Izaberite stranicu

Школа вјеронауке Парохије паштровске „Свети Василије Острошки“ организовала је  у недељу, 27. 06.2021, ново путовање. Благословено дружење полазника ове школе, њихових родитеља и вјероучитеља овај пут се огледало у предивном крстарењу Скадарским језером – југоисточни дио језера.

Путовање смо започели у јутарњим часовима укрцавањем на брод у Вирпазару и вожњом до манастира Бешка гдје смо у Цркви Светог Великомученика Георгија служили Свету литургију, парох и вјероучитељ протојереј Драгослав Ракић и јеромонах Николај. Након литургијског сабрања, сестринство ове обитељи са пуно љубави нас је дочекало, прво са малим освјежењем а онда упознавањем са историјатом манастира. Драге госте повеле су до мале цркве Благовјештења у којој смо се поклонили моштима Свете Јелене Балшић. Након обиласка цркава сестринство је исказало још један вид гостољубља и спремило посебну трпезу љубави. Након краћег одмора уз богоугодне разговоре са монахињама ове светиње обишли смо манастирско предивно имање и упознали се са њиховим ни мало лаким животом на острву, што је и поред велике температуре било веома занимљиво и изазивало одушевљење.

Након забиљежених тренутака, бродом смо наставили пут ка острву на којем се налази манастир Старчево – Старчева Горица. Послије краће факултативне посјете пловидба је настављена ка рибарским селима Сеоца, Радуш те старом затворском острву Грможур. Уживајући у прелијепој нетакнутој природи и мноштву врста птица које су нас окруживале у поподневним часовима, група је пристигла назад у Вирпазар и обишла трг препун домаћих производа и рукодеља тог краја, будући да се истог дана одвијала локална свечаност и промоција истих са пропратним програмом.

Путовање и дружење је завршено заједничким ручком у Хотелу „Пеликан“ у самом центру Вирпазара. Том приликом дјеца су свом вјероучитељу о. Драгославу приредила мало изненађење рецитујућу пјесму коју су написала као поклон и њему посветила.

Помало препланулог тена, али богатији за ново искуство, препуни добрих емоција и утисака планирајући нове маршуте група се вратила својим домовима.

Овом приликом се захваљујемо добротворима овог путовања, господину Стеву Ђуровићу капетану бродског превоза, аутопревозничкој фирми Медитеран Експрес и господину Давору Докићу, Националном парку „Скадарско језеро“, Црквеној општини Паштровско – тудоровићкој и игуманији Фотини са сестринством манастира Бешка на дивном гостопримству.

Манастир Бешка

Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на Скадарском језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве.

Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара”, у 15. вијеку.

Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Како она свједочи, на свим острвима Скадарског језера се живјело по строгом скитском начину живота.

Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570 – 1571. и 1582. године па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром.

Манастирска здања

Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма.

Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећених Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 143940. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара” како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Црква је мала, једнобродна, али плијени благо издуженом готичком фигуром и складно уклопљен им украсима на западном зиду. Чистом и господском једноставношћу и достојанством као да говори о племенитом духу ктиторке. Са обје стране су јој дозидани параклиси посвећени Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки. Отворена припрата са два масивна камена стуба, можда још из античког или раноромејског времена, указују да је црква подигнута изгледа на темељима нешто веће тробродне базилике, према налазима бројне пластике, романских карактеристика  по свему судећи из XII вијека, доба Војислављевића. Зидови централног брода искоришћени су за зидове Јеленине цркве, а бочни бродови базилике претворени су у капеле за сахрањивање, што је у то вријеме било уобичајено за храмове на Скадарском језеру. Уз јужни зид Богородичиног храма налази се гроб ктиторке Јелена Балшић. Богородичину цркву је почетком XX вијека обновио краљ Никола Петровић Његош за здравље супруге Милене и посветио је Полагању ризе Пресвете Богородице, пошто Горички зборник још није био познат.

У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Обнову је водио, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, јеромонах Јефрем Дабановић, тадашњи сабрат Цетињског манастира. На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести, 7. априла 2003. године, у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету архијерејску литургију, а по завршетку Литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије, пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године Митрополит Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току Службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Послије 2010. године саграђен је конак у маслињаку и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Фрескописање храма храм Св. Георгија завршено је 2015. године.

Упоредо са пословима на обнови, која још траје, сестринство манастира се бави иконописањем, справљањем љековитих мелема и напитака, израдом другог разноврсног рукодељства и повртарством. Када се упореди како је прије почетка обнове изгледао овај напуштени манастирски комплекс, који је био претворен у сметлиште, а цркве у штале ситне стоке, када је у порушеним храмовима једва птица могла заноћити, и како данас изгледа послије обнове и оплемењивања разним кулурама читавог острва, онда се може казати да су сви учесници обнове направили велики подвиг, а посебно игуманија Фотина Хасл са вриједним сестринством.

Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”.

Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије.

Свете мошти

Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благовјерне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице и Св. Максима Пећког.

Драгоцености у манастиру

Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наследио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за време револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. века, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. века.

Манастир Старчева Горица

Манастир Старчева Горица на Скадарском језеру из времена Балшића 1378. г. Оснивач старац Макарије, исихаста и угледни духовник онога времена. Старешина манастира је јеромонах Григорије Миленковић.

Историја

Манастир Успенија Пресвете Богородице или манастир Старчево, како је одомаћени назив, налази се на Старчевој Горици, острву поред западне обале Скадарског језера. Манастир на Страчевој горици, односно Горици Старца Макарија, бивши метох манастира Хиландара, подигнут је, односно обновљен седамдесетих година 14 вијека. Највјероватније да је изграђен између 1376. и 1378, у вријеме владавине Ђурђа I Балшића и да му је ктитор био тада већ познати Старац Макарије, исихаста и угледни духовник онога времена, јер одмах добија име “Горица Светога старца Макарија”, а касније Старчево или Старчева горица. Пролог писан седамдесетих година 14. вијека са записом” У Горици Светога старца Макарија в дни благочестиваго господина Балше и христољубиваго господина Ђурђа Балшића”, данас се налази у Државној бибилиотеци у Берлину. Велико Четворојеванђеље које је некада припадало владици Стефану, а сада је у библиотеци Маркијана у Венецији садржи запис “сије јевангелије Старчеви Горице”. Старчево се помиње и у турским пописима крајем 15. и 16. вијеку и код Марјана Болице. Вицко Вуковић је испунио жељу свога оца Божидара Вуковића да буде сахрањен у овој светој обитељи. За манастир је везан и спис Горички зборник.

 

Садашњост

Сачувани остаци манастирских просторија и утврђења упућују на његов изванредан значај и архитектонске специфичности у облику и начину градње. Био је опасан високим зидом. Имао је малу луку за прилаз са јужне стране, од које је водио озидан пут и степенице до главне капије. Од свих триконхосних цркава на Скадарском језеру старчевачка је у архитектонском погледу најједноставније и најчистије ријешена. Уз јужну страну припрате протеже се параклис, можда посвећен Вазнесењу како је то наговјестио Војвода Божидар Вуковић Подгоричанин у свом тестаменту. Током времена нестало је из сјећања којем Богородичином празнику је црква била посвећена и од 2000. празнује се Пресвета Богородица – Живоносни Источник.

 

Преписивачка школа

Од оснивања и током 14. вијека био је познат као школа преписивачког и илуминаторског рада и један је од водећих међу онима на другим острвима и у приобалном дијелу Скадарског језера. Старчева горица је било једно од мјеста преписивачког рада Скрипторија Скадарског језера, поред Врањине, Бешке, Морачника, Горичана и других мјеста у приобалном дијелу језера, о чему свједоче сачувани познати рукописи са краја 14. и из 15. вијека. Преписивачки рад на Скадарском језеру одвијао се више од 100 година све до преношења престонице Црне Горе на Цетиње и до оснивања Цетињског манастира и у њему прве штампарије 90-тих година 15. вијека.

Градитељство

Иако уз сталне борбе за опстанак, на Скадарском језеру су се нагло и успјешно развијали разноврстан умјетнички рад и градитељство. Више од једног вијека овај простор био је центар умјетничког развоја, на специфичан начин и у специфичним условима, као синтеза претходних култура, аутохтоног сензибилитета стваралаца и утицаја нових савремених култура које су се развијале у Европи. Нажалост, овај свеопшти развој и успон дуго није могао бити настављен. Једино су књига, књижевност и умјетничко занатство налазили могућности за стални развој и успон, па макар и ван њених граница.

Острво Грможур – затвор

 У приобалном појасу села Годиња, на истоименом острву Грможур у сјеверозападном дијелу Скадарског језера, Турци су 1843. године изградили фортификациони комплекс неправилног и издуженог облика, са два улаза и кулом правоугаоне основе. У основици је имала 430м2. Дебљина зидова је од 50-120цм. На утврди су постојале двије капије, а објекти су сачињени од ломљеног камена. Црногорци су је заузели три године касније, током ослободилачких ратова и исте године је, указом књаза Николе Петровића, постао црногорски затвор за тешке преступнике из којег је бјекство било немогуће. Само је један затвореник успио да побјегне из затвора, користећи затворска врата као сплав. Стражари нису имали чамце, што је свакако спријечавало евентуалне покушаје затвореника да се дочепају обале. Земљотреси и временске непогоде временом су Црногорски Алкатраз претворили у рушевину.

Рибарско село „Сеоца“

На путу од Вирпазара до острва Грможур налази се рибарско село Сеоца. Сеоца су била некад значајно рибарско село гдје се риба ловила, солила а затим припремала за даљу продају. Комплетна архитектура села је фасцинантна а куће су изграђене од тешког камена.

Рибарско село „Радуш“

 Полазећи из Вирпазара на путу до острва Грможур и рибарског села Сеоца – долазимо до најстаријег рибарског села на језеру “Радуш”, камене архитектуре и природног великог залива нетакнуте природе. Радуш је најдубљи дио Скадарског језера, познат и по називу “Скадарске очи”. Дубина измјерена у “Радушком” заливу износи чак невјероватних 90 метара. У “Радушу” је главно мрјестилиште рибе Укљеве. Данас у Радушу у могућности видјети стару архитектуру изградње кућа, као и рибарску опрему из прошлих времена.

До Радуша је могуће приступити само бродом. Најзанимљивији детаљ у вези са Радушом јесте да у ниједним списима и документима не постоји тачан податак настанка села.

Вирпазар

 Вирпазар је мало рибарско село на путу између Подгорице и црногорске обале. Лежи на мјесту гдје се састају ријеке Црмница и Ораховштица и уливају у Скадарско језеро.

Током прољећа висок ниво језера претвара Вирпазар у острво повезано са копном са своја три стара, камена моста. Село се налази у централном дијелу Црмнице, плодног региона са климом повољном за узгајање винове лозе, маслина и свих осталих врста воћа и поврћа. Вирпазар је такође полазна тачка за већину излета бродом на Скадарском језеру. Мјесто Вир Се први пут помиње 1242. године и веома је могуће да је то био мали трговачки центар за сва околна села, чак и у то вријеме. У 15. вијеку Вир су заузели Турци и саградили тврђаву Бесац, која јошувјек стоји на брдашцету изнад села.

Када су Турци протјерани из тврђаве на почетку 18. вијека, село је постало најважнији трговачки центар у Црној Гори, посјећиван од стране трговаца из Подгорице и Скадра. Његова улога током овог периода оставила је трајни печат на Вир додавањем ријечи Пазар (“пијаца”) на његово име. Имао је прометну луку, а 1908. године повезан је са Баром малом жељезницом, првом у Црној Гори. Вирпазар је такође познат по 13. јулском устанку 1941. године, када су становници околних села напали италијански гарнизон и ослободили Вирпазар, након што су чули да су италијански окупатори објавили “независност” Црне Горе.

Вирпазар је жељезницом и магистралним путем добро повезан са Подгорицом. Ако долазите из правца Подгорице морате добро пазити да не пропустите оштро скретање на лијевој страни пута, које преко моста води диектно у село. Куће у Вирпазару су изграђене у круг са предњим фасадама окренутим према широком тргу, а задњим дијелом ка води. У средини трга обраслог дрвећем налази се стара фонтана са водом за пиће, а око трга налазе се три ресторана и туристички инфо центар. Скоро сваког дана на тргу ће Вас дочекати локално становништво које продаје своје домаће производе као што су чувено Црмничко вино и лозова ракија, али најбољи дан за куповину је петак, локални пазарни дан. Преко старог, каменог моста, на високој стијени стоји спомен плоча за 13. јулски устанак.

Кратка шетња асфалтним путем узбрдо ће Вас одвести до тврђаве Бесац. Ово добро очувано утврђење саградили су Турци 1478. године. У периоду између два свјетска рата она је служила као полицијска станица, а за вријеме италијанске окупације као њихово упориште. Бесац има спољашње зидове који ограђују велико двориште и цитаделу са кружним кулама на њене све четири стране. Можете се попети на сами врх тврђаве, одакле ћете уживати у погледу на Вирпазар и мочварну област која га окружује.

Приредио: о. Драгослав Ракић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This