Izaberite stranicu

„Не могу га прежалити ни замислити да га нема. Једино жалим што није умро исти дан кад и његов брат Амфилохије. Пошто је био старији од њега један дан, један дан је и каснио за њим на онај свет“, рекао је кратко за Спутњик поводом упокојења епископа Атанасија Јевтића српски академик Матија Бећковић.

Бећковић је о владики Атанасију писао и у својој збирци поезије „100 мојих портрета“.

Његову песму преносимо вам у целости:

Атанасије Јевтић

Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће

Почињао би једва чујним
Монашким гласом

Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе

Почињао је да се нервира
И подиже глас

И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао

То га је бодрило
Да говори све гласније

И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу

Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу

И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен

Како је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући

Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу

Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане

И сјури се у фусноту
Да изурла себе

Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје

Извор: Спутњик

Pin It on Pinterest

Share This