Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 16. јула 2009. године:

,,Жертва Богу, сердце сокрушено и смирено Бог не уничижит“. Ријечи су педесетог псалма цара Давида, који је стално читан у Цркви. ,,Жртва Богу је срце скрушено и смирено, то Бог неће презрети“. То је оно што Бог прима и што Бог не поништава, него управо на таквој жртви гради људски живот и људско достојанство. У Старом завјету, као што знамо, приношене су безбројне крвне жртве, приношене су жртве од плодова земаљских. У Новом завјету, све те жртве старозавјетне, које су биле принос Господу у знак мољења опроштаја од Бога, у знак покајања изабраног Божијег народа и његовог очишћења, замјењене су, боље речено добиле су своју пуноћу, свој смисао, као што је сав закон и пророци добио своју пуноћу у Христу Господу и у Његовој жртви голготској. Последња крвна жртва која је пуноћа свих жртава и приноса јесте управо жртвовање самога Господа и Његов благослов да, од тада па до краја свијета и вијека, једина жртва која остаје јесте та Његова жртва и жртвовање Њега за живот свијета и Света тајна причешћа, приношење хљеба и вина.

Не више крвних жртава, него хљеба и вина по Његовом благослову на начин на који је Он то урадио на Тајној вечери, узевши хљеб у Своје руке и благословивши га и осветивши га, рекавши: ,,Узмите и једите, ово је Тијело моје“. А онда послије вечере узевши и чашу и благословши је рекавши: ,,Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива на опроштење грехова“. И од тада до данас Црква Божија, непрекидно, све што чини чини у спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Зато и хљеб који приноси, приноси га у спомен Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у спомен Онога који је хљеб живота, који је сишао с неба, да сваки који од Њега једе не погине него да има живот вјечни. И непрекидно Црква Божија приноси хљеб и вино и призива Духа Светога, животворнога, на начин на који је то Господ урадио, да Дух Божији и животворни сиђе на наш принос, на нашу жртву да сиђе и да претвори хљеб у Тијело Христово, а вино да претвори у Крв Христову.

Приносимо Господу на дар и кажемо: ,,Твоје од Твога, Теби приносећи од свих и за све“. Оно што приносимо, Божије приносим, Његово приносимо. Од Његових дарова то приносимо и од оних који су Његови то приносимо, јер и ми смо Његови и оно што приносимо је Његово. Приносимо за све што нам је Бог учинио, знано и незнано, видљиво и невидљиво. Приносимо и за све. Приносимо за спас свеукупне Божије творевине, приносимо за спасење свега рода људскога, јер је Господ Себе принио за живот свијета. Тако да Његов принос, Његова жртва, оно што ми приносимо, то је за живот свега свијета јер је то истовјетно са Њиме и са Његовом жртвом, и када то приносимо, приносећи једни друге и сами себе Христу Богу на дар, онда на Његов начин призивамо Духа Светога животворнога. Приносећи ову словесну и бескрвну жртву молимо се Њему и преклињемо Њега да спусти Духа Светога Свога на нас и на наше дарове.

Дух Свети животворни, који се носио над водама када је настао свијет, Дух Свети животворни који даје живот свему што постоји, Дух Свети животворни који је освештао утробу Пресвете Дјеве, да би се родио Господ. Дух животворни кога је Господ обећао онима који су Његови, рекавши: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Свога Утјешитеља, да вас води у сваку истину“. Дух Свети животворни који је сишао на Свете Апостоле на Духовдан у виду огњених језика. Дух Свети животворни којег је Господ призвао када је благосиљао хљеб и вино на Тајној вечери. Тај Дух Свети животворни је Онај кога ми призивамо, по дару Христовом Га призивамо да сиђе на нас и на наше дарове и да претвори хљеб у Тијело Његово, а да вино претвори у Крв Његову. Да их претвори силом Својом, да би онда Његово Тијело и Крв били нама на спасење, на просвећење. И приносимо те Свете дарове за све и за сва и помињемо све свете и преподобне и праведне, а на првом мјесту помињемо Пресвету Богородицу. ,,Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу, Богородицу“. А онда помињемо и Светог Пророка Јована Крститеља, помињемо све свете и све свете које тога дана прослављамо, помињемо онда и молимо се за све упокојене, који добијају, у тајни божанских њедара, ту силу и снагу и кроз нашу молитву, и који се спасавају у вјечности. Помињемо онда сву Цркву Божију. Помињемо сво епископство православно, презвитерство у Христу ђаконство, помињемо све и сваког. И као што знате на крају, помињемо епископа овдје, помињемо патријарха, да га Господ дарује “у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје”.

И онда опет помињемо и молимо се и за себе и за све остале, приносећи и дарове Господу на жртву, приносећи сами себе једни друге Господу на жртву.

И онда тек, приневши себе и сакрушивши свој срце, уствари приносимо срце своје: “срце скрушено и смирено Бог неће презрети”. Тек онда срце човјеково постаје скрушено и смирено и тек онда наша жртва постаје права и истинска када, приносећи дарове, приносимо сами себе и оно што је најдубље у нама, оно што је суштина нашег бића Господу приносимо на дар. И онда позивамо Господа и молимо се, читајући молитву ,,Оче наш који си на небесима, да свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као и на небу. Хљеб наш насушни дај нам данас.“ Хљеб, тијело Христово дај нам и опрости нам дугове наше. ,,Као што и ми опраштамо дужницима својим и не уведи нас у искушење, него нас од избави од лукавога.“ Тако на тајни Свете литургије открива се сва тајна нашег истинског и правог живљења, сагласно вољи Божијој. Открива се и сва тајна овога свијета и открива се велика истина да је свеукупна Божија творевина Божија, да смо ми Божији, да оно што приносимо Богу је Божије, приносећи Његове дарове и сами себе. И задобијајући, кроз тај принос, срце скрушено и смирено, које Бог неће презрети него ће том срцу подарити Дух прави. ,,Дух прави обнови у утроби нашој, Господе.“ Тај Дух Свети, тога Духа Свога Светога обнови у нашем бићу, дубинама нашега бића. Тај Дух Свети, који освећује и просвећује све и сваког.

Тако дакле кроз свету тајну Литургије, кроз свети принос на Литургији, ми у ствари учимо се да приносимо једни друге и сами себе Христу Богу на дар на начин на који су о радили сви Свети пророци. На начин на који је то радио цар Давид. На начин на који су то радили Свети апостоли, на начин на који су то радили свети које данас прослављамо. Свети мученик Јакинт, који је мученички пострадао за Господа, када га је тражио цар Трајан, онај који је некада владао и овим крајевима, на Дунаву и данас постоји Трајанова табла. Тај Трајан је ставио на муке Јакинта, тражио од њега да приноси жртве лажним боговима. И он је одбио, није приносио те жрте, да се не би оскрнавио, да не би срце своје оскрнавио и своје руке, тврдећи: ,,Ја сам хришћанин. Ја једино Христу Богу служим и једино Њему се клањам и Њему приносим себе на жртву живо миомирну“. Тако је Јакинт говорио и тако запечатио своју вјерност Христу.

Тако исто и Анатолије, патријарх цариградски, велики подвижник, који је такође мученички пострадао и неочекивано. То је био V вијек, од стране јеретика је био убијен, јер је бранио истинску и праву вјеру у Христа Господа. Тако је себе на жртву миомирну принио и Свети Исаија Отшелник, дивни пустињак из V вијека, као и преподобни Александар кога прослављамо. Исаија Отшелник је оставио записе своје, своје књиге, своја свједочанства о својој вјерности служби Господу и између осталог, код Светог Исаије има нешто што је много значајно. Он каже ,,да је љубав најсавршеније оно што човјек доживљава овдје на земљи и што треба да доживи“ и да је ,,љубав врхунац врлина“, а да је ,,правдање себе врхунац људских страсти“. Правдање себе – кад човјек себе правда, знајте тај је човјек затрован евинским синдромом, јер је срж синдрома Евиног да се правда. ,,Нијесам ја, змија ме преварила“. И Адам: ,,Нијесам ја, жена ме преварила“. Правда себе и свој гријех пребацује на другога. Свети Исаија Отшелник каже: ,,то је врхунац људскога гријеха“ и тачно.

То је гријех и болест од које сви болујемо. Жена каже мужу: ,,нијесам ја“ и обратно. Или дијете оцу и мајци или у другим односима, увијек и непрекидно се правдамо. Гријех свој узимамо, не примамо на себе, него увијек тражимо оправдање. Други је тај који је крив за оно што ми чинимо и за оно што ми радимо. И заиста, Исаија пустињак је у праву да је то коријен свакога гријеха и врхунац сваке људске страсти, као што љубав, жртва о којој говорисмо, није ништа друго него мјера људске љубави, истинске и праве. По мјери жртвовања човјек пројављује мјеру своје љубави према Богу. По жртви, значи на љубави заснована је сва људска природа и људски живот. На жртви и на љубави се Бог открива, а онда и ми откривамо Богу своје лице и своје биће и једни другима.

Дакле срце чисто, срце скрушено и смирено Бог неће поништити, по ријечима цара Давида. Богу нашему слава у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This