Izaberite stranicu

На данашњи дан 14. априла 2003. године, у Бачкој Паланци где је провео последње земаљске дане, упокојио се у Господу отац Тадеј Витовнички. Уочи упокојења је рекао: ”Радујте се, тек сада сам са вама!”.

Отац Тадеј (Штрбуловић) рођен је 19. 10. 1914. године у Петровцу на Млави. Првобитно по рођењу је био слеп и пошто су родитељи мислили да неће ни преживети позвали су свештеника да га крсти. После крштења Тома је прогледало и родитељи су били срећни што ће преживети. Мајка му је преминула још када је био мали због чега је одрастао уз маћехе. Више пута би га у кући тако истукли, да је узимао комад хлеба и бежао од куће. Као млад био је јако слаб те није могао да се бави земљорадњом па су га зато, након што је завршио основну школу у родној Витовници, родитељи дали на кројачки занат у занатско-трговачку школу у Петровцу (као јеромонах је завршио и иконографску школу). По завршеном занату он се запошљава у Београду где остаје 6 година. Ту се и разбољева и доктори му прогнозирају још 5 година живота. Због тога је жудећи за Богом отишао код руских монаха у манастир Миљково код Свилајнца где је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега.

Замонашен је 10. марта 1935. године у манастиру Горњак, а потом је 14. (1) јула исте године рукоположен у чин јерођакона, као сабрат манастира Горњака. Одмах после монашења 1935. године упућен је у иконографску школу у манастиру Раковица. У чин јеромонаха рукуположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру Раковица, рукоположио га је Епископ харковски Митрофан. У чин игумана произведен је 1949. године у Саборној цркви у Београду. Производство је обавио викар Његове светости Патријарха Епископ Висарион, бивши епископ банатски.

Октобра 1938. године, јеромонах Тадеј је премештен у Пећку патријаршију да би по избијању Другог светског рата, старац Тадеј избегао из Пећи и поново дошао у манастир Раковицу. Априла 1947. године старац Тадеј се враћа у браничевску епархију и постаје сабрат манастира Горњак. По жељи Патријарха Гаврила Тадеј се поново враћа у Пећку патријаршију 1949. године, и постаје њен намесник. Године 1955. из здравствених разлога, по други пута се враћа у браничевску епархију. У овој епархији је био привремени парох печанско-кленовачки и шапинске епархије, а затим од 1957. године старцу Тадеју подељен је канонски отпуст за манастир Хиландар. После непуна четири месеца, старац Тадеј је пре свега вољом Божијом после јављања Пресвете Богородице и речи да му ваља да утеши многе у Србији, а онда и вољом грчких власти, враћен из Хиландара, са Свете Горе у Србију. Ту је, привремено, био парох бистрички, затим старешина манастира Туман. Са ове дужности, по молби 1962. године премештен је за старешину манастира Витовница. На овој дужности је провео десет година, да би најзад, као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле по други пут, за старешину манастира Витовница. У чин архимандрита произведен је 1989. године у манастиру Горњак пред моштима кнеза Лазара.

Радујте се! Тек сада сам са вама!

Извор: Фејсбук страница манастира Јовања – Ваљево

Захваљујући неколико књига духовних поука, интервјуима за православне часописе и телевизијске емисије, лик старца Тадеја постао је познат широкој јавности, а књиге у којима су сабрани бисери из његове духовне ризнице објављују се на више језика. Поводом годишњице кончине блаженог Старца издвојићемо један од ових бисера.

Какве су нам мисли, такав нам је и живот

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима.

Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: „Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити.“ Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.

Извор: Радио Светигора

 

 

Pin It on Pinterest

Share This