Izaberite stranicu
Прије двадесет и пет година, априла 1992, у Скадру се збио догађај од изузетног значаја – први пут након готово три деценије у овом граду је одслужена православна Литургија. Истовремено, та је Литургија било прво јавно богослужење обављено у Скадру након што су комунистичке власти 1967. године забраниле обављање свих богослужења.
Свету Литургију на Васкрс 1992. године, у биоскопу „Миленијум“ (јер православне цркве у граду није било) одслужио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Да се пронађе одговарајуће мјесто за свечану празничну Литургију потрудили су се чланови друштва „Розафа – Морача“. Овај су биоскоп изабрали између осталог и због тога што се налази тачно преко пута мјеста на ком се некада налазила православна црква Св. Александра Невског, која је нажалост срушена шездесетих година XX вијекавијека; на њеном мјесту је подигнут Дом официра.
Замисао да се Васкрс у Скадру коначно прослави како доликује родила се на скупу одржаном у Подгорици почетком мјесеца априла исте године. На том сабору митрополита Амфилохија и наших људи из Скадра, као и оних који су избјегли из Враке 1990/91. године, основано је друштво Светог Јована Владимира, које је за циљ имало да обједини све православне у Скадру независно од њихове националне припадности. За предсједника друштва је изабран Алексеј Мишченко.На том скупу Владика је обећао новом предсједнику да ће доћи за Васкрс у Скадар.
Тако је и учинио: 25. априла 1992, на Велику суботу, дошао је у вишедневну посјету Скадру, да са вјернима овога града прослави Вакрсење Христово. У Скадру су га дочекали чланови друштва Светог Јована Владимира и друштва „Розафа – Морача“. Митрополит је са представницима друштва Светог Јована Владимира одмах пошао у Тирану, да се види са поглаваром Алабанске Православне Цркве, Високопреосвећеним Архиепископом тиранским Анастасијем. Након сусрета са архиепископом Анастасијем, митрополит Амфилохије је са пратњом посјетио и југословенску амбасаду у Тирани.
Скадар, ноћ субота на недељу, сам дан Васкрса неочекивана сцена за то вријеме, смутно и немирно: сала биокопа Миленијума препуна народа окупљеног да молитвено и свечано прослави свијетли празник Васкрсења Господњег.
У сали, у којој су прије свега православни, али и муслимани и римокатолици, мноштво емоција – у граду у ком толико година није било ни цркве, ни свештеника, нити икакве јавне пројаве православне вјере (нити и једне вјере), неописив је значај ове свете службе.
Са пуно треме и молитвеног жара у служби учествује, по први пут у свом животу као чтец, сматрајући се сасвим недостојним улоге која му је додијељена, и Алексеј Мишченко.
Сутрадан, на свијетли понедељак, одслужена је празнична Литургија у Враки и уприличено прво саборно крштење – тридесет и седам душа је крштено у име Христово крај старе цркве (такође девастиране, и претворене у дом културе) у селу Борич у Враки крај Скадра. Међу тим новопросвећеним душама имао сам част да се нађем и ја.
Након светог крштења, Митрополит је одслужио и мали помен последњем старешини цркве Рођења Пресвете Богородице у Младом Боричу, Велиши Поповићу, који почива на српском гробљу у овом селу.
Овај први боравак Митрополита црногорско-приморског у Скадру оставио је широки траг – тада је у овом граду посијано сјеме које до данас рађа плодовима вјере и вјерности Христу Богу и сопственом роду.
Двадесет пет година касније Митрополитово дјело је похвалио и предсједник Албаније, Бујар Нишани, на пријему у Тирани уприличеном за црквене великодостојнике у октобру 2015. годинегодине, рекавши: „Владико, ви сте запалили свијећу наде у народу, која не само да се за ових 25 година није угасила, него се и проширила по читавој  Албанији.“
Митрополит Амфилохије Радовић: ВАСКРС СКАДРА
Бесједа изговорена на васкршњој Светој литургији у Скадру 1992. године
Нека је благословен, драга браћо и сестре, овај свети празник који данас први пут, после толико година, прослављамо овдје у Скадру, светом граду, освећеном многим патњама и страдањима, освећеном моштима Светих Божијих људи, освећеном молитвама безбројних покољења, освећеном Светим Божјим литургијама које су у њему служене вјековима; освећене моштима Св. Јована Владимира, светога краља, које се данас налазе у Елбасану, а биле су у манастиру Шин Ђону док није разрушен.
Славећи овај свети празник Христовог Васкрсења ми се сјећамо свих оних који су вјековима живјели у овом граду, који су се Богу молили, који су се једином Богу клањали, који су хришћанску вјеру исповједали и који су се причешћивали Тијела и Крви Христове.
Нарочито се сјећамо оних који су последњих педесет година пострадали за своју вјеру. Сјећамо се архиепископа Албанске Цркве Дамјана, који је мученички пострадао са другим епископима Албанске Православне Цркве, вјеран Христу Богу и Његовом Светом Јеванђељу. Сјећамо се такође и епископа скадарског Виктора, који је живио у Враки и који је умро у манастиру Дечанима 1938. године. Сјећамо се и ваших свештеника: проте Михајла Штиркића и проте Јевта Штиркића, који је такође убијен, који је духовни и национални херој. Сјећамо се и проте Велише Поповића, који је страдао али се Христа Бога није одрекао. Када су тражили од њега и од хоџе да се одрекну Бога, прота Велиша је рекао: „Ја сам једном дао завјет Богу и никада Га се нећу одрећи“, док се хоџа у том тренутку уплашио и одрекао се Бога. Сјећамо се такође и проте Лазара Поповића, који је умро у тамници, и не само да је умро у тамници, већ је мртав остао у тамници још седам мјесеци, да би издржао казну на коју је био осуђен! Сјећамо се и свих оних других вјерника православних – и православних вјерника Албанаца и православних вјерника српскога поријекла – који се у срцу своме нису одрекли Христа Бога и своје вјере православне у временима овог тешког и страшног гоњења на Цркву Христову.
У нашем вијеку свуда је страдала вјера хришћанска, вјера православна, страдали су и храмови свете Цркве Православне. Овдје у Скадру ви сте имали цркву Светог Александра Невског, одмах преко пута овога мјеста на ком данас служимо; имали сте и цркву Светог архангела Михаила на гробљу српскоме, тамо гдје су били сахрањени српски војници који су прешли 1915. године преко Албаније; имали сте и храм Свете Тројице у Враки, имали сте и манастир Св. Јована и манастир Св. Сергија и Вакха на Бојани – стару и велику светињу, имали сте и многе друге светиње које су градиле побожне руке вјековима, и у стара хришћанска времена, и у вријеме Св. Јована Владимира, који је био велики заштитник вјере хришћанске и њене слободе.
Захваљујући његовим молитвама данас, Богу хвала, опет васкрсава и могућност ваша да говорите својим језиком, да можете носити своје име као што су га носили ваши очеви, и дједови и прадједови, да се можете крштавати у име Оца и Сина и Светога Духа; да можете поново обнављати и градити себи храмове свете. Ако Бог да, други пут када дођем са Цетиња, из Црне Горе, ја се надам да ћемо овдје већ имати започет саборни храм Цркве Православне у Скадру, а исто тако да ће се обновити храм Свете Тројице у Враки, и да ће се градити и други храмови.
Захвалан сам Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Албанске Православне Цркве г. Анастасију, што ми је дао благослов данас да се овдје заједно са вама Богу помолим, да заједнички принесемо бескрвну жртву Господу и да се заједнички причестимо; да благословимо света јаја васкршња, која су знак и символ Христовог Васкрсења и нашега васкрсења.
Ја вам желим сваки благослов Божији. Желим благослов овоме граду и свима који живе у њему. Молим се Богу да вјера хришћанска васкрсне у душама свију вас и свију који живе у овом граду.
Живјели и Бог вас благословио!
(Објављено у часопису Светигора, образнику за вјеру, културу и васпитање; Митрополија Цетињска; година XXVI; бр. 262; Васкрс – април 2017; стр. 44-45.)
Алексеј Мишченко: О, ГОСПОДЕ, ДА ЛИ ЋУ ИКАДА БИТИ ЧОВЕК?!
Буктао је у пуном јеку грађански рат. У то вријеме, негдје у Русији живјела је племенита породица Никанора Стичинског. Како што се након много година дознало, Никанор је са супругом имао два сина и двије кћерке. Најстаријег сина – Николаја су те судбоносне године затекле на геолошком факултету. Остала браћа и сестре су били још малолетни. Због грађанског рата Универзитет је затворен и студенти су се разишли, сваки својим путем.
Наравно, у тако трагичним приликама, када је Русија крварила на велико, нико није могао остати по страни, особито млади људи. И тако се студент геолошког факултета Николај Никанорович, као син „дворјанске“ породице, одлучио на одбрану православне Русије у редовима Бијеле армије. Борио се у чину поручника против безбожника на Јужном фронту под командом славног генерала Петра Врангела.
Судбина Бијелог покрета, узроци пораза и последице су добро познате. Свој епилог Бијели покрет „дугује“ великој издаји савезника Америке и Енглеске и њиховој „помоћи“, допремљеној преко америчког Црвеног крста – оног истог који је убацио из Швајцарске Лењина, а затим из Америке Троцког са многобројним комунистичким борцима, огромну количину оружја и златне валуте за уништење православне Русије.
Ова помоћ се за Бијелу армију састојала од муниције неупотребљивог калибра, хиљаде пари ципела све само за лијеву ногу и окрвављених неупотребљивих превоја. Ово је десетинама година прећуткивано. То је јако тужна прича, као и судбина нашег Николаја Никаноровича, који се на крају крајева обрео у Албанији. За вријеме краљевине и италијанске окупације је живио од случајних послова, док је са доласком комунистичких власти изгубио и последњу наду, па се срушио у тамну провалију разочарења.
За вријеме комунизма у Албанији Николај Никанорович постаје обични чувар крава. У оно вријеме, у Албанији је још било дозвољено приватно-мало газдинство, па је у Тирани, престоници Албаније, невелики број породица држао по једну краву. Николај је свако јутро сакупљао те краве своје махале, напасао их је по брежуљцима ван града, а увече их је доводио натраг. И тако из дана у дан, из године у годину, тиме се одржавајући у животу. Сви су се од њега држали по страни и он је сам избјегавао људе. Чиме и како се хранио сем Николаја нико није знао, само се видјело да џеп његовог престарог поцијепаног џакета увијек виси до кољена од тежине флаше, али је чудновато, да га никада нико није видио пијаног. Увијек би бивао тријезан, уљудан и повучен. На глави је носио неки прегужвани, поцијепани, од старости неодређене боје шешир. Панталоне такође. Од старости и првљаштине неодређене боје и платна, на многим мјестима поцијепане па сакупљене и завезане концем у чвор, тако да су ногавице биле много окраћале и различите дужине. На босе ноге су биле обувени стари најпримитивнији опанци од аутомобилских гума, из којих су вирили прсти, а да не спадају са нога биле су повезане жицом. Никада не шишан, не бријан – личио је на прашумског дивљака. Ноћио је у штали једне руске породице са њиховом кравом. Био је средњег раста и већ у годинама. Таквог изгледа, чак ни газдарица га није пуштала даље од штале своје краве. Интересанта је чињеница, да су му се, упркос таквом изгледу, сви Руси (бјелогардејци) у Тирани обраћали са поштовањем са „Ви“- „Николај Никанорович“ илискраћено „Никанорович“- по оцу!
Средином јула 1958. године службено сам путовао из Скадра у Љушњу (средња Албанија). Пут пролази преко Тиране, гдје живи моја једина сестра Валентина са породицом, па сам накратко свратио код њих. Стан је био у државној двоспратној згради, на горњем спрату са опширном верандом, у близини центра града. Ту су становале још двије породице, од којих једна јако вољеног и предоброг Руса-бјелоемигранта, професора зоологије и препаратора Државног универзитета у Тирани, Василија Васиљевича Пузанова са супругом Викторијом Алексејевном и братом, умировљеним монахом Александром. Било је рано предвечерје када сам ушао у ходник на другом спрату. Видим, врата на веранди широм отворена, а на веранди сједи 10-15 људи. Моментално сам се збунио – Шта ли се догодило?! Када су ме угледали, неко повика – „Па ево Алексеја из провинције!“ Гледам – сви весели, насмијани и само наши Руси-бјелоемигранти.
Питам – „Који је разлог овог скупа?“ „Па видите“ – кажу – „одлучили смо да уз прилог сваког, колико ко може, купимо ново радничко одијело за Николаја Никаноровича. Срамота је за нас у каквом је он виду.“
За Скадар сам се враћао преко Драча, тако да нисам имао прилике да будем поново у Тирани све до љета наредне године, и Николај Никанорович се био сасвим изгубио из мог сјећања.
За вријеме моје нове посјете породици моје сестре, у присуству драгих Василија и Викторије Пузанових, у току срдачног разговора, не знам зашто сам се сјетио кравара, па упитах: „Да ли сте преобукли чобанина?“ Одмах драга Викторија Алексејевна (сликар рестауратор при Универзитету наука Албаније) пљесну рукама и прекрстивши се одговори повишеним гласом: „О, мили Аљоша, путеви Господњи су неисповједиви. Ево што се збило са Николајем Никаноровичем…“ Док прича Викторија Алексејевна, моја сестра је нашла неки поштански коверат и положила га астал преда мном. Будући да нисам имао никаквог појма о значењу тог писма, слушао сампажљиво Викторију Алексејевну:
„Купили смо му ново радничко одијело од јаког материјала, капут, чарапе, кошуљу, ципеле и сав доњи веш. Мадам К. у чијој штали је боравио (била је удовица са троје дјеце) је позвала фризера. Никаноровича су ошишали, обријали, оскупали и преобукли у све чисто и ново.
Никанорович се тако преобразио да се није могао препознати. Интелигентно, симпатично отворено руско лице, а када је он угледао себе у огледалу, заплакао је као мало дијете и кроз сузе изговорио – ’О, Господе милостиви, да ли ћу икада бити човјек?!’ (Тог дана га нису послали да напаса краве). Увече, та иста госпођа је позвала двије блиске срцу руске породице на свечану вечеру поводом преображаја Никаноровича и ’његовог повратка у живот’, како се она изразила. Али, на жалост, то је био први и последњи пут да се презрени кравар нашао међу људима за трпезом. Био је као ошамућен, мало је говорио, сасвим мало јео и пио, и стално је брисао сузе. Није пристао да остане да спава у кући, већ је отишао у своју шталу. Сјутрадан госпођа је завезала у један завежљај његово старо рухо и поручила Николају да га баци тамо негдје ван града.
Након десет дана… о ужаса! Увече Никанорович доводи краву, а сам у свом старом, прљавом, поцијепаном одијелу. На ногама опанци завезани жицом. Господарица, мадам К. – како су је звали – са јаким узбуђењем од неочекиваног испада – упита: ’Шта је са Вама, Никаноровичу, гдје је ново одијело?’ Умјесто одговора Никанорович вади флашу из дубоког џепа и каже: ’Ево све што имам, све сам дао за ову флашу осим кошуље и чарапа.’ Ту се мадам К. Јако разгневи и рече: ’Ви срамотите руско име. Нећу више да знам за Вас, живите како хоћете!’А он одговари: ’Ни ја више нећу да знам ништа за Вас, ни за ваше краве, нисам више слуга ваших крава, нађите другог чувара, а ја одлазим!’, и изгубио се у тамној ноћи. Бог зна куда је отишао!..
Скитао се по граду, гдје је ноћио само он и Бог знају. Ријетко је посјећивао моју сестру, која би га увијек нахранила и дала му неки ситни новац. По овоземаљском сјећању, Николај Никанорович је био пропали пијаница, бескућник скитница и нико није знао шта се дешава у његовој души, коју је он, живјећи у духовној пустињи, тјешио погрешним начином.
Једног дана, Николај Никанорович, онако какав је био – дивљачког изгледа – се појавио пред Совјетском амбасадом. Ван дворишта (у двориште га нису пустили) неки службеник га је питао шта хоће. „Повратак у Отаџбину!“ Кажу му да дође за 2-3 мјесеца. Али Никанорович поче да досађује амбасади сваког дана. Због тога је препоручено полицајцу – чувару амбасаде да га тјера што даље. На захтјев амбасаде, градска полиција је одговорила, да је тај човјек безазлени бескућник и психопат, нема никога, не краде, никога не вређа, не пропагира, зато нема никакве законске основе да се примјењују било какве законске мјере против њега (то сам дознао много касније и то случајно од једног сарадника Министарства унутрашњих послова у Тирани).
„Никанорович је свакодневно сједио супротно од амбасаде на тротоару удаљеном преко 50 метара и посматрао ко улази и излази, па му се обраћао за помоћ да се врати у Русију, вичући из даљине: ’Помозите само једним словом!’
И тако је једног зимског дана сједио Николај Никанорович, сигурно смрзнут, једнако обучен љети и зими, гладан и сасвим тријезан, као и обично, када је видио да из дворишта на улицу излази совјетски генерал у пратњи многих чланова амбасаде. Николај искочи и повика: ’Ваше Високоблагородије, само један тренутак, само једну ријеч да Вам кажем и ништа више!’ Полицајац се одмах баци нањега, псујући га, са претњама и наредбом да се губи. Али Николај Никанорович, као потпуно слободан човјек који не познаје страха, а на псовке се већ одавно навикао, опет повиче да га чује генерал који је обратио пажњу на њега: ’Ко је то, он говори руски?’ ’Па да’, каже неко из амбасаде, ’то је један бјелогардејац, није при себи, сваки дан га трпимо овдје. Албанске власти кажу да није крив ни за што, зато нас не могу избавити од њега.’ Генерал је наредио да га пусте да приђе. Наравно такав призор је привукао пажњу многих случајних пролазника, па се зато и нашло много очевидаца овог догађаја, и о томе се много говорило по граду.
Пред генералом се нашао одрпанац испружен војнички мирно. Након дугог дијалога, питања и одговора између генерала и презреног, прљавог уличног одрпанца догодило се нешто невероватно. Неочекивано, ошамућени генерал је јако поблиједио – хвата скитницу у загрљај и скроз сузе каже: ’Ово ми је рођени, одавно изгубљени старији брат!’ Нијебило човјека присутног што није заплакао.
Смјеста је одрпанац био увучен у генералову лимузину и нико више никада у Тирани није видио Николаја Никаноровича.“
Са овом драга Викторија Алексејевна завршава и брише сузе, моја сестра такође и предобри Василије Васиљевич се крсти и каже: „Све се збива по промислу Божјем.“
Прошла су два-три мјесеца, када Валентина, моја сестра прима ово писмо што је преда мном из Русије – Калуге од Николаја Никаноровича Стичинског, које је у мојим рукама и које читам. У њему се Николај Никанорович захваљује на доброчинству када је био од свих напуштен и презрен у Тирани. Саопштава да га више нико не гони, да више не пије и да је запослен као стражар у једној радионици, да му је брат заслужни официр из Другог свјетског рата, да је нашао живе обје сестре, и да је стекао духовни мир и овоземаљски препород.
Свака част и слава генералу, што се није одрекао брата – бјелогардејца, од којег га је безбожна револуција раздијелила!
(Објављено у часопису Светигора, образнику за вјеру, културу и васпитање; Митрополија Цетињска; година XX; бр. 209-210; Петровдан јул – август 2011; стр. 37-39.)

Pin It on Pinterest

Share This