Izaberite stranicu

Бесједа Митрополита Амфилохија – Задушнице, Цетињски манастир, 22. 02. 2020. љета Господњег:

Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи. Ријеч је Господња коју смо чули и која је велика и света истина, да све што јесмо, што видимо, што је било и што ће бити, данас јесте, а сјутра није, све је пролазно. Пролазно је јер је створено из ничега, и као такво оно једино опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој. Оној ријечи којом је Бог све створио: И рече Бог и би.

Тако је било у почетку када је Бог створио небо и земљу, и тако то бива кроз вјекове, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека. Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, оно је што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме и оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.

Ријеч Божија, вјечни логос Божији кроз кога је све постало што је постало, и без које ништа не постоји што постоји, и без које ништа неће постојати што постоји ни у времену ни у вјечности, та ријеч јесте Друго лице Пресвете Тројице, коју исповједамо исповједајући Симбол вјере. Вјерујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље… И вјерујем у Јединороднога Сина Божјега од Оца рођеног прије свих вијекова; рођенога када је дошла пуноћа времена од Духа Светога и Пресвете Дјеве. Ријеч Божија, вјечна, која је присутна у нама. Ријеч Божија која је примила нашу људску природу и преко које смо и ми као бића пролазна и ништавна, која се рађамо у пролазноме свијету, постали вјечни и непролазни, бесмртни. Савршени Бог и савршени човјек. Та ријеч Божија коју славимо и проповједамо и кроз коју је све постало, и све постоји и све ће постојати – ријеч Оца небескога – она је ријеч која је људску природу од смртне преобразила у бесмртну, од пролазне у непролазну. Ријеч Божија, ријеч вјечна, ријеч непролазна. Благодарећи тој ријечи, ми постајемо бића вјечна и непролазна, а земаљско царство се преображава том ријечју у вјечно Божије непролазно Царство. И зато је управо та ријеч она која нас је призвала да се покајемо, да се мијењамо, да примамо у себе ту силу божанску да би задобили Царство небеско, које је међу нама и у нама, благодарећи тој ријечи вјечној и непролазној, вјечном логосу Божијем и Духу Светоме животворноме.

То је оно на чему почива све што постоји и оно чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством, и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, од Адама до Христа, и од Христа до наших времена. Молимо се за сва бића и сва створења, нарочито за људе који су живјели, пролазили овдје на земљи, који су били смртна бића, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.

Дакле, Црква Христова ништа не заборавља јер је њено памћење Божије памћење. И као што Бог знаде, пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање, све памти, свега се сјећа, не заборавља ни једну душе, ни оне који су се утопили у мору, ни оне који су умрли у утроби материној, ни оне који су са небеса пали, ни оне који су се овдје на земљи упокојили. Све то Црква памти и свега се сјећа. Управо су задушнице дан када се пројављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све људе, све наше претке и савременике који су се упокојили.

Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни. Зато исповједамао у Симболу вјере и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела. А људске душе су у њедрима Божјим и живе у вјечности, али опет ће доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела. Сједињење у вјечности у њедрима живота Бога – у вјечном Царству Божијем.

Наравно, они који овдје живе том ријечју Божјом и надахњују се Духом Светим, који испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, који живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.

Кад служимо Свету литургију завршавамо је са ријечима пред Свето причешће Светиње светима. Они који су крштени, који су миропомазани, који се труде да живе по закону Божјем, они су свети јер су задобили јединога Светога у себи. И поју Му: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! И живе по Његовој Светињи и труде се да се припреме да се срету са Њим, да се загрле са живим Господом, да их загрли живи Господ, да се причесте Тијела и Крви Господње. А шта је друго Тијело и Крв Господња, којом се причешћујемо него управо тај дар вјечне божанске љубави.То је љубав Божија која нас грли, које се причешћујемо преко Причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, преко које онда задобијамо већ овдје на земљи првине тога вјечнога и непролазнога, вјечнога живота. Велики је то божански дар, и велика је то мудрост коју чува Црква у својим њедрима, то дивно и чудесно памћење.

Црква никога не заборавља, све памти и свега се сјећа, нарочито на ове празнике Свете задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење, кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели.

Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење, Свете задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство.

Господу нашем, дивноме у светима својим, предивноме у том дивноме светом памћењу, дивноме у вјечном дару вјечнога Царства Божијег, нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин!

 

Pin It on Pinterest

Share This