Izaberite stranicu

Поводом отварања теме “косовске културне баштине” на фестивалу Мирдита у Београду и низа реакција које је овај догађај изазвао, сматрам за потребно да поменем основне принципе којих се већ годинама држимо, на основу којих је делегација СПЦ учествовала у Ахтисаријевом дијалогу 2008. године и из ког су проистекли неки од постојећих закона на КиМ.

1. Говорећи о културној баштини на територији КиМ треба имати у виду да је и по Ахтисатијевом плану и по косовским законима дефинисан посебан однос према објектима који су власништво СПЦ. Бројни су покушаји да се то промени и ревидира вековна историја. Истовремено не поштују се најчешће ни постојећи закони. Све то захтева јаче мере институционалне заштите и физичке безбедности светиња СПЦ које су више пута оружано нападане НАКОН завршетка оружаног конфликта, а многе још леже у рушевинама (необновљене или само делимично обновљене).

2. Наравно, сви културни и посебно верски објекти на КИМ, српски, албански, османски (турски) итд. важни су понајпре за заједнице које их користе и којима имовински припадају, али су важне и за све грађане Косова без обзира на порекло. Они објекти који су на листи УНЕСКО (а тренутно су на листи УНЕСКО четири верска објекта СПЦ) део су и светске културне баштине. Ове чињенице не искључују једна другу.

3. Покушаји да се баштина СПЦ негира као српска и прогласи за косовску, директно је последица стратегије албанизације целокупне баштине на КИМ, што је противно Ахтисатијевим принципима, ЕУ и америчким стандардима, који поштују културне и верске посебности различитих етничких заједница на својим територијама. Припадност културних и верских објеката различитих заједница у демократским секуларним земљама и њихово имовинско власништво нико не сме да доведе у питање и права заједница су заштићена законски или чак посебним статусом у неким земљама (Италија, Грчка).

4. Отварање ове теме на начин како се то ради на фестивалу “Мирдита” у Београду суштински наноси штету међунационалним и међуверским односима на КиМ и, нажалост, не доприноси помирењу јер су сами косовски Срби и представници СПЦ, која на овом простору поседује вредну баштину, искључени из дијалога, као да на КиМ живе само Албанци, а да Срби живе само у централној Србији. Иако се на овом скупу наводно критикује политизација баштине, промоцијом идеје “косовске баштине”, ствара се још већа подела и промовише нови политички концепт баштине, који суштински релативизује њен идентитет и историју, која је обимно документована у историјском и архивском материјалу од средњег века наовамо. Зато може да се говори искључиво о “баштини на Косову”, а постоје српска, албанска, османска (турска) и друге баштине, као и традиције различитих заједница који живе на простору КиМ, које треба да буду поштоване од стране свих грађана и целог друштва као опште културно наслеђе.

5. Зато пут напред треба тражити у мирном сапостоању различитих духовних и културних традиција, очувању њихове баштине, толеранцији према различитости, поштовању закона и судских одлука, а управо о томе се не говори, посебно не на Косову, где се и даље у свакодневном животу често толерише дискриминација на етничкој основи, противно законима који формално гарантују једнакост култура, језика, писма и других националних обележја. Секуларно грађанско друштво нигде у савременим демократијама не негира културну, верску и историјску посебност различкитих заједница. Управо је под видом недемократског “секуларизма” у време комунизма негиран идентитет и верске слободе читавим народима и заједницама. Албанија је била један од најрадикалнијих примера, где су сви верски објекти затворени или претворени у музеје, а целокупна баштина је била експропријацијом претворена у државну баштину Албаније. Повратак на такве моделе је недемократски и неевропски.

6. СПЦ остаје на чврстој позицији да питање дугорочног очувања српске баштине, посебно светиња СПЦ на КИМ треба решавати у правцу додатних елемената институционалне заштите наше баштине, коју све чешће угрожавају саме косовске институције, игнорисањем закона и судских одлука. Након двадесет послератних година уништавања светиња СПЦ и континуираног дискриминаторског односа, који није заустављен ни законима проистеклим из Ахтисаријевог плана, неопходни су и нови, специјални модели заштите уз међународне гаранције, који треба да баштину заштите и од будућих злоупотреба локалних институција и моћника Стога, питање српске православне баштине на КиМ треба да буде званично отворено на бриселском дијалогу (независно од политичког тока преговора), уз обавезно учешће представника СПЦ, нарочито са овог простора, где имамо непосредно искуство у овим проблемима.

Културна и духовна баштина, без обзира на своју различитост, уколлико се према њој сви грађани односе са толеранцијом и поштовањем, не дели људе, већ их повезује поштујући њихову посебност. Штавише, демократски квалитет било ког друштва се мери у степену поштовања према различитим заједницама, културним и верским традицијама. То је важна тековина развоја савремене демократије у свету.

Извор: FB страница о. Саве Јањића

Pin It on Pinterest

Share This