Izaberite stranicu

Када смо у августу 1995. стигли на Цетиње прве дане смо проводили у манастиру. Прво вече отац Матеј нас је одвео у стан и даривао нас иконом Мајке Божије, тадашњи отац Јоаникије, садашњи владика, једним старим Светом Писмом, а отац Момчило из Котора малим требником. У стану смо затекли пар старих кревета, тек да не спавамо на поду. Остатак покућства смо тек требали да набавимо. Сећам се једног од тих јутара, како сједимо на кревету и једемо паштету из конзерве, мајка оцу, себи и мени раздјељује намазане кришке хлеба.
Бијела Лада са книнским таблицама је прво јутро на Цетињу осванула са поломљеним стаклима и либералским наљепницама.
Отац и мајка су се упознавали са домаћом Црквом и проводили дан у Митрополији и манастиру. Тај први дан ја сам провео углавном напољу, у дворишту испред Митрополије, седећи на зидићу изнад манастирске баште са својим првим другом на Цетињу – оцем Исаком. Стрпљиво је сједио са мном и разговарао. Гледали смо ка Владичиној башти. Наредних седмица сам му се и обраћао као мом првом цетињском другару. И он би се смејао и и сам себе је тако називао.

Не сјећам се о чему смо разговарали, али је тих дана дружење са оцем Исаком и осталом братијом одгонило моју тугу због разореног дома, одсуства брата и сестре и доласка у нову непознату средину. Цетињски дом Богородице и Светог Петра је одмах постао нови дом.

Блаженопочивши отац Димитрије, стањевићки игуман, а претходно цетињски сабрат, писао је јако духовите пјесме, и када би га братија умолила, рецитовао би своје стихове. Остала је чувена Бјела комарица, коју је саставио у својој болничкој постељи, о сестри која му је вадила крв и прикључивала инфузију, а међу братијом и једна пјесма о једном сновиђењу које је отац Димитрије имао. Уснио је рајско насеље, и у њему сву цетињску братију, али свакога у засебном одјељку раја и са неком наградом која је приличила томе од братије. Нажалост не сјећам се стихова и не знам да ли је пјесма сачувана, али се сјећам једне од слика која је препричавана, а то је отац Исак, који се шеће рајом у пратњи анђела и рашчешљава своју препознатљиву браду у два дијела.

Нека ти је вјечан спомен драги први цетињски друже. Нека те Господ прими у своје наручје и приброји оцима и браћи, Димитрију, Луки, Прохору. И да се са својим Митрополитом радујете гледајући неизрециво красоту лица Божијег. Вјечнаја памјат. Амин.

Милош Тутуш

Pin It on Pinterest

Share This