Izaberite stranicu

Независност судства од политике сматра се једном од темељних претпоставки постојања правне и демократске државе. То је општепознато и најчешће навођено, али и подједнако често, с разлогом или без разлога, оспоравано мерило процењивања својстава поретка и система власти у конкретним државама.

Премда у поштовању овог општеприхваћеног стандарда међу државама има много разлика, није претерано рећи да је сразмерно мало примера потпуне независности правосуђа од политике и извршне власти, с тим што се утицаји на ову важну област друштвеног живота и државне организације врше на разне посредне и непосредне начине, каткад веома перфидне и прикривене.

У природи је извршне власти, као такве, склоност да сматра некако нормалним да утиче на правосудну сферу, а од стабилности институција и ефикасности њиховог функционисања, као и политичке традиције и културе датог друштва, зависи да ли ће се и/или до које ће се мере тој склонности дозволити да дође до изражаја.

Колико је код неких политичара и властодржаца дубоко усађена представа о томе да правосуђе треба да функционише по налогу оних који привремено врше власт показује, рецимо, и недавни пример протестне ноте коју је министарка иностраних послова БиХ (или само Федерације БиХ?) Бисера Турковић упутила званичном Београду због пресуде за ратни злочин изречене Хусеину Мујановићу, ратном управнику логора за Србе у Храсници.

Истим поводом, председавајући Председништва БиХ Шефик Џаферовић ( у име целог Председништва?) позвао је на разговор амбасадора Србије у Сарајеву Александра Ђорђевића, док је амбасадорка БиХ у Србији Аида Смајић позвана на консултације у Сарајево.

Могуће је, дакле, мешати се чак и у рад правосудних органа друге државе, ако вам нека њихова одлука није по вољи, протестујући код државних органа те државе, с полазном претпоставком да они имају утицај на судске поступке и доношење пресуда. Но, ово је само илустрација једне неприхватљиве праксе за коју нема изгледа да ће се икада променити.

Повод за овај осврт је неупоредиво озбиљнији – све учесталији манир неких држава и осионих државника да се политички и идеолошки мотивисаним и диригованим судским одлукама обрачунавају са личностима и догађајима из ближе или даље, па и најдаље прошлости, као и са сувереним одлукама предака, уназад мењајући ток историје у складу са својим политичким и цивилизацијским циљевима и агендама.

Ретроактивно изменити прошлост није, наравно, могуће, тако да су овакви произвољни и неисторични  захвати у седиментирано ткиво историје суштински неделотворни, али за садашњост и будућност потенцијално веома опасни, јер уносе пометњу у историјску свест читавих генерација и могу уродити тешким сукобљавањима, пошто се таквим неодговорним инжењерингом и на индивидуланом и на колективном плану грубо задире у најосетљивија идентитетска питања.

За многе постмодерне историчаре није више уопште важно шта се стварно догодило, већ како се мењао и мења тзв. „наратив“ о догађајима, тако да се као чињенице почињу уважавати променљиве и неретко опречне „истине“ о прошлости, па појам истине у вези са перцепцијом минулог готово да уопште више није препоручљиво помињати, толико је све подложно разобрученом релативизму и ревизионизму.

А ево како се та антиисторијска и силеџијска методологија управо ових дана  примењују на један од најзначајнијих храмова укупног хришћанства и  највелелепнијих сакралних здања човечанства, базилику Аја Софију.

Пошто је вишегодишња прича о намери да се Јустинијанова царска црква, од 1934. године у статусу музеја, поново претвори у џамију добро позната, подсетићу само на основне чињенице и на завршну фазу те операције, која се одвија пред очима делом згроженог, делом саучесничког, делом незаинтересованог, а у целини немоћног света.

Пре неколико година је једна турска исламистичка групација званично испоставила захтев да се поништи Ататуркова одлука из 1934. године, којом је Аја Софија претворена у музеј и да се она изнова, као џамија, приведе богослужбеној намени. Из света, првенствено хришћанског, ова иницијатива дочекана је претежно негативним реакцијама, а и у самој Турској било је подоста њених различито мотивисаних противника.

Данас тврде да је 70 % турских грађана подржава.

Председник Ердоган, одавно расположен за овај симболички снажан чин у својој неоосманистичкој стратегији „реисламизовања“ прилично секуларизованог турског друштва, био је принуђен да извесно време тактизира. Вагао је и одмеравао повољне ефекте овакве мере на унутрашњем и ширем исламском плану и евентуалне неповољне учинке и последице по интересе Турске у међународним односима.

У међувремену, није пропуштао да у предизборним кампањама, све чешће како му је рејтинг падао, употреби адут претварања Аја Софије у џамију, а и сам се, заједно са најближима, у њој крајем марта 2018. ритуално, ћутећи помолио, посветивши молитву „душама које су нам је оставиле у аманет“.

Рекао је тада да му је ово обраћање Алаху било „тешко и емотивно, али невероватно и свето“. Био је то јасан наговештај да савремени обновитељ османског идеала неће остати на емотивном доживљају, да је „преломио“ и да ће се процес претварања Аја Софије у џамију конкретизовати и убрзати.

Врховни суд Турске је, иначе, септембра 2018. из процедуралних разлога одбио захтев да се поништи Ататурков декрет, али се онда кренуло другим путем.

Предмет је стигао пред Државни савет (Даништај), по Уставу највише независно судско тело, односно највиши Управни суд Републике Турске.

Овај „независни“ државни орган је, после само 17 минута већања, 2. јула закључио да у вези са враћањем музеја Аја Софија у статус џамије нема никаквих правних препрека и да је за то довољан указ председника. А председник је веома брзо прекинуо нагађања, и у земљи и ван ње, у погледу своје одлуке.

Прво је члановима Партије правде и развоја, а затим и целој јавности, обзнанио да ће Аја Софија од 10. јула поново бити „Алахова кућа“, а да ће се први намаз у њој клањати 15. јула, како се тумачило, у знак захвалности Господу, на годишњицу осујећеног покушаја војног удара 15. јула 2016. године. Датум је турски председник у обраћању нацији поводом потписивања указа о Аја Софији померио на петак, 24. јули, наводно због техничких припрема које претходно треба извршити.

То његово обраћање заслужује посебну анализу, за коју овом приликом није било довољно времена.

Једно је сигурно – минарети којима је после пада Константинопоља (1453) окована византијска базилика више неће бити само орнаментално сведочанство и белег једне историјске епохе, већ ће се са њих мујезин пет пута дневно оглашавати позивом на исказивање покорности Алаху.

Даништај је за 17 минута пресудио и цару Јустинијану и „Оцу нације“ Ататурку, а неосултан Ердоган је спремно извршио пресуду.

Било би право чудо да је променио мишљење, чему су се неки ипак до самог краја надали, тим пре што је, према многим компетентним аналитичарима, такорећи потпуно отпао одвраћајући фактор узимања у обзир негативних реаговања из иностранства.

Штавише, Ердоган се током последњих неколико година посвађао управо са оним „адвокатима“ музеја Света Софија, о чијим је ставовима раније бар донекле водио рачуна.

Својевремено је чак претио да ће Аја Софију претворити у џамију, ако Доналд Трамп призна суверенитет Израела над Голанском висоравни и Јерусалимом. А Трамп је управо то учинио.

Са савезницом у НАТО-у Грчком, духовно и културно нарочито везаном за судбину Јустинијанове базилике, готово да је на ивици отвореног сукоба у Егеју и у Источном Медитерану, са француским председником Макроном разменио је тешке оптужбе после снажног и засад успешног турског војног и логистичког уплитања у сукобе који разарају Либију, док према ЕУ у целини гаји наглашено, вишеструко мотивисано неповерење које сеже до анимозитета…

Реаговања из православног света су вербално једнозначно негативна и оштра, с тим што се запажају одређене нијансе. Наиме, званична оглашавања оних који су у већински православним земљама задужени за спољну политику приметно су блажа од осуда из црквених и културних кругова.

Примера ради, Дмитриј Песков, портпарол Кремља, констатовао је да је претварање Аја Софије у џамију унутрашња ствар Турске, уз напомену да би Турска требало да узме у обзир њен статус „као објекта светске баштине“, са изузетним сакралним значајем. Са друге стране, патријарх Кирил је рекао да „угрожавање Аја Софије представља угрожавање хришћанске цивилизације, а самим тим и руске духовности и историје“.

Званични представник грчке владе истакао је да није реч о „питању грчко-турских односа, већ о светском питању“, али је министарка културе нагласила да претварање Јустинијанове базилике у џамију „подстиче на религиозни и националистички фанатизам“.

Васељенски патријарх Вартоломеј, ослабљен улогом изазивача раскола у православном свету давањем аутокефалности  Украјинској православној цркви, а и иначе у незавидном положају у Турској, где га неки чак оптужују за саучесништво у неуспелом војном пучу, а власт му систематски сужава простор пастирског деловања, остао је симптоматично уздржан. Успео је само да изусти како је „тужан и шокиран“ Ердогановом одлуком и да нас хиљадугодишње наслеђе, нажалост, не спаја, већ раздваја.

Без обзира на све, ипак мало од духовног наследника ктитора Хагије Софије!

Неке оштрије реакције из света вероватно се могу очекивати од тренутка кад је одлука о отварању Аја Софије за муслиманско богослужење постала извршна, али не би требало гајити превелике наде, сем што ће Ердогана још више удаљити од ЕУ, Запада уопште, а и додатно продубити јаз између православног/хришћанског и муслиманског света.

Враћање Аја Софији статуса џамије само је најспектакуларнији, али никако изузетан и издвојен чин у контексту оперативног валоризовања „стратегијске дубине“ савремене Турске, како је бивши министар спољних послова и премијер Ахмет Давутоглу назвао спрегу „географске“ и „историјске дубине“ наследнице Османског царства.

Давутоглу је дошао у политички сукоб са Султаном и основао „Странку будућности“, али то не значи да су се његова и Едоганова визија будућности и обнове моћи Турске у неоосманском кључу раздвојиле и удаљиле.

Неоосманизам, ма колико се то из различитих разлога оспоравало, остаје константа у матичном току државно-националног наступања Турске, за шта је и „реисламизовање“ Аја Софије убедљив доказ.

Уосталом, идентичну судбину доживела је и чувена Црква Светог Спаса у пољу, позната као Хора, на турском Карије џамија, првобитно изграђена још у V веку. Ова византијска богомоља, украшена непревазиђеним мозаицима, 1948. године је претворена у музеј, али је Државни савет прошле године закључио да би и њу ваљало вратити муслиманском култу.

У јавној расправи је одлука о статусу Хоре узимана као образац који треба применити и у случају Аја Софије, штоје подржао и угледни професор Сулејман Кизилпармак са универзитета који носи име великог османскогградитеља Мимара Синана. А управо је Мимар Синан, по налогу султана Сулејмана Величанственог, у XVI веку, после великог пожара,обновио једну другу Аја Софију, ону у некадашњој Никеји, а данашњем турском Изнику, такође из Јустинијановог времена.

Ако одете у Изник, а немате претходна знања, тешко ћете по било чему познати да је ту био град у коме су одржани први (325 г.) и седми (787) васељенски сабор, али ће вам љубазни домаћини поносно показати своју ботаничку башту и мануфактуру керамике. А чувена никејска црква посвећена Светој Мудрости за Турске је Орханова џамија, по имену османлијског освајача града (1331).

И она је, у склопу Ататарукове „деосманизације“ Турске 1934. претворена у музеј, али је у њој 2011. изнова клањан јутарњи намаз о Курбан бајраму. Сад је на ред дошла и велика цариградска сестра никејске Аја Софије…

Поред разумљиве хришћанске и православне повређености, као и својеврсне културне озлојеђености, процес претварања Аја Софије у џамију код Срба би требало да побуди и додатну пажњу, првенствено због статуса, стања и будућности нашег културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, у првом реду оног непокретног, односно архитектонског.

Са тог становишта изузетно занимљив, и упозоравајући, био је интервју који је, реагујући на замерке из САД и неких других земаља поводом најаве „реисламизације“ Аја Софије, веома гледаној телевизији НТВ још 11. јуна дао турски министар иностраних послова Мевлут Чавушоглу.

Америчком државном секретару су формулације у изјави којом је изразио своју забринутост саветници веома зналачки срочили ( „задржати статус музеја у знак поштовања према осећањима верника у разноврсној историји која је на крају обликовала данашњу Републику Турску“), тако да максимално иритирају неоосманистички сензибилитет адресата. 

С изразом ведре и надмоћне уверености на лицу, Чавушоглу је нагласио да је реч о питању из домена националног суверенитета Турске, а да је трагикомична брига коју због судбине Аја Софије изражава једна држава попут САД, у којој царују расизам, исламофобија и ксенофобија.

Министар је, заправо, употребио леп османски израз абесле иштигал, нешто као „млаћење празне сламе“, али га је онда одмах сам превео на интернационализам „трагикомично“, ваљда из бојазни да публика којој се обраћа још увек није толико „реосманизована“ да би сигурно разумела његов елегантни језички османизам.

Затим је дао индикативно историјско-правно тумачење случаја. Освајањем Константинопоља Аја Софија је, сматра Чавушоглу, постала османско власништво, а кад је султан Мехмед Освајач 1462. године одлучио да је успостави као свој вакуф (побожну задужбину), она је тако и уписана у земљишне књиге.

С нескривеним поносом славодобитно је, потом, показао факсимил прве странице предметне вакуф-наме (задужбинске повеље) у којој је све то лепо, калиграфски исписано. Султан мачем освојио, султан увакуфио и готово! За сва времена! Шта је ту неки Ататурк имао самовољно и неовлашћено да се меша. Сад ће његов декрет бити, као нелегитиман, поништен, па се можемо мирно вратити у будућност.

Чавушоглу није пропустио да се осврне и на примедбу да је Аја Софија на Унесковој листи светског културног наслеђа, што би логично требало да ограничи маневарски простор за било какве промене у њеном статусу. Позивајући се на Конвенцију о заштити светске културне и природне баштине из 1972, министар је прецизирао да је на основу њених одредби недопустиво једнострано мењање физичких и других својстава заштићеног културног добра и да су за сваки захват, односно интервенцију такве врсте потребни стручно мишљење и сагласност Унеска, али да то нема никакве везе за начином на који се власник датим добром служи, тј. са његовом наменом. О томе, каже Чавушоглу, поседник суверено одлучује и у то његово право нико споља не може да се меша.

Иако све у вези са Конвенцијом и њеном применом није баш онако како поједностављено тврди високи турски званичник, јер је Аја Софија на листу светске баштине уписана као музеј, од његове „експертизе“ много је значајнија логика на којој се ова заснива.

С обзиром на то да се према усвојеним правилима и нормама у Унеску културна добра на територији сваке државе админстративно-правно воде и третирају као добра за која је надлежна искључиво та држава, у пуној јасноћи се мора сагледати смисао и значај борбе да се спречи пријем „Косова“ у ову једину специјализовану агенцију УН за образовање, науку и културу.

Погрешно је мислити да је реч о превасходно политичким разлозима, иако су они најчешће у првом плану јавног дискурса и пажње. Још мање о некаквом националистичком и аутистичном инату или тврдоглавом идеолошком каприцу.

У вези са проблемом „Косова“, културна и духовна димензија никако нису и не смеју бити од другостепеног значаја, поготово перспективно посматрано.

У скупштинску процедуру на „Косову“ 2014. године био је уведен Нацрт Закона о културном наслеђу, али је услед бројних мањкавости, које су уочили и западни покровитељи Приштине, морао бити повучен. Одредбама садржаним у том Нацрту било је, поред осталог, предвиђено да је „културно наслеђе на територији државе Косово власништво државе Косово“.

Кад би законски акт са таквим одредбама био усвојен, а „Косово“ којим случајем постало чланица Унеска, што би ipso facto значило да му је у овој организацији признат статус државе, јер једино државе могу остварити чланство, не би требало много чекати да неки приштински званичник пред телевизијским камерама замаше некаквим документом и „поништи“ вољу Стефана Дечанског, краља Милутина, Арсенија I и других ктитора српских светиња из лозе Немањића.

Лоза Немањића, Високи Дечани

Не би они, а неће ни Турци данас у Аја Софији, малтером премазивати фреске, а ликовима светитеља, како проплака песник, копати очи. Могло би им , међутим, пасти на памет (заправо већ одавно им је пало!) да само промене намену наших храмова или да их прогласе делом своје имагинарне ( албанске и/или католичке) пренемањићке културне традиције, што је погубније и теже од сваког физичког разарања и ништења.

Жалбе међународној зајединици и Унеску биле би нам у таквој хипотетичкој ситуације од мале практичне вајде. То се белодано види и на примеру Аја Софије.

Помоћник генералне директорке Унеска задужен за културу Отоне Рамирез јесте, додуше, изјавио да Конвенција о зашитити светске културне и природне баштине предвиђа да је пре него што се донесе било каква одлука о промени статуса споменика културне баштине, као што је Аја Софија, потребна сагласност одговарајућег међувладиног комитета Унеска, а нешто слично је раније и сама генерална директорка Одре Азуле рекла министру иностраних послова Грчке. Живи били, па видели…

Ипак, боље је бити опрезан и обавештен, па ако је могуће спречити, а не лечити.

Да не бисмо, као сироти Васељенски паријарх, касније били тужни и шокирани, а страни туристи на проспектима читали да су наше цркве и манастире на КиМ подигли владари из династије Нимани.

Професор др Дарко Танасковић

Pin It on Pinterest

Share This