Izaberite stranicu

“Желим да вјерујем да ће филм Дара из Јасеновца утицати на културу памћења српског народа, која често није на одговарајућем нивоу, а један од његових циљева је већ постигнут. Мој Оскар је добијен оног дана када смо успешно завршили снимање филма, а други Оскар оног дана када су Американци затражили и потписали светску дистрибуцију овог филма”, казала је за Радио Светигору сценаристкиња филма „Дара из Јасеновца“ Наташа Дракулић.

Подсјећа да је 5. фебруара почела америчка дистрибуција овог остварења и да већ добија много порука из разних градова гдје се одржавају пројекције филма.

„Управо порука коју сам добила данас из Чикага ме је расплакала. Сестра моје пријатељице и њен пријатељ Американац су одгледали пројекцију и њихове реакције су фасцинантне. Основно је то што Американци нису ништа знали о нашем страдању јер су мислили да је холокауст везан само за страдање Јевреја. Нису ништа знали за НДХ и просто су након пројекције филма дошли кући и претраживали на интернету све о страдању Срба у току Другог свјетског рата. И то је за нас најважније да га што више људи погледа и сазна за наше страдање“, истиче Наташа Дракулић.

Она наводи да је одговорност за писање сценарија била огромна, поготово што су чланови њене породице страдали у Јасеновцу и Јадовну, тако да је тема концетрационих логора њој лично болна:

„Ухвати вас неки страх и стрепња да, што год да напишете, неће бити довољно добро. Године истраживања су томе претходиле. Ја сам се негде можда одлучила на тај корак кад сам упознала преживеле логораше јер сам схватила да то што су они прошли у животу је ништа наспрам мога страха. Кад сам видела како глумци реагују на текст, како доживљавају те реченице као своје и да цела екипа стоји иза њега, мени је лакнуло, а кад је филм снимљен мојој срећи није било краја и када је пала задња клапа моје срце је било пуно.“

Сценаристкиња Дракулић истиче да је у току истраживања и прикупљања документације за филм „Дара из Јасеновца“ прошла све музеје и Удружење логораша је имало велики значај. О самом филму наглашава да је било тешко приступити проблематици страдања у концентрационом логору Јасеновац из угла једног дјетета:

„Током рада на сценарију било је покушаја да сво страдање испричамо хронолошки, онда смо схватили да би људи изашли након 10 минута пројекције филма јер не би били у стању да поднесу ту количину бола и зато је одлучено да визура овог филма буде из очију једног дјетета. Да смо промашили са Даром као главном улогом и са другом децом, ништа од овога не би ваљало. Имали смо Божију помоћ да се пронађе Биљана Чекић, једна препаметна и предивна девојчица којој сама тема Јасеновца није била непозната, јер јој је прабака страдала у том логору и кроз породичне приче је била упозната са њим. Она је једно дивно, скромно дете и мени је било драго кад сам сву децу упознала, и када су та деца дошла на снимање. Водили смо рачуна да се лепо ради са њима, ту су били људи који су се бринули да им приближе тешке и сурове сцене којих је било много, али су се сви понашали као професионалци. Да није било те лепе воље сваког детета, много тога не би смо могли да изведемо“, наглашава Дракулић.

Убрзо је право на пројекцију филма „Дара из Јасеновца“ откупила америчка продукцијска кућа „101 Studious“. Наташа Дракулић коментарише да од филма „Неретва“ ниједан домаћи филм није имао овакву дистрибуцију:

„Ово је велика част и захваљујући њиховом напору и жељи ми смо кандидовани за Оскара. Они стоје иза тог филма са својом огромном и озбиљном машинеријом тако да ће овај филм бити пласиран много шире и даље него што је било ко од нас могао да замисли.“

На крају разговора сценаристкиња овог остварења каже да жели да вјерује да ће овај филм утицати на културу памћења српског народа која често није на одговарајућем нивоу, а да је један од циљева „Даре из Јасеновца“ већ постигнут:

„Мој Оскар је добијен оног дана када смо успешно завршили снимање филма, а други Оскар је добијен оног дана када су Американци затражили и потписали светску дистрибуцију овог филма. Мени је најзначајније то да ће људи хтјети да истражују шта се то дешавало са страдањем српског народа и то је оно што је најдрагоцјеније. Ја годинама заправо пролазим тим Јасеновачким путем, чак много пре жеље да нешто пишем о томе. Некако увек на том путу застанем, изађем из аутомобила и увек у тој некој небеској тишини чујем све те крике и јецаје јасеновачких страдалника и просто осетим да свака од тих жртава заслужује да се Богу молимо за њих и њихове душе.“

Раде Дуловић

 

Pin It on Pinterest

Share This