Izaberite stranicu

На данашњи дан, 30. септембра 1876. године рођен је Милан Ракић, српски писац, позоришни критичар и дипломата.

Написао је педесетак пјесама и спада у врх српске лирике XX вијека. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну и Скадру. У вријеме Првог свјетског рата био је савјетник посланства у Букурешту и Стокхолму а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. године био је посланик у Софији и у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије а за редовног је изабран 1934. године. Његове пјесме одликују се највишим умјетничким особинама и представљају врхунац у изражају оне пјесничке школе коју је основао Војислав Илић. Он је пјесничку вјештину учио на француским узорима, али их није подржавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пјева ренесансне мотиве и блиједе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду, напуштену цркву крај Пећи, Газиместан итд. Његов језик је чист и крепак, реченица кристално јасна. Са Шантићем, Ракић је најуспјелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смјеровима модерног мислиоца. Утицај француског симболизма и декадансе осјећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим пјесмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне пјесме су јасне иако дубоке, једноставне и поред рјечитости, присне, топле и утјешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најљепше пјесме у српској мисаоној лирици.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This