Izaberite stranicu

На данашњи дан, 28. октобра 1716. године умро је поморац и математичар Марко Мартиновић, руски кнез, стручњак за хидроградњу и бродоградњу, један од најученијих људи свог времена.

Марко Мартиновић је један од најученијих Бокеља свог времена, чувени поморац и поморски педагог, наутичар, математичар, цртач, стручњак за хидроградњу и бродоградњу, књижевник и трговац. У родном Перасту отворио је прву приватну и признату поморску школу у свијету. Одлуком Млетачког сената добио је на обуку седамнаест руских бољара. У школи која је названа „колијевком руске флоте“ предавао им је „морски наук и владање“ (теорију и праксу) а на броду „Которанин“ у водама Јадрана подучавао их основним поморским вјештинама у командовању ратним бродовима. На позив руског цара Петра Великог у Русији је боравио као инструктор бродоградње. Литерарно је обрадио опсаду и млетачко освајање Херцег Новог, тада јединог османског упоришта у Боки. Међу догађајима који су се одиграли у нашој поморској прошлости, учење руских кнежева код Марка Мартиновића и њихов боравак у Перасту има вишеструки значај. Чињеница да је Венецијански сенат одабрао Пераштанина Марка Мартиновића да са још неколико истакнутих помораца поучава племиће, које шаље руски цар Петар Велики у Венецију 1697. године ради стицања знања из поморства, говори о угледу који је овај Пераштанин, и не само он, уживао у Венецији, поморској велесили тога времена. О овом значајном догађају не постоји сразмјерно архивских вијести у Венецији, Перасту и Русији па је стога историјска слика из Пераста драгоцјенија, као аутентични докуменат. Међу музејским предметима, који се чувају у Музеју града Пераста, историјска слика “Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама” заузима посебно мјесто. Урађена је уљем на платну, а садржи два дијела. Горње поље испуњено је записом свих титула руског цара Петра Великог, који се сматра најдужим владарским насловом, сачуваним на словенском југу. Слиједе, у два низа исписана имена седамнаесторице руских кнежева и бољара руских, уз имена четворице исписан је и високи друштвени статус. Између два низа са именима насликан је грб руског цара: у барокном оквиру са круном је црни двоглави орао, који у канџама држи знамења царске власти: скиптар и куглу. У средини, међу крилима, је медаљон са представом Св. Ђорђа који убија змаја. Већ у начину сликања минијатуре осјећа се искључиво илустративно-наративни приступ аутора, који ће у доњем дијелу слике још више бити истакнут. На тамносмеђој позадини при врху исписан је наслов, који објашњава садржину слике: “Марко Мартиновић учећи принципе и господу московску ту именовану на морски наук и владање”. И на крају, тј. на доњој половини платна је композиција која је илустрација самог догађаја. У самом распореду текстуалног и илустрованог поља, изражена је намјера аутора да истакне по хијерархији личности, које су актери овог историјског догађаја у коме је посебно истакнута улога руског суверена. Слика композиција је у ствари групни портрет, на коме је приказан Марко Мартиновић са петорицом руских племића, које учи “морском науку и владању”, односно поморској теорији и пракси. Аутор користи иконографију, која објашњава наслов слике и уводи нас у “претечу” наутичке учионице, преко насликаних елемената навигације: компаса, поморске карте и глобуса, који су постављени на малом столу, застртом црвеном драперијом. Писана свједочанства односе се управо на теоријска знања која је Марко Мартиновић преносио својим питомцима, учио их је есенцији навигацијске вјештине преко коришћења компаса, ишчитавања поморских карата и упознавања вјетрова. Практични дио науковања, које су стицали на пловидби једрењацима, оличен је у једрењаку који је насликан у доњем лијевом углу слике. Ликови руских племића, насликани су у профилу, док њихов положај и наглашена гестикулација остављају утисак живе расправе око неког теоретског задатка, који је учитељ пред њих поставио. Руси су обучени у живописне ношње: дуге хаљетке и кафтане у црвеним, плавим и наранџастим тоновима, који су као и њихове капе опточене бијелим крзном. Иако са дозом наивности, којом уосталом одише читава композиција, Мартиновићев лик има карактер портрета који одражава одлучност и чврстину, што зрачи са грубог, тамног лица ишибаног вјетром и олујним морем. Обучен је у црну, једноставну одору какву су, по његовој препоруци и остали Пераштани требали носити, кад су походили млетачког дужда: “црно свилено одијело без накита и украса”. Поред столице на којој сједи насликан је штап, са позлаћеном, округлом дршком, који је у оно вријеме био симбол заповједника брода, али и градског капетана Пераста.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This