Izaberite stranicu

Пише: Милица Краљ

 Најзначајнија српска песникиња Десанка, која песмом и животoм  припада свима нама, сматрала је да је песник  најпотпуније људско биће које живи многостурким животом. У славу првоизворне опчињавајуће доброте и благотворне самилости, бездетна, затражила је помиловање за све недостојне:

Тражим помиловање, драги царе, / за оне које се од младости ране / приволеле царству поезије, / које трепере ваздан као брезе, / и месечином се заносе као барка, / за Јефимије, / за свете Терезе, / за сваку Сафо / и Јованку од Арка, / за све занете и недовршене, / и за мене. ( За нероткиње)

Друга једна песникиња, сродница-наследница по везаности за родно тле и по дубини и сверазумевању усудног бола – Даринка Јеврић, послала је поводом једног од Десанкиних рођендана, Поздрав народној песникињи:

„Властелинству Ваше поезије поздрав! Биљезима епохе с тананом душом жене и мудрошћу мага. Својим животом учили сте нас достојанству живљења а биљур- стиховима и порукама достојанству ријечи. Именујућ тајну и отаџбину, живот и смрт, природу – која Вас је царски даривала. И онда кад сте осјећали мирис земље и када вас је сјенчила мисао о смрти, и кад Вам се чинило да немате више времена, и онда кад сте тражили помиловање за све нас. Учили сте нас праштању и доброти.

Сва писмена за тај дан. Као благовијести. За покољења тестамент од старога сребра и нове њежности, од хумуса и плавети, од душевности.

Празник је Ваш празник ове културе. Поздрављају Вас дјеца и старци, пјесници и надничари, сељаци и занесењаци косметски.

Поздрав патријарху поезије, ововекој видарки и мудрици, исцјелитељској Тројеручици поезије српске и народа.“

Своја писма Даринки, која је у Приштини становала у улици маршала Тита, трудећи се да не помене његово име, слала би на адресу Даринка Јеврић, Главна улица, Приштина…

Милован Ђилас о Десанки

У рукопису Власт и побуна Милован Ђилас, овако описује Десанку:

„То је личност чудних, недокучивих распона: у себи је нашла смештаја за најразноврсније, најконтроверзније личности: за свакојаке отпаднике – за њих напосе, за људе из власти и за ону неизбројну множину неутралаца и конформиста. (… ) Остајала је она таква, верна неком свом унутрашњем начелу и у политици: са Зоговићем, прогнаним у четири зида с доушником, није прекидала односе, мене је посетила ускоро по мом паду с власти, а није престајала да се дружи с руским писцима и да воли Русију и у време жестоких спорова наше и совјетске владе.“

–  Шта је Десанка у држави?“ – питао је на неком књижевном скупу посвећеној највећој српској песникињи неки сељак.

– Песник и академик – одговорили су му. Сељак беше необично радостан и поносан „ што је она такву славу дочекала.”

„ Десанка је највећи песник љубави. Она је југословенски кандидат за Нобелову награду. Ако је не добије, то ће само значити да у Шведској више нема љубави – рекао је Јон Милош, преводилац њених песама на шведски.

– Срби своје највеће и највољеније песнике ословљавају само именом – рекао је Волфганг Ешер, преводилац њених песама на немачки.

Ђео Богза, румунски песник, написао је ове стихове: Зашто расту тако високо / јабланови у Србији? / Да би се дубоко, најдубље / Десанки поклонили. „

Пјотр Венгин : „ Ми смо вас заволели као српску песникињу, као руску песникињу, као пољску, као чехословачку, као бугарску песникињу и ми не можемо да замислимо живот без вас.“

О њеној поезији писали су Милан Кашанин, Антун Барац, Меша Селимовић, Зоран Гавриловић, Драган М. Јеремић, Никола Милошевић, Стеван Раичковић…

Речено је да би стихове Десанке Максимовић ваљало  једном уклесати на неком видном месту како би њихова опора мудрост макар само на један трен допрла чак и до неког случајног пролазника који тек само мутно и неодређено слути оно о чему песникиња пева.

Десанка Максимовић је прави рођени песник, топал, неизвештачен, жив, са изразитим особинама женске душе. У ње има заноса, мекоте, безазлених одушевљења, чисте радости и усхита, нечег што личи на јасност, бистрину и жубор потока, на чистоту младог снега, свежину росне траве. Она је најдаровитија песникиња што смо је имали у нашој књижевности.

Песме Десанке Максимовић су најбоље што је нашем језику дала жена, а иду без сумње у највредније, што се последњих година у нас створило. То су песме устрептале младости с њезиним бујним заносима и нејасним чежњама; дрхтаји нејасних слутњи, радост ужитка у младости, и бол пролажења. Осећај пролазности, немогућност да се обухвати све оно големо и неизрециво, што би човек у валу заноса хтео одједном, у исти мах да исцрпе и привуче к себи. У осећају младости има увек нешто болно – и тај бол младости избија из њених песама као неки мукли лајтмотив.

„ Она је од самог почетка ушла у књижевност као прави, велики песник, и увек је певала љубав и себе у тој љубави. А љубав је веома богата. Моја генерација је поносна што је као цар, имала свога песника. А и наш драги песник је сигурно срећан што је, као цар, имао своје верне песничке поданике. А стихове „ Крваве бајке“, које сматрам националним монументом, видео сам урезане у камену у аули крагујевачке гимназије. Убеђен сам да ће исто тако камено бити урезани у срцу народа до у далеку будућност” – писао је Стеван Раичковић.

У веку песничких авантура и вртоглавих песничких комуникација српске поезије са европском, њена стишана лирска струја, попут оног њеног потока, милела је својим животом, следећи, као под заклетвом, искључиво лирски задатак, који се у потпуности поклапао са њеном природом. За разлику од многих, који су заједно са њом после првог светског рата кренули са нове песничке црте у неизвесни, брисани простор поезије, она је са мушком одлучношћу која се смогла у тој женској руци, одгурнула понуђени скалпер за песничко експериментисање и на сопствени начин се надовезала на своје старије песничке сроднике.

Ретко је у нашој књижевности да једно стваралаштво траје толико дуго, и то да траје тако што се непрестано исказује као истоветности и ако различитост у исти мах. Одавно је утврђено и речено да је Десанка Максимовић песник љубави и живота, природе и родољубља, представник аутентичен лиричности, (… ) распрострла је тако наша песникиња љубав над светом умирања и неспокојства; распростирући га у значење њеног песништва уткао се немир без којег, уосталом и нема правог стваралачког чина. У свом кругу, и у својој самоћи, лирика Десанке Максимовић је једна од великих лепота и радости наше књижевности.

Подсећам да је Десанкине прве песме прочитао и објавио Велимир Живојиновић Masuka, који каже да га је „при првом сусрету највише изненадило што Десанкини стихови нису имали ни страних ни утицаја наших романтичара…њен стих је имао потпуну нову дотад нигде неупотребљавану каденцу; стих музикалан, пун унутрашње метричке закониости, а без строгог метричког ритма; са нечим лелујавим у својој метричкој поремећености…“

Иван В. Лалић 1970. године пише да је Десанкина мелодија сестра говорне мелодије. И да је она унела читаво обиље алитерација и рима, али све су те новине“скоро увек некако природно на свом месту.“.

Објављене књиге

Књиге песама: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Гозба на ливади (1932), Нове песме(1936),Ослобођење Цвете Андрић (1945),  Песник и завичај (1946), Отаџбина у првомајској поворци (1949), Отаџбино, ту сам ( 1951), Борци за здравље (1951), Мирис земље (избор, 1955, 58, 62, 64, 67), Изабране песме (1958, 1962,1964,1966,1969,1971); Заробљеник снова (1959), Говори тихо (избор1962), Сунчеви поданици (1962), Песме (избор, 1963, 65, 66, 71, 76), Песме (избор, 1963, 65,66  Тражим помиловање (1964, 1965, 1966),Изабране песме (1950), Избор стихва (1967) Немам више времена (1973), Песме из Норвешке (1967).  Летопис Перунових потомака (1976), Ничија земља (1979;) Међаши сећања, Слово о љубави, Сајам речи, Михољско лето, Памтићу све, Звездана светковина, Песме о птицама, Сабрана дела (1969), Сабране песме (1980).

Проза: Јованка Ореланка (студија, 1929), Лудило срца (проповетке, 1931), Како они живе (1935), Страшна игра (1954), Бунтован разред (1960, роман), Не заборавити (роман, 1969), Прадевојчица (роман, 1970), Празници (путописи, 1978), Снимци из Швајцарске (путописи, 1978).

Књиге за децу: Срце лутке спаваљке (1933), Распеване приче (1938), Пуакова љуљашка (1943), Шарена торбица (1943), Буба-мара (1946), Ветрова успаванка (1953), Златни лептир (1954), Пролећни састанак (1954), Ко је већи (1956), Чобанин пчела (1956), Бајка о кратковечној (1957), Ако је веровати мојој баки (1959), Шумска љуљашка (1959), Мала сам била (1960), Моји пријатљи (1960), Медведова женидба (1961), Чудо у пољу (1961), Писма из шуме (1961), Патуљкова тајна (1963), Птице на чесми (1963), Бела врана (1964), Нећу овим возом (1965), Осе мађионичари (1965), Бајка о доброј вили и злом вилењаку (1965), Изволите на изложбу (1966), Ђачко срце (1966), Бајка о лабуду (1967), Хоћу да се радујем (1967), Цар играчака (1968), Златокрили лептир (1972), Бајке за децу (1977), Дете у торби (1977), Бајке (1978), Патуљак Курузовић (1979).

Антологија: Петнаест совјетских песникиња (1963).

 

Тражим помиловање

Име Десанке Максимовић би свакако остало као име највеће српске песникиње, али не и као име једног од највећих српских песника да није написала збирку Тражим помиловање (1965). Ова збирка је у ствари и психолошки и етички трактат писан узвишеном песничком реториком, којом се и парафразира и негира слово закона. Тражим помиловање је лирски дијалог с националном историјом. Главни мотив:хуманистичка идеја праштања. Лирски сибјект води дијалог са закоником цара Душана, најуспешнијим српским владаром. Песникиња је увек на страни народа  и морално и емотивно.

Збирка Немам више времена (1974) зрела,исповедна рефлексивна лирика, суочаање са неумитношћу пролазности, помирење без усхићења и панике, сетно регистровање и сумирање достојансвеног и искусног човека кога више не спутавају ситнице.

Десанка је с погачом и сољу, и сеоском дечицом око себе, на бранковинској капији од расушених храстових притки, дочекивала најмилије госте, дотле јој непознате, а толико присне, песнике са свих континената.

Млади немачки песник Минцбергер након присутвовања ораторијуму у крагујевачким Шумарицама, и читања Десанкине Крваве бајке, из пијетета према хиљадама недужних жртава фашистичког погрома, одбио је да узме иједан залогај на заједничком обеду песника.

Дeсанка јe добила све награде које песници додељују и све награде које отаџбина додељује.

Поводом додељивања Његошеве награде (1984) рекла је:

„ Мени је збиља као и Његошу, мило што ми песме народ воли и разуме. Мени не би било довољно да сам блиска само једној групи људи. Ја бих волела да око мојих песама лебди ореол моје отаџбине. Право је да песник врати своме народу бар део онога што му дугује.“

Била је и први добитник Златног прстена: „ Златни прстен који дајете песницима као одликовање – опипљива је поетска метафора – венчавате песника са поезијом. Дајући га мени потврђујете да сам заробљеник речи, заробљеник снова.“

У похвали стиховима : Земља јесмо, / остало све су привиди… Никола Милошевић истиче разлику између њиховог дејства и таквог филозофског исказа као што је , на пример, „ сви људи су смртни“. Милошевић ту разлику назива разликом у „ интензитету значења“ и показује какао је битност доживљаја пролазности овде комуницира неколиким изражајним средствима: издвајањем тврдње „ земља јесмо“ у засебан стих, његовим контрастирањем са речју „ привиди“ у наредном стиху, па и распоредом речи у стиху остало су привиди.

 

Биографија

Рођена је 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Њен отац Михаило, учитељ добио је премештај одмах по њеном рођењу и породица се преселила у Бранковину, где је Десанка и провела детињство. Гимназију је завршила у Ваљеву. Студирала је на одељењу за светску књижевност , општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Радила је у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. Као стипендиста француске владе годину дана је провела на усавршавању у Паризу. Око годину дана радила је и у учитељској школи у Дубровнику, а затим у Првој женској гимназији у Београду. Августа 1933. године удала се за Руса Сергеја Сластикова. У браку нису имали деце.

Написала је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и младе, а бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, француског и бугарског језика.

Њени пријатељи су били Црњански, Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић,  Густав Крклец, Мира Алечковић.

Била је члан Српске академије наука и уметности.

Умрла је 11. фебруара 1993. године. Још за живота подигнут јој је споменик у Ваљеву, рад вајара Александра Зарина, лицем окренут према споменику војводе  Живојина Мишића. Споменик у Београду откривен је 23. августа 2007. у Ташмајданском парку.

 

Најзначајнија жена нашег доба и српске културе

Десанка Максимовић – најзначајнија жена нашег доба и српске културе, имала је ону најређу срећу песника: на љубав јој је узвраћено љубављу. У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом. Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и најједноставнија међу њима, била је некрунисана владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалнијој дубини тог слоја названој лирика.

Уз врхунце српског песништва какви су Његош, лакосани Бранко, Змај, Ђура, Илић, Дучић, Дис, Настасијевић, Црњански, расте и нараста и у наше дане, под нашим погледом, још један врх, врх нежности српске песме и речи, врх који се зове Десанка Максимовић.

(Из књиге Арахнина нит, Унирекс- Унирекс груп, Подгорица- Београд, 2018)

 

Pin It on Pinterest

Share This