Izaberite stranicu

“Света Софија је најверније и највеличанственије излагање хришћанске доктрине и хришћанског служења – она представља почетак и крај света; то је њено мистичко значење.”

Свети Николај Охридски и Жички

У данима у којима до нас долазе тужне вести да ће храм Свете Софије (Божије Премудрости – Христа) у Цариграду изгубити статус музеја и поново постати џамија, желимо да упознамо нашу јавност са једним догађајем, који је мало познат не само у српској већ и у целокупној црквеној јавности. Иако је уврежено мишљење да је последња Литургија у Светој Софији служена на дан пада Града 29. маја 1453. године и да по предању никада није завршена, историјски подаци говоре другачије. Храбром, савременим речником речено филмском, акцијом једног војног свештеника и неколицине грчких официра, храм Премудрости Божије је био место евхаристијског сабрања 19. јануара 1919. године. О значају догађаја и храбрости актера сведочи и то да је тада Света Софија била коришћена као место муслиманске молитве.

Главни јунак ове приче је архимандрит Елефтериос (или Лефтерис) Нуфракис (1872–1941) родом из маленог, планинског села Алонеса у општини Ретимно на острву Крит. Необјашњиво је зашто име оца Лефтериса није ни фуснота у савременој историји Грчке. Захваљујући неколицини новинских чланака с краја 20. и почетка 21. века, као и двема књигама[1] његово име постало је познато грчкој јавности, па му је након тога у родном месту подигнут споменик и уређено гробно место, које је до тада било најблаже речено, врло скромно.

Архимандрит Елефтериос служио је као војни свештеник у Другој грчкој дивизији, са којом је учествовао у Малоазијској кампањи и дошао до капија Анкаре, пре него што су доживели страховит пораз на реци Сакарји, који је допринео заустављању грчког продирања на турску територију и преокренуо ситуацију у грчко-турском рату (1919–1922) у корист Републике Турске. Међутим, догађај који нас интересује десио се на почетку 1919. године, када су две грчке дивизије кренуле у савезничку мисију у Украјини. Накратко су се зауставили у Константинопољу, граду снова свих Грка, који је био под управом савезничких снага које су однеле победу у Првом светском рату.

У освит 19. јануара група грчких официра коју су чинили: пуковник Францис, мајор Лиароматис, капетан Стаматис и поручник Николас, предвођени неустрашивим критским свештеником, посматрали су са свог брода Град и Свету Софију. Убрзани пулс у њиховим срцима био је једини сведок тајног договора који су сковали претходне ноћи. План који је предложио отац Елефтериос био је отићи у Свету Софији и одслужити Литургију. Овај нагао, неки би рекли будаласт, план у првом тренутку није наишао на одобрењење присутних официра. Знали су да је подухват готово немогућ, Света Софија је била џамија, имала је сталну стражу, а муслимани су били слободни да долазе да се моле кад год су желели и у сваком тренутку се могло десити да Храм буде испуњен људима. Ту су били и њихови војни надређени, који би били против таквог чина, јер би то било окарактерисано као провокација и изазвало би дипломатску олују међу савезницима. Но, отац Лефтерис је донео одлуку и био је одлучан и истрајан да је спроведе у дело. Замолио је Константина Лиароматиса да му буде појац, а остали ако не желе, нека остану на броду. Мајор Лиароматис се сагласио, а потом су и остали официри одлучили да крену са њима.

Брод који је превозио дивизију био је усидрен на отвореном мору, у близини луке, па се група одважних мушкараца укрцала на чамац којим је управљао Ромиос[2] по имену Козма. Локални чамџија довезао их је до градског пристаништа и најкраћим путем кроз Град спровео до Свете Софије. Врата Велике Цркве, некада највеће грађевине хришћанства, била су отворена. Стражар их је упитао на турском језику шта желе, али га је љутити поглед пуковника Франциса оставио немог и укоченог. Грци су прекрстивши се са великом побожношћу ушли у Свету Софију. Отац Лефтерис је потом веома емотивно прошапутао 8. стих 5. псалма: “Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме.” Свештеник се брзо, без одуговлачења, кретао покушавајући да лоцира место на којем се налазио олтар. Пронашли су два стола, поставивши један на средину уместо Часне трпезе и на њега положили антиминс, који су као и друге богослужбене предмете понели из дивизијске капеле. Други сто су ставили на место жртвеника и на њега положили путир, дискос, звездицу, копље, кашичицу, прекриваче, убрус, просфору и малу боцу вина. Док су официри припремали богослужбене књиге и кадионицу, отац Елефтериос је услед околности ставио на себе само епитрахиљ и дао знак поручнику Николасу да упали свеће.

Први пут након 466 година у олтару Свете Софије свештеник је ставши испред антиминса изговорио речи: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!”, а на то је мајор Лиароматис одговорио са: “Амин!”. Литургија је после безмало 5 векова поново служена под куполом храма Премудрости Божије. Група Грка се прекрстила са побожношћу и неверицом да се налазе на евхаристијском сабрању у Светој Софији столећима након што је пала у руке муслимана. Чињеница да су савршавали најважније богослужење на једном од најсветијих места православља испуњавала их је усхићеношћу. Света Литургија је протицала нормално, са светом побожношћу, по вековном богослужбеном поретку. Унутар Свете Софије се поново чуло “Мир свима!”, “Господи помилуј!” и “Јединородни Сине и Речи Божија”, која је написана од стране цара Јустинијана, који је наложио и надгледао изградњу, а потом први ушао у Свету Софију пре освећења 27. децембра 537. године. Након Малог входа отпевали су “Изабраној Војвоткињи”, а потом је Апостол прочитао пуковник Францис. Отац Лефтерис је прочитао празнично Јеванђеље. У олтару је помагао поручник Николас, док је дужност појца обаваљао мајор Лиароматис.

У међувремену, Турци су почели да улазе у Цркву. Изгледа да једноставно нису могли да схвате шта им се догађа пред очима. Отац Елефтериос наставио је Литургију потпуно несметано. Неустрашивост и непоколебљивост свештеника их је још више збуњивала и они су наставили шокирано да посматрају у тишини, још увек неспособни да схвате шта се заправо догађа у Цркви. Након Јеванђеља дошла је на ред Херувимска песма, током које је отац Лефтерис обавио проскомидију. Број Турака је почео да се увећава. Док је време споро протицало, читава сцена је била тензична, али и незаборавно епска. Када је завршио проскомидију позвао је Николаса да узме свећу и иде са њим током Великог входа. Млади поручник је кренуо са упаљеном свећом, а свештеник је загрмео: “Благочестиви и христољубиви род хришћански…!” У тим тренуцима глас о томе шта се догађа у Великој Цркви Христовој се пронео Градом као пожар и многи локални Грци су дошли у Свету Софију. Пратили су Литургију с одушевљењем, али што дискретније “страха ради јудејског” (Јн 20, 19), тј. због присутних Турака. Неки од њих нису успевали да задрже сузе, бришући их пре него што Турци виде и пре него што од појединачних капи потече река радосница, коју не би могли зауставити.

Литургија је, у међувремену, дошла до најсветијег дела – анафоре. Отац Нуфракис рекао је гласом пуним емоција: “Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све”. Официри су клекли, а могао се чути глас мајора Лиароматиса како пева: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.” Убрзо, бескрвна Христова жртва савршена је у Светој Софији након 466 дугих година. Након “Достојно јест”, “Оче наш” и свега осталог по поретку отац Лефтерис брзо је изговорио молитву пре Причешћа и након речи “Са страхом Божијим и вером приступите” сви официри су пришли да приме Крв и Тело Христово, док је Лиароматис запевао: “Благословен који долази у име Господње…”. Док је употребљавао остатак Дарова свештеник је рекао Николасу: “Сакупи све брзо и стави у торбу”. Након молитве после Причешћа и заамвоне молитве свештеник је дао отпуст. Света Литургија у Светој Софији је била одслужена. То је био сан десетина генерација православних, а сада је постало реалност.

Отац Нуфракис и четворица официра били су спремни да напусте Храм и врате се на брод. Света Софија је, међутим, била пуна Турака који су схвативши шта се десило постали бесни и изразито агресивни. Грци су били у непосредној животној опасности. Но, група православних хришћана није устукнула, стали су један уз другог као једно тело и наставили према излазу. Док су Турци почели да гурају Грке и да их ударају, један турски званичник се изненада појавио у пратњи оружане страже. Изговорио је речи које су запањиле све присутне: “Пустите их да прођу”. Речи је изговорио са изразитом мржњом, али тренутно никако није било у интересу његове државе да убије или ухапси грчке официре. Уосталом, две грчке дивизије биле су у то време у Цариграду, а Град је у суштини био у рукама победника у Првом светском рату. Чувши ово Турци су се повукли, а отац Елефтериос и његови пратиоци су напустили Свету Софију и упутили се ка пристаништу где их је чекао Козма са његовим чамцем. Међутим, када су напустили храмовну порту крупни Турчин је замахнуо дебелим штапом са жељом да погоди оца Елефтериоса. Турчин је препознао свештеника као инспиратора и главног организатора овог, за њега и његов народ, скандалозног и понижавајућег догађаја. Иако је отац Лефтерис покушао да избегне ударац, штап га је погодио у раме. Бол је био неподношљив и он је пао на колена. Ипак, сакупивши снагу, устао је и наставио да корача према пристаништу. У међувремену, мајор Лиароматис и капетан Стаматис успели су да разоружају Турчина, који је био спреман да поново свом снагом удари и докрајчи свештеника. Петорка је напокон стигла до обале и ускочила у Козмин чамац, а онда су почели да веслају што су брже могли. Убрзо су се укрцали на грчки ратни брод, сигурни, здрави и са победничким осећајем у срцима.

Међутим, њихов одважни чин на крају је проузроковао неизбежни дипломатски инцидент. Савезници су сви заједно оштро осудили акцију и уложили протесну ноту грчком премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је био приморан да јавно укори оца Лефтериса. Но, Венизелос је касније тајно контактирао храброг грчког свештеника и честитао му на неизмерној храбрости и патриотизму који је показао. Отац Елефтериос Нуфракис испунио је велику жељу читавог свог народа и васколиког православног света, чак и ако је то било само накратко.

Овај изузетни свештеник прошао је кроз све ратове своје земље, као војни свештеник. Био је рањаван током Балканских, Првог светског, а живот је завршио након задобијања промрзлина на фронту северног Епира на почетку Другог светског рата. Није изненађујуће што је човек са таквом горућом жељом за слободом свог народа, име – Пајсије – које је добио на крштењу, приликом монашења заменио именом Елефтериос[3]. Када је Мусолинијева Италија преко Албаније напала Грчку отац Елефтериос, који је био на крају 7 деценије живота, јавио се добровољно да иде на фронт. Пошто је повучен из првих борбених редова због поменутих здравствених проблема, сву имовину је завештао Општој болници у Ретимну и Удружењу слепих и слабовидих Грчке. Душу је предао Господу на навечерје празника Преображења Господњег 1941. године. Нека би његов херојски чин из јануара 1919. год. био још један подсетник на важност Свете Софије у животу православних хришћана. У контексту односа хришћанства и ислама није згорег подсетити се чињенице да је Велика Црква Христова подигнута и Богу посвећена 537. год, а да је оснивач ислама рођен 570. год.

јереј Марко Јефтић

Референце

[1] Биографско дело: Αντωνίου Εμμ. Στιβακτάκη, Αρχιμανδρίτης Ελευθέριος Νουφράκης – Μια εμβληματική μορφή τού Ελληνισμού, Ρέθυμνο, 2015, и књига намења деци: Άννα Ιακώβου, Συνέβη εις την Πόλη, Αθήνα, 2014.

[2] Ромеи, Ромеос (гр. Ρωμαιοι; Ρωμαιος) или Ромии, Ромиос (гр. Ρωμιοι; Ρωμιος) су имена по којима су Грци били познати у средњем веку и за време османске владавине.

[3] На српском Слободан, прим аут.

Извор: eparhija-sumadijska – poslednja-liturgija-u-svetoj-sofiji

 

Pin It on Pinterest

Share This