Izaberite stranicu

На данашњи дан, 17. октобра наша Црква слави Св. Стефана Штиљановића.

Стефан Штиљановић је рођен у Паштровићима у другој половини XV вијека. Био је последњи кнез племена Паштровића. Изабран је на то мјесто у манастиру Режевићи. Због сукоба са Млечанима, сво имање је оставио својем народу и отишао у далеки Срем. Столовао је у утврђеном граду Моровићу борећи се са Турцима који су надирали панонском питомином, чувајући јужне границе угарског краљевства. Под налетима турске војске, напушта Моровић, и одводи своје поданике и остали народ у Барању, у град Шиклош. Оданде је бранио земљу и градове од Турака. Послије чувене Мохачке битке у Угарској бијесни грађански рат и велика глад. Стефан Штиљановић, видјевши у каквој су невољи његови поданици, понуди своје одаје бескућницима, одјену босе и голе, нахрани гладне. На крају отвори амбаре и подијели жито народу на зајам. Наредне године би слаба жетва, дужници наставише да се задужују и нико не имаде ни да се прехрани довољно, а камоли дуг да врати. Кад ово виђе, Стефан сазва на Митровдан своје поданике на брдо Ђунтир, не би ли им некако помогао. “Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога, кога не види? Ја вас, браћо и сестре, данас видим гладне и босе и нек вам је просто дуговање!” Стефан узе признанице, па их баци у ватру, опростивши дугове.

Стефан је умро 1543 године. Сахрањен је на брду Ђунтир изнад Шиклоша. Неколико година касније, када Турци увелико владаше Шиклошем, окупи се неколико виђенијих Срба који одлучише да потајно ископају Стефанов ковчег и повезу га у неки од фрушкогорских манастира. Извадише Стефаново тијело из земље и положише у нови кивот. На одру су лежале нераспаднуте мошти Стефана Штиљановића, са прекрштеним рукама на грудима.  Кад то виђе, свјетина паде на кољена и многи горко заплакаше што им свеца носе са Ђунтира. Свештеници и калуђери се стадоше молити, а народ цјеливати мошти. Тако прођоше кроз шест богатих и лијепих манастира и дођоше до седмог, убогог и малог Шишатовца.“Узмичући пред душманима од Паштровића, преко Херцеговине, Босне, Хрватске: Славоније, до Срема и Барање, настави сеобе Стефан Штиљановић и послије представљења Господу. Хронике свједоче да су шишатовачки калуђери носили у Великој сеоби, на измаку вијека, мошти Светог Стефана до Едуна и Ловре, надомак Будима, скривали их под наслагама кожа и вунених простирки, чували у сеоској цркви Успења Пресвете Богородице у Жанкурторану, закопавали под окриљем тмине у жиле стољетних липових дебала, урезујући крст на избразданој кори, носили даље на сјевер, остављали у увалама и шпиљама, па их опет враћали, на рукама, пјевајући и хвалећи Господа, кад мину пошаст Турска.” У току Другог свјетског рата “Нарочито повјереништво НДХ”, однијело је из Шишатовца у Загреб богато украшени, позлаћени кивот, скинуло сребрну круну и прстен са лијеве светитељеве руке, задеравши кожу домалог прста и оставивши мошти Светог Стефана Штиљановића, умотане у покриваче, да леже пред престоном иконом Христа Пантократора. Послије тога мошти Светог Стефана Штиљановића су пренесене  из Шишатовца у београдску Саборну цркву.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This