Izaberite stranicu

Херцеговина – земља Васкрсења

Кажи Невесиње, кажи свима, кол’ ко снаге хумска земља има

Јел’ још земља Саве Немањића и Светога Петра Зимоњића

 

Ходе л’ њоме јоште апостоли, Василије да ли за њу моли

Штују ли се чесно праведници, да л’ пророчки зборе свештеници

Свједоче ли крвљу мученици, испоснички живе л’ подвижници

 

Казаћу ти кад ме питаш роде, све у име правде и слободе

Још је ово земља васкрсења, и најдубљег људског преумљења

Тросунчаним сунцем обасјана, најљепши је цвијетак покајања

Из ње бруји широм васељене, од смрти је јаче васкрсење

 

Са приморја и престоног Стона, све до чарних гора звоне звона

Христос воскресе земљо Херцегова, колијевко српских витезова.

 

У духу побједе живота над смрћу, у свјетлости Христовог Васкрсења и Вазнесења, дјеца барске школе вјеронауке са вјероучитељицом и свештеницима су у суботу, 12. јуна 2021. године кренули на поклоничко путовање светињама Херцеговине, земље Светог Саве, Светог Василија и новомученика српских.

Да васкрсења не бива без смрти живим примјером доказује мученичко село Пребиловци и српске породице које су се са вјером, надом и љубављу вратиле на своја порушена огњишта и саградиле нови Храм Васкрсења Христовог у чији је центар пренешен и сахрањен најмањи дио од укупног броја костију звијерски убијених мученика од стране злих незнабожних људи.

Храм је саграђен по узору на јерусалимски Храм Гроба Господњег.

Ту нас је дочекао црквењак и житељ села Алекса Драгићевић који је причом о Пребиловцима и несрећи која их је задесила држао пажњу и најмлађих полазника вјеронауке до чијих је срдаца допро истовремени осјећај туге страдања и радости обнове живота.

Након цјеливања моштију уживали смо гостопримство брата Алексе у порти цркве, а затим и наставили пут.

Следећа светиња којој смо се поклонили јесте манастир Житомислић, задужбина угледне херцеговачке племићке породице Храбрен Милорадовић, који датира из 16. вијека, а са чијим нас је историјатом упознао један од монаха ове свете обитељи. Бивајући не једанпут паљен и рушен, манастир је у пуном сјају обновљен и 2005. године освећен од стране блаженопочившег и Светог патријарха српског Павла. Манастирска црква посвећена је празнику Благовјештења Пресвете Богородице.

Уз поштовање прописаних мјера цјеливали смо мошти житомислићких мученика, посјетили сувенирницу као и ризницу у којој смо се дивили древним рукописним књигама и прелијепим иконама које су вијековима красиле манастир.

Пут смо наставили ка Шантићевом граду на Неретви, граду Мостару.

Са великом радошћу, пред обновљеном и величанственом Саборном црквом Свете Тројице дочекао нас је њен старјешина, протојереј – ставрофор Радивоје Круљ који нам је пожелио добродошлицу изражавајући истинску љубав и гостољубивост према дјеци, браћи саслужитељима и свима присутнима.

Упознао нас је са страдалном причом града Мостара и саме цркве, симбола српског и православног идентитета Мостара, која је баш у овим јунским данима не давне 1992. године спаљена и уништена до темеља. Ту до скоро неисцјељиву рану исцијелио је заједнички дух слоге и вјере у Васкрсење и побједу живота.

Након заједничког обједовања и смјештања у хотел, кренули смо у вечерњу шетњу староградском калдрмом гдје смо камером забиљежили лијепе моменте на чувеном Старом мосту на Неретви.

Резимирајући утиске прелијепо протеклог дана, ујутро смо се заједно и у миру упутили ка старој цркви Рођења Пресвете Богородице испред које је служена Света Литургија. Њоме је началствовао протојереј – ставрофор Слободан Зековић а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и јереји Никола Радовић и Александар Орландић са домаћином оцем Радивојем Круљем. Богоугодном бесједом дјеци и вјерном народу Бара и Мостара обратио се отац Никола.

Након причешћа Тијелом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, отац Слободан се захвалио домаћинима на Аврамовском гостољубљу и том приликом Старој цркви као поклон уручио икону Светог Јована Владимира, заштитника града под Румијом. Дружење је, затим, настављено у гостопримници и порти цркве одакле смо се стазама Светог Василија Тврдошког и Острошког упутили према Требињу.

Свети Василије је свој монашки живот започео у древној светињи, манастиру Завала, гдје смо почели други дио ходочашћа.

Из манастирске порте пружа се предиван поглед на Попово поље, а природна стијена која представља сјеверни зид манастирске цркве манастир чини дијелом планине и природе, па и сама архитектура цркве Ваведења Пресвете Богородице је условљена њеним положајем.

Претрпјевши штете у Другом свјетском и у последњем рату, црква и конак су повратком братства обновљени а и само село Завала поново је оживјело.

Поред тога што нас је упознао са богатим историјатом манастира, један од монаха завалског братства нарочито је остао упамћен по непосредном и пуном љубави односу са дјецом и самим дочеком са брдом трешања и слаткиша изазвао је ерупцију раздраганости код малишана.

Оставши у том духу, кренули смо пут оближњег села Мркоњићи, родног мјеста Светог Василија. Новосаграђени манастирски комплекс краси село у коме је рођен православни горостас Херцеговине, Црне Горе и цијеле васељене.

Након што смо отпјевали тропар светитељу у цркви, у хладу кошћеле старе више од четири вијека, сестра Петра је знатижељној дјеци одговарала на питања везана за дјечака Стојана који се некада давно око тог дрвета играо.

Отпјевавши неколико пјесама у порти заједно са Етно групом Дар из Бања Луке, кренули смо из села Светог Василија даље Његовом светом стазом ка манастиру Тврдош, сједишту Епархије захумско – херцеговачке, гдје је и сам столовао.

Манастир Тврдош је подигнут на темељима црквице која датира из 4. вијека што представља чињеницу која говори о традицији и дуговјечности хришћанства на просторима Херцеговине.

Поклонили смо се и гробу блаженопочившег владике Атанасија гдје су оци одслужили помен.

Обишавши затим Херцеговачку Грачаницу, завјетну Дучићеву цркву, и Саборну цркву Преображења Господњег која се налази у срцу Требиња и у којој смо молитвено присуствовали вечерњој служби завршили смо наше поклоничко путовање богатом вечером у гостопримници Епархијског дома у порти цркве.

Ово ходочашће, дружење, атмосфера, весела пјесма и по свему посебна прича живјеће док живе наша сјећања.

Првенствено се захваљујемо Његовом преосвештенству, владици захумско – херцеговачком и приморском Димитрију, чије гостопримство никада заборавити нећемо. Захваљујемо се оцу Радивоју Круљу и његовој породици као и вјероучитељима Тијани Башић и Његошу Вељанчићу који су нас дочекали и угостили са неизмјерно великом љубављу, тако да смо се у Мостару осјетили као у своме граду и дому. Захвалност дугујемо монаштву манастира Житомислић, Завала и Тврдош и требињском свештенству на гостопримству. И на крају, посебну захвалност дугујемо нашим добротворима: Српском културном друштву “Слово Љубве” из Бара, на челу са господином Велимиром – Векијем Мијовићем и господину Давору Докићу из Будве.

Јелена Зековић

Фото: Јелена Зековић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This