Izaberite stranicu

На данашњи дан, 12. маја 1861. године умро је Крсто Кењо Јанковић истакнути црногорски јунак и четовођа.

Истакао се у многим бојевима. Посебну ратничку вјештину исказао је 1835. године, када су Црногорци по Његошевом плану први пут заузели утврђени Жабљак на Скадарском језеру. Његош је истицао Јанковића као примјер јунаштва и убрајао га међу Црногорце најзаслужније за стечени „зрак слободе црногорске”. Учествовао је 1852. године и у другом заузимању старе пријестонице Црнојевића. Као и у претходном освајању, први је ушао у утврђени град, због чега га је књаз Данило одликовао Обилића медаљом. Опјеван је у више народних пјесама. Главни јунак свих прича о Жабљаку Црнојевића свакако је Кењо Станков Јанковић, романтични јунак средине XIX вијека. Први отворенији и жешћи сукоби између жабљачких Турака и околних црногорских племена почели су кад су Цеклињани, припадници нахије тик уз Језеро, купили право на риболов. Сталне чарке експлодирале су сто година касније, почетком 1835. године: Турци су из засједе убили двојицу угледних Цеклињана, а потом двадесеторицу јавно избатинали насред трга у утврђењу. Освета је спремана кратко и у најстрожој тајности. Кењо Станков је с једанаесторицом завјереника кренуо право на утврђење коју је чувало стотинак војника. Ноћу су се потрпали у два чуна, са стубама и неколико килограма меса. Стубе су им биле потребне да се попну уз, четрнаест метара, висок бедем на сјеверној страни чију је висину, уз помоћ клупка вуне, измјерила једна жена од повјерења. Месом су утишали буљук паса које су Турци, због предострожности, држали испод самог бедема. Тихо су се ушуњали у уснули град и без испаљеног метка успјели да на највишој кули подигну црногорску заставу. Ујутру, кад су видели мрски барјак на свом посједу, Турци су помахнитали, али већ је било касно: све кључне тачке у граду биле су заузете. Заповједник је покушао да пружи отпор надајући се помоћи споља. Узалуд, јер су завјереници запосјели једину капију која је постојала, а онда су им у помоћ дотрчали други Цеклињани. Прича вели да је заповједник у сумрак истакао бијелу заставу и да су га завјереници, као што су и обећали, пустили да изађе из града. А онда је пуних осам дана топовима је гађано подграђе и готово сравњено са земљом, а и град је у приличној мјери оштећен. Онда се на коњу, скрушен, појавио владика Раде. Ослободиоцима је рекао да, на тражење Русије коју су притисле друге велике силе, морају да напусте град. Послушали су га и, с богатим плијеном, отпловили према Ријеци Црнојевића. Нијесу заборавили да понесу и два топа – „Крња” и „Зеленка” – који су све до 1916. године стајали испред Цетињског манастира, као успомена на прво освајање Жабљака. На једном од топова, “Зеленку“, урезани су следећи стихови митрополита Петра II Петровића Његоша:

,,Црногорци кад оно витешки,

Жабљак тврди турски похараше;

Онда мене старца заробише,

На Цетиње србско довукоше

Кењо је ослободио Жабљак и други пут. Сад с нешто бројнијом дружином, њих двадесет осморо, успио је да 1852. године поново надмудри посаду. И тада им је радост била кратког вијека. Овога пута их је књаз Данило, опет на притисак великих сила, замолио да напусте град.

Краљ Никола подигао је споменик Кењу Јанковићу, на којем је написано:

„Под овом гробницом почивају кости јуначког Србина Кења Станкова Јанковића, који је једном годином 1835. и другом годином 1852. на ударац града Жабљачкога, први од свију витезова црногорскијех изашао на бедем града. Овај споменик чини књаз Никола Петровић Кењу ради његова витештва вјерности свога отачаства. Грађен 1874. г“.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This