Izaberite stranicu

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије –Ђурђевдан, 6. маја 2013. г. на Његушима

Христос воскресе!

„Ускликните Господу сва земљо, пјевајте имену Његовом, дадитe славу хвале Његове.“

Тако пјевамо ових светих дана прослављајући Христово Васкрсење. И заиста, сва земља и сво небо, све што постоји, видљиво и невидљиво, сви божански свјетови радују се и кликћу и веселе се овом светом догађају, догађају Христовог Васкрсења, у коме се сабирају сви догађаји и сва догађања од настанка свијета до данас, и до краја свијета и вијека. Све се сабира у Христовој личности, све почиње од Њега и све завршава Њиме. Сва догађања из историје рода људскога и историје спасења и божанског промишљања, од настанка првог човјека преко Светих Пророка до Христовог рођења и до Христовог крштења, Његовог преображења, распећа и Његове смрти – све је то припрема овог великог и страшног догађаја Христовог Васкрсења. Зато и пјева Пророк у своје вријеме да треба да кличе сва земља и Вишњему пјесму да поје и узноси хвалу Њему и имену Његовом.

Ево и ми у овом нашем времену прослављамо Христа Васкрслога и Христа на небо вазнесенога. Прослављамо Његово Име свуда и на сваком мјесту, па га прослављамо и данас овдје, у овом светом храму посвећеном Светоме великомученику Георгију, једном од Његових дивних свједока, свједока Његовог Васкрсења. Прослављамо га овдје на овом светом мјесту, гдје је огњиште светородне лозе Петровића, лозе која је изњедрила дивне свједоке Христовог Васкрсења. Скупили смо се данас овдје – на средишњем мјесту Црне Горе, које је постало такво преко Петровића, њиховог дјела и њиховог свједочења – да свједочимо Васкрсење Христово онако како је то чинила светородна лоза Петровића од почетка – од митрополита црногорског Данила, војеводича српске земље, како се сам потписивао, па све до краља и господара Николе I Петровића. Сви су они били и остали велики и дивни свједоци живога Христа Бога Васкрслога.

Митрополит Данило је био онај који није само бранио образ и стварао Црну Гору него је прије свега био онај који је на православној вјери, на Христовом Имену, на сили Његовог Васкрсења градио оно што је градио. Зато су и хтјели у то вријеме – и то не само Агарјани, него и из Млетачке републике – да убију митрополита Данила: управо зато што је био православни хришћанин, свједок јерусалимске Христове вјере, Јерусалимске Христове Цркве.

Попут митрополита Данила је био и његов насљедник митрополит Сава Петровић, који је држао часни и свети престо зетских и црногорских и скендеријских митрополита. Онај митрополит Сава који је исто као и митрополит Данило прије свега и изнад свега бранио вјеру православну у Црној Гори и на њој градио све оно што је градио и што је саградио. Онај митрополит Сава који је у име свих епископа Пећке Патријаршије писао писмо у Санкт Петербург Синоду Руске Цркве, када је Отоманско царство укинуло Пећку Патријаршију, тражећи да се обнови Пећка Патријаршија и препоручујући да неко од тадашњих српских архимандрита или неко од Руса дође и да васпостави Пећки свети трон.

Исти је такав био и митрополит Василије, чији земни остаци почивају у лаври Александра Невског у Санкт Петербургу. На његовом гробу стоји да је митрополит црногорски и егзарх српскога Трона пећкога, што је још једно од свједочанстава о светородној лози Петровића – о вјери којој су припадали, о народу коме су служили и за који су живот свој жртвовали. Све оно на чему су темељили они своју историју и своје дјело, све је то записано у „Историји Црне Горе“ владике Василија, јасно и гласно.

То што је чинио Данило, што су чинили Сава и Василије, то је наставио – заоравши још дубљу бразду – Свети Петар Цетињски Чудотворац, велики печалник, мученик и страдалник, који је бранио вјеру православну и свој народ православни и жртвовао се за њега, који је постао сасуд Божије силе и Божије благодати и до данас то остао, што свједоче његове свете мошти у Цетињском манастиру. Свети Петар Цетињски је дао први Закон Црној Гори – Стегу. Тај закон је почињао не у име неког бесловесног народа него у Име Оца и Сина и Духа Светога – на том Имену Светом је утемељио свој Закон Свети Петар, и дао му је тридесет три члана. Тридесет и три члана зато што је Господ Христос тридесет и три године боравио овдје на земљи тјелесно до свога распећа и свога васкрсења и свога вазнесења на небо. Све што је чинио Свети Петар Цетињски било је у одбрану Имена Божијег. Зато није чудо да је он и записао оне ријечи – у имену Божијем је суд и правда. На Имену Божијем је он темељио правду и ратовао за правду Божију, не само са Махмут-пашом Бушатлијом него са свим силама злим онога времена. Извојевао је тај свети божански рат Свети Петар Цетињски и зато га је Господ и прославио, као што је прославио и његовог насљедника, синовца његовог – Светога Петра II Цетињског Пустињака и Ловћенског Пророка.

Ове године обиљежавамо 200-годишњицу његовог рођења. Зато је је добро да се на овом мјесту, у овом светом храму који је задужбина његовог оца и светородне лозе Петровића, подсјетимо на њега поводом ове годишњице. Јер, ако су и његови претходници били свједоци Христа Васкрслога, још дубље, још снажније, још даровитије је Петар II Петровић Његош посвједочио Христа Бога, вјечнога Сина Божијега, Сина Човјечијега – „вјечно Слово Божије које све из ничега створило и чијем закону је све покорно“. Нико није на овом језику посвједочио Христа и Његово Васкрсење тако моћно и тако снажно као што је то учинио Свети Петар II Ловћенски Пророк, достојни насљедник свог претходника. Не само да је био велики пјесник, мудрац и зналац, бранитељ душе и бића свога народа, него је заиста својим дјелом и својим животом,  својим свједочењем уписао себе, заједно са својим стрицем, у књигу вјечнога живота, међу изабранике Божије, међу Свете Божије угоднике и свједоке живога и истинитога Бога.

У свим својим дјелима, а нарочито у „Горском вијенцу“ и „Лучи микрокозми“ он ништа друго не чини него наставља Свето Јеванђеље, јерусалимско Јеванђеље, свједочење Светих Апостола Христових кроз вјекове и исповједање Христа Бога од Дјеве рођенога. Зато он и прославља свети Божић кроз уста игумана Стефана, мудрога, тјелесно слијепога али видовитога, оним ријечима: Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића. Христово рођење је оно што је обасјало његов ум и његово срце и његову душу, па је зато на Слову Божијем, на Ономе који је рођен од Пресвете Дјеве, утемељио свеукупну божанску творевину, на начин како су то чинили сви Свети Божији људи, од времена Светог Јована Богослова. Све што је радио Петар II Петровић Његош је на православној вјери утемељено. Отуда се и његова „Луча микрокозма“ завршава оном ријетко кад записаном химном, која је равна химнама Светог Јована Дамаскина и других великих појаца имена Христовога:

О преблаги, тихи Учитељу,

слатка ли је света бистра вода

с источника Твога бесмртнога!

Од Твога су св’јетлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле,

Од Твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Васкрсењем смрт си поразио,

небо Твојом хвалом одјекује,

земља слави свога Спаситеља!

Има ли дубљег и снажнијег свједочанства од тога свједочанства Христа и Његовог Васкрсења? Све то што је написао и што је учинио, он је завршио оним последњим свједочанством – својим завјештањем које почиње са овим ријечима: Твоје је Слово све из ничега створило, Твоме закону је све покорно, и оним ријечима да он је читавог свог живота пјевао дивне и чудесне химне Богу дивноме чудесноме, Творцу неба и земље и у исто вријеме оплакивао тужну људску судбину и своју судбину као „сирака тужнога без иђе икога“ – племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве.

О кукавно српство угашено, зла надживјех твоја свеколика а с најгорим хоћу да се борим – Витешки се борио владика Раде, овдје изњедрен, овдје рођен. На овом мјесту гдје је зрно његово никло он је и остао, као свједок свога страдања – ено га на Ловћену. Ловћенски гроб се сјединио са гробом Христовим, са гробом косовским, како га је он помињао, тамо гдје нам је заједничка гробница, јер не само што је страдао у току свога живота, него шест пута кости његове премећу његови потомци, Црногорци, заједно са другим силницима и моћницима. Шест пута му кости премећу, избацују и поново враћају и сад су поново кости његове утамничили у зиндан ловћенски, који је никао на мјесто оне црквице његовом руком пројектоване, за коју је заклео Црногорце да га у њој сахране – у тој црквици коју је посветио не само своме стрицу као рођаку тјелесном него ономе који га је духовно родио и који га је поставио на светионик Цркве своје и народа свога. Њему је посветио, коме би другоме, ту црквицу. Срушена је црквица, оскрнављен гроб Његошев, рањен Ловћен, расјечена утроба његова, утамничен Његош у зиндан маузолејски, фараонски… Ево га, ту је, а и ми смо овдје – да знамо и видимо да он свједочи Христово Васкрсење, Христов погреб, распеће Његово, да као што је за живота био свједок Христовог Васкрсења, да је тако и у смрти свједок Његове Голготе.

Али даће Бог, поново ће васкрснути кости Владике Рада на Ловћену, поново ће васкрснути црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Ја сам поручио Влади Црне Горе и данас поручујем са овог мјеста – дао им је Бог прилику да оперу гријех својих претходника: да обнове Ловћен, да обнове цркву Светог Петра на Ловћену и да обнове гроб и гробницу и да вратимо сви заједно, по завјештању које је светиња за свакога на земљи, у цркву мошти Петра II Цетињског Пустињака и Ловћенског Пророка. У цркву која њему припада управо зато што је био прије свега православни хришћанин, живи свједок Христовог Васкрсења. У Цркву је уградио сав свој живот и своје биће, па је природно да његови земни остаци почивају у цркви, да ту чекају трубе Судњега дана.

Шта је дакле светородна лоза Петровића друго, него свједок управо вјере православне, чувар вјере православне и до светога Петра Другог Петровића Његоша и послије њега. Такав је био и књаз Данило Петровић, такав је био краљ и господар Црне Горе Никола I Петровић, такво је било његово потомство. И до данас – најчаснији изданци светородне лозе Петровића знају која је вјера њихова, знају коме треба да се клањају, коме треба да служе. Краљ Никола је чак желио да се замонаши попут својих предака, али Бог му је дао часну породицу, тако бројну дјецу. Часна је и честита хришћанска породица од њега и краљице Милене, све до савремених Петровића, све до књаза Михаила Мирковог, једног од најдивнијих изданака ове светородне лозе. Сви су они били свједоци вјере православне, чувари вјере православне, чувари душе свога народа.

Двије ствари су они чували и одржали и оставили у аманет Црној Гори, Његушима и свима нама. На првом мјесту то је вјера у Христа од Дјеве Рођенога, распетога за живот свијета и васкрслога из мртвих – то је темељ свега онога што су они радили. Друго – све што су урадили и што су записали и оставили написали су на Ћириловом писму.

Ћирилица и вјера православна, то су два света крила којим су Петровићи окрилатили Његуше, Црну Гору, Цетиње и све нас. Данас су та оба крила у нама ослабила. Ослабила је „вјера права, кукавна сирота“, али се обнавља и васкрсава.

Ћирилице – Ћириловог писма, ободског писма, Његошевог писма, писма Светог Петра Цетињског и краља Николе – има ли га? Нема га на Цетињу Петровићком – нестало. Има ли га на Његушима? Ни на Његушима ћирилице више нема. Туђе писмо, то значи и туђи језик и туђа душа, а онда из тога се рађа и туђа вјера. Међутим, толико је моћна и толико је снажна светородна лоза Петровића, да оно не може бити заборављено и избрисано, да не може оно остати без плодова и без потомства.

Зато ево и нас овдје, у овој цркви Светога Ђорђа, који је такође древни свједок Христа Распетога и Васкрслога, који је својом крвљу освједочио своје свједочанство – да и ми ускликнемо пјесму Имену Господњем, да славимо и да Му дамо хвалу као што су то радили сви овдје рађани кроз вјекове на челу са светородном лозом Петровића.

Да обећамо Господу и Светом Петру и Петру II Ловћенском Пророку да ћемо обновити овај свети храм. На првом мјесту то је обавеза Петровића, њихових потомака, Његуша, Цетињана, наше Митрополије – чији су они чувари и свједоци били неколико стољећа. Обновом овога светога храма обнављамо свједочење светородне лозе Петровића, обнављамо сва онда дивна и света предања за која су они жртвовали себе и која су нам оставили у аманет.

Прослављајући данас Христово Васкрсење ми смо дужни да се сјетимо и да одамо част и славу овој светородној лози на овом светом мјесту, и да зажелимо васкрсење у души Црне Горе, и Црногораца и свег нашег народа, свега онога што су нам оставили у завјештање Петровићи од Данила до краља Николе.

Њима Господ да подари рајско насеље а нама силу Васкрсења Христовога и обнову душе и тијела, да бисмо и ми могли да будемо свједоци Христа Васкрслога и да појемо ону свету пјесму: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Бесједа произнесена на Ђурђевдан, 6. маја 2013. г. на Његушима.

Преузето из „Светигора”, бр. 240, Лучиндан 2014.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This