Izaberite stranicu

Диван је Бог у Светима Својим (Псалм 67. стих 36)

Заиста је диван Бог и у своме верном слузи Старцу Серафиму, игуману чувене Лавре Светог Саве Освећеног чији је типик постао образац за многе монашке обитељи, као и за нашу помесну Српску православну цркву. Старац Серафим био је је један од најлепших украса православног монаштва 20. века и то не само у Светој Земљи већ и у читавој васељени. Његово смирење, трпљење и уздање у промисао Божији равни су старозаветном праведном Јову, а његова љубав према монашким врлинима нестицања, целомудрености и послушања ставиле су га у ред самим великих подвижника и игумана Свете Земље попут Саве Освећеног и Теодосија Великога.

Старац Серафим је рођен 1900. године на острву Китира чија је заштитница Пресвета Богородица са њеном чудотворном иконом Миртидијотиса, која се налази у њеном манастиру из 12. века и који је духовни центар самог острва. Био је шесто дете своје мајке Марије из њеног другог брака са Јованом Травасаром и живели су веома скромно, али честито и побожно. На рођењу су му дали име Стаматиос у част Светих Архангела, а само његово одрастање протекло је у кућној побожности, послушности и раду. Завршио је само три разреда основне школе јер је због неимаштине морао  да прекине школовање и да се посвети чувању оваца и коза као мали пастир, наговештајући тиме његову будућу службу као пастира духовних оваца. Као сва млада деца на острву, волио је пливање и врло је радо ишао на купање чим су му то допуштале обавезе. Тих првих година 20. века на острву Китира још увек је била нетакнута не само лепота природа већ и чедност људске душе и тела, тако да су се одвојено купали на мору мушкарци и жене, па чак и саме породице одвојено, мајка са кћерима и очеви са синовима.

За време чувене мало-азијске катастрофе 1921. Стаматис се налазио у грчкој војсци да би затим по отпуштању из армије 1925. године отишао у Аустралију „трбухом за хлебом“ где је у труду и раду провео пуних седам година до 1932, када је одлучио да оде на Свету Гору да се замонаши. Током свих тих радних година у Аустралији, Стаматис је живио врло скромно и побожно радећи као конобар притом чувајући се сваког греха, а поготово контакта са женама које су га врло често провоцирале, или како би данас рекли “сексуално узнемиравале”, тако да је једној нападној госпођи сасуо салату у лице и тиме ставивши тачку на свој живот у свету. Млади Стаматис одлучио је дан напусти вреву овожитејског живота и да се посвети монашком животу у безбрачности, послушању и смирењу. Стога је одлучио да крене на Свету Гору без да је икада био тамо и да има икакво познанство. Напустивши Аустралију никоме се није јавио, тако да су све потраге за њим биле узалудне, што је проузроковало да су га након пар месеци прогласили мртвим, а то је донело велику жалост његовим родитељима на острву Китира у Грчкој. Сам Стаматис, кренувши ка Светој Гори прво се укрцао на брод који је ишао до Порт Саида у Суеском каналу, где је одлучио да се поклони светињама у Јерусалиму а потом да настави путовање ка Светој Гори. Међутим, приликом поклоњења Гробу Христовом упознао је једног монаха из Лавре Саве Освећеног који му је рекао да је и  игуман Лавре отац Пантелејмон његов земљак са острва Китира и ако хоће може да дође код њих у манастир да га упозна и да код њих постане монах .

Осетивши да је то “божији призив“ млади Стаматис је прихватио позив да посети Лавру Саве Освећеног. Дошавши у Лавру и након упознавања са игуманом Пантелејмоном одлучио је да не иде на Свету Гору већ да остане у Лаври као послушник. Игуман Пантелејмон је био монах старог кова, строг, али правичан, тако да је младом послушнику Стаматису након прве исповести забранио да се три године причешћује и да само на Велики четвртак, Васкрс, Божић и на Празник Светих Апостола може пити Свету воду и да сваки дан осим богослужења мора да прави и 200 великих метанија до земље и да се моли чувеном Исусовом молитвом „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

Да би још више учврстио у монашком подвигу игуман Пантелејмон је посало младог послушника Стаматиса у метох Свете лавре Манастир Кастела који се налазио неколико километра недалеко у Кедронској долини. То место је било познато по подвижништву отаца Саваита, а и сам игуман Пантелејмном је био велики подвивижник који никад није спавао опружен на кревету већ увек на столици и то свега сат-два. Такође је тамо био и јеромонах Мелхиседек који је могао и до 20 дана да проведе без хране, док је великосхимник Родион дошао на тај ниво одрицања од света да чак ни пустињски цвет није хтио да помирише.

Живећи у таквом окружењу млади Стаматис је учио да молитвено бди, да мало спава, да пази шта прича и да не осуђује никога, да поштује монахе и воли све људе са свим њиховим потешкоћама и бригама. Видећи његово послушање, смирење и молитвеност игуман Пантелејмон га је замонашио у расу 1934. у метоху Лавре у Манастиру Кастела давши му име Софроније. Тада је почела још жешћа борба са демонима који су га често узнемиравали вичући његово име “Софроније“, а то је најчешће било када је био одсутан игуман Пантелејмон. Тада је млади монах Софороније „ускако“ пун страха у игуманову стасидију и одмах је осећао да га штите игуманове молитве од напада демона. Након три године боравка у метоху Кастела у срцу пустиње вратили су се сви монаси у Лавру Саве Освећеног због узнемиривања од стране Арапа бедуина.

У Лаври Светог Саве Освећеног млади расофорни монах Софроније пострижен је у великосхимног монаха 1939. године од стране игумана Саве у пету недељу Часног и великог поста посвећеној Преподобној Марији Египћанки, познатој Александријској блудници која је постала једна од највећих подвижница у историји Цркве православне. Као великосхимни монах отац Серафим је умножио своје подвиге, а Патријарх и чланови Синога видевши његов труд одлучују да га рукоположе за јерођакона, што и чине 15. Децембра 1947. године у Гробу Господњем у Јерусалиму. Након две године 20. фебруара 1949. по одлуци Светог синода Јерусалимске патријаршије бива рукоположен за јеромонаха у Гробу Господњем и постављен на дужност економа Свете лавре и члана већа стараца Свете лавре. По упокојењу игумана Саве 1958. године бива постављен на место игумана Лавре где је служио у великом смирењу и трпљењу све до своје блажене кончине 2002. године. скоро пуних педесет година.

Игуман Серафим је био свима познат у Светој Земљи због своје дубоке духовности, али и човекољубља које је показао према богословима Патријаршијске школе, као и према сиромашним Арапима бедуинима које је увек материјално помагао.То је допринело томе да када год је пролазио кроз бедуинска места скоро сви су за њим викали на арапском „Кадис“ што значи „Светац“! Врло често је остављао Свету лавру без најосновних намирница само да би помогао сиротињи која је долазила у манастир по помоћ. Сам за себе ништа није задржавао, нити је имао посебну игуманску расу од свиле и кадифе, већ најобичнију монашку расу коју је сам прао и у дубокој старости. На богослужењима је био увек био први од почетака до краја која су изузетно дуга у Лаври Светог Саве док је на заједничким послушањима са маслинама или приликом чишћења канала увек био први, давајући пример млађима све до своје дубоке старости. Као игуман био је пример подвижништва, уздржања и чувања језика од празноречја и оговарања.

Свети старац Пајсије Светогорац рекао је за Стараца Серафима Саваита да је „строг према другима, али прво према себи!“И заиста никада није угађао себи, већ је увек строго постио, а у Лаври Светог Саве само се суботом и недељом једе на уљу док се остале дане у седмици једе једном дневно, и то на води без уља. Његова келија је била сиромашнија од последњег послушника, а током лета топлија од саме пећнице, а он је то све јуначки Христа ради трпио. Иако је био игуман једног од најзначајнијег манастира у Православљу у своме поседу ништа није имао, ни колекције скупоцених крстова, нити игуманских штапова, префињених раса и свештеничких одежди, ма нити један златник за своје личне потребе. Све што је добивао од новца давао је за потребе манастира и сиромашних поклоника и бедуина. Један део новчаних средстава уложио је у обнову Свете лавре и њених метоха, попут чувеног метоха Пастира и Цркве Светог Лазара Четверодневног у Витинји. По благослову Патријарха јерусалимског Бенедикта отпочела је 1971. године обнова поклоничког Манастира пастира метоха Свете Лавре, а за време Патријарха Диодора храм бива освећен 27. јула 1989. године.

Захваљујући обнови Манастира пастира, који су били први који су се поклонили Богомладенцу Исусу Христу, игуман Серафим морао је чешће боравити ван саме Лавре Светог Саве и на тај начин по Божијем промислу ишла је упоредно и духовна обнова хиљаде и хиљаде душа који су ступили у контакт са Старцем Серафимом. Као духовник и исповедник био је изузетно строг, али са даром светоотачког расуђивања водио је вернике ка луци спасења, тако да је његова строгост била попут мелема за њихове душе израњаване разним гресима. Старац Серафим гледао је дубину покајања код човека и тако је одређеивао „епитимију“ тј. забрану причешћа. Тако је једном великосхимнику монаху дао само шест месеци забране причешћа иако је он био напустио монаштво и био се оженио, да би се у својој старости од 86 година покајнички вратио у место свог монашког пострига.

Своје духовне дарове које је имао игуман Серафим је вешто скривио често говорећи :“Ја сам један недостојан и необразован чобанин!“ А баш захваљујући његовом искреном смирењу имао је дар прозорљивости прорекавши Митрополиту Јераполиса г. Иринеју који је био Егзарх Гроба Господњег у Атини  да ће постати Патријарх јерусалимски, као и да ће Владика из Волоса постати Архиепископ атински, што се и догодило. Када је садашњи игуман Манастира пастира архимандрит Игњатије посетио први пут сам манастир Старац Серафим га је поздравио са његовим именом иако га никада пре тога није видео, притом му наговестивши да кад се упокоји да ће га он наследити као игуман. Такође је имао дар лечења болесних, тако да је својом једноставношћу излечио многе болесне својом молитвом не сматрајући себе ништа посебним, као што је био случај са једним младим Арапином који је повредио руку у фабрици и која је остала парализована, али након посете Старцу Серафиму потпуно је оздравио. У свом смирењу своме, не сматрајући да је нешто посебно, игуман Серафим се увек радовао у Духу Светом сваком човеку, а Бог га је због тога удостојио да му се јави Пресвета Богородица, као и да се за време његовог игуманствовања врате мошти Светог Саве Освећеног из Венеције. Наиме, још за време Првог крсташког рата (1096-1099) оне су однете у Венецију и положене у Цркву Светог Антонина и договором између Папе Павла VI и Патријарха јерусалимског Бенедикта враћене су 1965. године у његову Лавру. Приликом промене одежди код Светитеља из латинских у православне игуман Серафим се дубоко помолио и кад је кренуо да мења одежде сам Светитељ Сава пружио је руке у вис да се скину латинске одежде и обуче у православне.

Последњих година свога живота игуман Серафим је провео у метоху Свете лавре у Манастиру пастира где се око њега бринуо данашњи игуман архимандрит Игњатије. Свакодневно је имао контакт са верницима, слушајући њихове проблеме на Светој тајни исповести, а са онима који су му се преко телефона обраћали са разних страна света помагао је својим молитвама и духовним саветима. Иако му је жеља била да се упокоји у Метоху ипак манастирски оци из Свете лавре су га болесног довели у Свету лавру, мада су након дугог умољавања на крају вратили свога игумана у метох Лавре, Манастир пастира. Док је то кратко време био у манастиру прорекао је кувару дан свога упокојења који се и десио како је рекао у ноћи уочи 26. на 27. децембар 2002. године. Његово освећено тело је донето у Свету лавру Саве Освећеног где се за време опела огромни полијелеј тежак око 300 килограма сам од себе у круг кретао. А круг симболизује вечност у коју је ушао кроз подвиг монаштва и свештенства смирени игуман Свете лавре Старац архимандрит Серафим да се пред престолом Божијим заједно са Светим Савом Освећеним и осталим подвижницима Саваитима моли за род људски.

Сад док се на Небесима моли за све људе да окусе радост Духа Светога кроз живот у Христу у Цркви православној, остају нам речи самог Светог старца игумана Серафима као утеха и поука да спашавамо своје душе и чувамо своје светиње: “ Ми смо овде у Светој Земљи  чувари пресветих места, не за новце нити људску славу већ за славу Божију, да спасемо душе наше и сачувамо ову Свету Земљу, ма колико год да живимо на њој ми недостојни!“

Архимандрит Евсевије Меанџија

(састављено на основу књиге “Старац Серафим Саваитис“ коју је написао протојереј Никифор Калајзис)

Pin It on Pinterest

Share This