На данашњи дан, 17. маја 1917. године умро је српски војсковођа и војвода Радомир Путник.
Војвода Радомир Путник је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака. Српску војску осавременио је новим наоружањем, на кључна мјеста поставио талентоване официре и није дозволио да се политика мијеша у војне послове. Он и војвода Степа Степановић имали су своја посебна мјеста као команданти српске војске, која је ослободила Јужне Словене и омогућила стварање Југославије. Радомир Путник био је војник и војсковођа пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. Након многих распореда и напредовања у служби, 1903. године унапријеђен је у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Године 1906. био је први пут именован за министра војног. Два пута је био начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у балканским и Првом свјетском рату. Био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одјељења Главног генералштаба. Од 1890. године обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и Први свјетски рат. Послије Кумановске битке унапријеђен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици одиграо је кључну улогу и правилним распоредом снага Турцима нанио велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата командовао је продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања болести 1916. године, када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за вријеме Колубарске битке била је пресудна, јер је српска војска добила вријеме да се опорави и одмори. Препорођену српску војску повео је у офанзиву, која је нанијела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није имао много удјела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију успио је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, до албанског приморја. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар одакле је пребачен на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење. Војници су га, тешко болесног, на рукама пренијели преко Албаније. Путник је затражио да му се одобри петомјесечно одсуство за лијечење, које му је краљ Петар I Карађорђевић одобрио. Умро је 17. маја 1917. године у Ници, гдје је ковчег са његовим посмртним остацима остављен у цркви на Руском гробљу.
Новембра 1926. године, више од девет година након смрти, на београдску жељезничку станицу стигли су посмртни остаци војводе Путника. Сахрањен је на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Ту му је, прилозима многобројних поштоваоца, подигнут велики споменик.
Приредио: Миомир Ђуришић
