Izaberite stranicu

Осим што покретање прогона хришћана види као једно демонско надахнуће које само доноси несрећу држави и друштву, Евсевије Кесаријски даје и једно библијско (старозавјетно) виђење тих догађаја, које одликује једна дубока самокритичност. Нови Израил (Црква) наликовао је оном Старом, јер, кад год би наступило вријеме мира и благостања, он би почео да запада у порок и да се одваја од Бога и његових заповијести. Због тога га је увијек сустизао строги али праведни суд Божији:

А онда је та слобода измијенила ток наших дјела јер започеше све чешће свађе унутар нас самих. Појави се и велика завист, те нису биле ријеткост ружне ријечи којима једни друге обасипасмо, а такође дешавало се да се потегне оружје. Предстојатељи цркви насртали су ружним ријечима један на другога, а лаици су устајали на лаике. Неизрециво лицемерје и полтронство умножи се толико да је превазишло границе гнусности. Суд Божји, по обичају, штедио нас је (јер сабрања су још постојала) и покушавао нас упутити ка добру. А онда започе прогон браће која су била у војсци. Ми, као да смо били лишени сваког разума, не замислисмо се због тога ни једнога трена. Такође нисмо ни помишљали како да умилостивимо Господа, него смо, попут безбожника, мислили да наша дјела нису предмет бриге и старања, те смо настављали да чинимо зло за злом. Наши пастири, одбацујући заповјести благочешћа, још више су подстрекивали узајамна непријатељства и завист, и толико су жудјели за влашћу да им на томе могу позавидјети и тирани. (Црквена историја 8, 1).

Ово жалосно духовно стање, које је завладало међу многим хришћанима, посебно међу клирицима, веома се одразило на подношење прогона. Евсевије биљежи: Видјели смо, такође, како су се пастири Цркве скривали по разним мјестима, како су их тамо проналазили и како су се затим непријатељи исмјевали над њима. Тада се испунише ријечи пророштва: „Народе мој! Који те воде, заводе те, и кваре пут хода твојега (ЦИ 8, 2). Нисмо у могућности да утврдимо тачан број палих хришћана, јер главни извори то питање не тематизују. Евсевије, на једном мјесту, узгред даје једно опште запажање које свједочи о масовној апостасији међу хришћанима: На хиљаде (μριοι) људи, опхрваних кукавичлуком, већ на први поглед остадоше без снаге у себи (ЦИ 8, 2). Ипак, у поређењу са исходима Децијевог прогона, изгледа да су Диоклецијанов напад хришћани боље поднијели. Неки то објашњавају чињеницом да су хришћани извукли поуку из Децијевог изненадног напада и више бриге посветили мисионарском раду и продубљивању вjере (Jedin 1972, 416).

Говорећи о великом броју палих, Евсевије додаје: Али, небројено је више оних који су издржали све муке, бичевања, откидање меса кљештима за мучење (ЦИ 8, 2). Осим ове опште процјене, коју налазимо и на другим мјестима у списима хришћанских историчара, немамо података о укупном броју мученика или исповједника. Деценијама након завршетка Великог прогона настале су бројне легенде о страдањима великог броја мученика које, иначе, имају у себи доста фантастичних момената. Због свега тога не можемо доћи до тачног броја мартира за вријеме Великог прогона. Уопштено, говори се о неколико хиљада пострадалих хришћана (Jedin 1972, 416; Радић 2010, 85).

Међу хришћанима било је најразличитијих ставова и поступака у току прогона: од крајње бојажљивости до занесењачке изазовности; али, није недостајало ни дивних примјера мирне и разборите истрајности (Burkhart 2006, 297). Прва два начина држања хришћана су примјери крајности: ријеч је о тзв. добровољним отпадницима и добровољним мученицима.

Хришћани који су припадали вишој класи и који су самим тим имали више да изгубе ако остану хришћани, мислили су да би било смотрено избјећи напад „добровољним” и јавним ограђивањем од Цркве. Свети Петар Александријски говори о онима који ништа нису претрпјели, „него су добровољно сами прешли ка злу, издати (својом) плашљивошћу и страхом” (3. канон). Девети канон Анкирског сабора свједочи да је било вјерника који не само да су се одрекли, него нису осјећали никакво кајање, бунили се против вјере и чак друге хришћане наговарали на одрицање (De Ste. Croix 2006, 44).

Другу крајност су представљали хришћани који су својевољно и непотребно тражили и изазивали мучеништво. Добровољно мучеништво је званично осуђено од стране Цркве, осим у случају оних који су тражили да искупе претходно отпадништво. Та појава није била уопште ријетка у другом и трећем стољећу, а запрепашћујуће велики број мученика у Великом прогону страдало је добровољно (De Ste. Croix 2006, 44-45). (Осим што осуђује оне који су из вјерске ревности упали у подвиг мучеништва и забрањује вјернима да поштују исте, Менсурије Картагински спомиње и неке картагинске хришћане који су сами исповједили своју вјеру само да би били бачени у тамницу, надајући се у све оне удобности које ће уживати од стране хришћанске браће, а било је и оних који су тим чином жељели да се ослободе неплаћеног дуга.)

Осим поменутих крајности, било је вјерних који су на прави начин свједочили своју вјеру у Господа. Свети мученици су се водили правилом које је доцније лијепо сажео Свети Григорије Богослов (43. Бесједа): Не ићи добровољно на страдање, штедећи гонитеље и оне слабије; али ко буде ухваћен, онда се не смије одрицањем од Христа избјегавати страдање. Евсевије приповиједа како су нарочито задивили они који су били познати по богатству, поријеклу, образовању и који су све то видјели као ништавно пред истинским благочешћем и вјером у Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа: Узалудни бјеху наговори њихових познаника, родбине и пријатеља, људи који су заузимали важне дужности, па и самог судије, који их је наговарао да поштеде себе и сажале се над женом и дјецом. Али, њих ништа није могло одвојити од Христа и судији су исповједали своју веру, мудро расуђујући и кријепећи у вјери оне који су их слушали (ЦИ 8, 6). Такви су били Свети мартири: Георгије, Димитрије, Теодор, Иринеј и многи други чија су имена златним словима уписана у календар и памћење Цркве.

Питање палих

Након завршетка Великог прогона, главно питање које је мучило Цркву било је: како поступати са палим хришћанима, онима који су поклекли пред насиљем и одрекли се вјере? Овај проблем се, међутим, није могао ријешити док се не разјасни друга дилема: који су то поступци хришћана који се могу квалификовати као отпадништво од вјере? Источна и Западна Црква су имале другачије одговоре на то питање. На Истоку карактеристичан облик апостасије био је увијек жртвоприношење (sacrificatio) или кађење тамјаном идолима (turificatio); с друге стране, чини се, да уопште нема доказа да је предавање Светих списа (traditio) доживљавано као издаја вјере. С друге стране, на Западу је од почетка прогона нагласак стављан на traditio, предавање тадашњој полицији Светих списа, црквених сасуда или имена браће и сестара хришћана, као највеће отпадништво, док се жртвоприношење не спомиње, јер четврти едикт скоро да није уопште тамо примијењен (De Ste. Croix 2006, 47).

Осим поменуте разлике између Истока и Запада, постојало је и неслагање међу умјеренијом и радикалнијом струјом у Цркви. Хришћани су се на разне начине довијали како би избјегли прогон, а то је доцније посматрано на различите начине. Позивајући се на светописамске примјере, Петар Александријски светописамски оправдава не само оне који су куповали слободу подмићивање службеника (Мт 6, 24; Лк 16, 13; ПрС 13, 8; Дап 17, 9-10), већ и оне који су бјежали прије прогона ван свог мјеста (Дап 19, 30-31; 12, 4-8; Ис 8, 3-4; Мт 2, 11-16) и то, вјероватно, насупрот неких који су их оптуживали за издају (13. канон). С друге стране, исти писац осуђује и предлаже, у складу са тим, одређену епитимију оним вјерницима који су глумили одрицање, иако напомиње да су таквима неки исповједници праштали (5. канон).

Епископи на Анкирском сабору су у многоме слиједили умјерени став Светог Петра. Они осуђују хришћане који су ишли на незнабожачке празнике а доносили своје јело да не би кушали са гозбе, али оправадавају оне који су, поред јасног противљења и отвореног исповиједања вјере, на силу били приморани да приносе жртве: Такве, пошто су изван гријеха, не треба спрјечавати од причешћа (3. канон). На тај начин, сабор се благим и правим пастирским ставом супротставио неким радикалним струјама, које су „због веће строгости или због незнања” одлучивале те страдалнике.

Закључак

Прогон хришћана у вријеме владавине Диоклецијана и његових насљедника добио је, не без разлога, назив „Велики прогон”. То је било последње, најдуже и најозбиљније гоњење, али и најстрашније и најокрутније. Задатак који су поставили тетрарси било је уништење хришћанског имена (nomine christianorum delete). Можда је боље него било ко други Диоклецијан знао да хришћане или треба оставити на миру или против њих употријебити најубојитије оружје; он се одлучио на ово друго и, како се испоставило, направио је грешку (Радић 2010, 123; Burkhart 2006, 287).

Постоји неколико разлога за неуспјех Великог прогона. С једне стране, едикт није ни изблиза остварен онако како је замишљен. Иако је, према едикту, гоњење захватало читаву империју, оно није било подједнако нити по дужини трајања нити по снази. На Западу је прогон обустављен после двије године (305. г), а и до тада је углавном обухватао само Максимијанову област, пошто је Констанције водио благу политику по том питању, не желећи да узнемирава хришћане. Такође, треба нагласити да су појединачне одлуке зависиле од личног става сваког управника. Међу њима је било оних који су се очито трудили да одбаце непријатну обавезу кажњавања хришћана, те су поступали искључиво формално. На крају, слабост државног апарата у примјени царских одредаба су бројни хришћани знали да искористе: неки су подмићивали службенике, присиљавали слуге да се умјесто њих жртвују или пак бјежали и скривали се.

С друге стране, велики дио многобожачког становништва је био сада прилично индиферентан и незаинтересован за прогон. Током другог и почетком трећег стољећа често се чула вика светине која је охрабривала и подстрекивала провинцијске гувернере на погром; такође, непосредно пре „четрдесетогодишњег мира”, када су хришћани страдали за управе Деција и Валерија, маса се и даље отворено ругала мартирима и њиховим симпатизерима. Међутим, за вријеме Великог прогона, доказ за слично непријатељство скоро у потпуности недостаје: последњих деценија трећег вијека хришћанска Црква је постала једна утврђена и поштована установа. Незнабожачко друштво сада је у свом саставу бројало много људи који су у хришћанима видјели корисне грађане, добре пријатеље који заслужују заштиту чак и самопожртвовањем. Подвизи мученика, као и одсуство жеље за осветом код хришћана после завршетка прогона, остављали су дубок утисак на пагане. За вријеме великих природних непогода и болести, које су завладале око 312. године, хришћани су показали велико милосрђе и љубав према ближњима, па су бројни незнабошци пришли хришћанској вјери. Све то нам може показати колико је велику моралну побједу однијело хришћанство у самом незнабожачком друштву (Barnes 1981, 23; Болотов 2009, 143).

Диоклецијаново доба знаменовано је великим прекретницама и превирањима: у току је био прелаз из антике у касну антику, из принципата у доминат, и из паганске у хришћанску цивилизацију. У том великом и судбоносном добу, Диоклецијан је настојао да врати државу у поредак какав је постојао прије великог расула које је завладало у III стољећу, а традиционална религија је представљала камен темељац његових реформи. Римска религија је, ипак, у тој одсудној бици са надолазећим хришћанством показала све слабости које су јој биле својствене: државни карактер, конзерватизам, формализам, религијску површност, нејединственост, флуидност. Незнабоштво је показало јасно свједочанство је своје унутрашње неодрживости због тога што је духовној снази свог противника супротстављало формалну силу и на његова освајања одговарало оружјем државне власти, користећи предрасуду која је постојала код државника да Римска империја не може живјети без римског многобоштва (Болотов 2009, 143).

Последњи прогон хришћана оставио је велики траг на историју Цркве. Био је окончан након безмало десет година захваљујући изнад свега једној особи, цару Константину, који је заслужно понио наслов Велики. Издавање Миланског едикта, иза којег несумњиво стоји личност цара Константина, један је од најважнијих датума у светској историји и догађај који је повјесницу човјечанства окренуо у новом смјеру. Константин је својим указом донио слободу хришћанима и ослободио их притисака и талога горкога искуства из времена када су живјели у непрестаној правној несигурности и пред могућношћу да изненада, чак и без неког одређеног повода, државна власт отпочне прогоне и једним декретом их стави с оне стране закона (Радић 2010, 94). Његова одлука је кроз историју схваћена од једних као посљедица вјерског обраћења виђењем крста на небу, а од других као акт велике политичке мудрости која је препознала у хришћанству будући ослонац Царства.

Нови односи Цркве и Римске државе, међутим, носили су са собом многе двосмислености. То ће се пројавити већ за владе Константинове: упркос начелу о религијској толеранцији, познато је да су већ тада порушени неки пагански храмови. Осим тога, цар није могао остати на неутралном терену када је у питању вјера, а његово фаворизовање хришћанства неминовно ће водити постепеном потискивању незнабоштва у званичном виду. Свега неколико деценија након Миланског едикта, цар Теодосије је, као активни хришћанин, потпуно прекинуо са паганским култовима и радо је потврдио молбу хришћанских епископа да пагански храмови буду затворени, разрушени или претворени у хришћанске Цркве. Римско царство је сада конституционално и правно постала хришћанска држава, са паганством сведеним у положај једва толерисане мањине. Године 528. период религијске толеранције је већ био окончан: законима цара Јустинијана православно хришћанство је не само проглашено за једину државну религију, него су хришћански епископи постали законски одговорни за принудно потискивање паганизма (Мајендорф 1994, 11).

Осим тога, „крштење” Царства је донело и друге саблазни. Многи пагани постају хришћани само номинално, а методе управе и социјални принципи Царства остају у основи исти. Као реакција на то лицемерје настаће монашки покрет, који ће бити прејемник духа мартира. Свједочење монаха сада неће бити крвљу, већ личним подвигом.

То, ипак, не значи да је први вид мучеништва нестао: Црква је у својој дугој повијести још много пута доживјела таласе гоњења од разних непријатеља и дала нове свете мученике. Они су за хришћане увијек били и увијек ће бити „дивни свједоци Царства Божијег”, те, као такви, истински учитељи у вјери (Поповић 2007, 21).

 

БИБЛИОГРАФИЈА

Извори:

ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ, Црквена историја, Истина, Шибеник, 2013.

ЛАКТАНЦИЈЕ, О смрти прогонитеља, Висока школа – Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, Београд, 2011.

Свето Писмо Старога и Новога Завета, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2010.

Литература на ћирилици:

БОЛОТОВ, Василије, Историја Цркве у периоду до Константина Великог, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево, 2009.

БРАУН, Питер, Успон хришћанства на Западу, CLIO, Београд, 2012.

МАЈЕНДОРФ, Џон, Империјално јединство и хришћанске деобе, Каленић, Крагујевац, 1997.

МИРКОВИЋ, Мирослава, Диоклецијан, Службени гласник, Београд, 2014.

МИЧЕЛ, Стивен, Историја позног Римског царства, CLIO, Београд, 2009.

ОСТРОГОРСКИ, Георгије, Историја Византије, Алфа-књига, Београд, 1998.

ПОПОВИЋ, Радомир, Хришћанство у историји, Висока школа – Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, Београд, 2007.

РАДИЋ, Радивој, Константин Велики – надмоћ хришћанства, EVOLUTA, Београд, 2010.

САЈЛОВИЋ, Мирко, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, Београд, 2011.

Литература на латиници:

BARNES, Timothy, Constantine and Eusebius, Harvard University Press, Cambridge-Massachusetts-London, England, 1981.

BURKHART, Jakob, Doba Konstantina Velikog, Sremski Karlovci-Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2006.

CLARKE, Gillian, Third-century Christianity, у: The Cambridge Аncient History, XII, The Crisis of Empire, A.

DE STE CROIX, Geoffrey Ernest Maurice, Christian Persecution, Martyrdom and Orthodoxy, Oxford University Press, New York, 2006.

GIBON, Edvard, Opadanje i propast Rimskog carstva, NOLIT, Beograd, 2007.

JEDIN, Hubert, Velika povijest Crkve, I, Od praopćine do ranokršćanske velecrkve, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1972.

FREND, William Hugh Clifford, Persecutions: genesis and legacy, у: The Cambridge History of Christianity, I, Origins to Constantine, Cambridge University Press, 2006.

 

Објављено у 292. броју Светигоре

Pin It on Pinterest

Share This