Izaberite stranicu

Празник првоврховних апостола Петра и Павла, учитеља васељене, којим се завршава Петропавловски пост –  прослављен је литургијски у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа под Горицом.

Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење протојереја ставрофора Милете Кљајевића, ђакона Ивана Црногорчевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића.

На литургијске возгласе одговарао је верни народ Божији, предвођен појцем, Луком Павићевићем.

Након прочитаног јеванђелског зачала и причешћа верног народа Божијег, словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, протојереј Јован Радовић.

“Драга браћо и сестре, ова служба коју ми служимо сваке недеље у нашим црквама – Света литургија, где сама реч значи јавно народно дјело.

Свака молитва и свака прозба која је у овој служби већ скоро 2000 година постоји, има свога смисла, суштинскога и врло битнога. А оно што је централни дио поред Светога причешћа, јесте читање Апостола и Јеванђеља.

Сваке недеље ми читамо одређени одломак из Посланица Светих апостола и одломак из одређенога Јеванђеља. Треба да пажљиво то послушамо, одслушамо и понесемо својим домовима – оно што смо чули у том Јеванђељу.

Јер шта је Јеванђеље и шта је у ствари Свето писмо ? Свето Писмо је оно писмо које је Бог нама људима написао. А ми када некога волимо, ми то писмо сваки дан ишчитавамо и не одвајамо се никада од њега. Е то је то Свето писмо и то је то Свето јеванђеље, где сама реч значи – блага и радосна вијест о доласку Христа Спаситеља у овај свијет.

Чули смо данас два Јеванђеља. Ово Јеванђеље друго које смо чули од Светог апостола Матеја, говори нам о апостолу Петру кога данас прослављамо, где смо чули у једном моменту када је Христос питао ученике – Шта ви кажете, ко сам ја; а апостол Петар, будући брз и темпераментан, громогласно одговара – Ти си Христос, Син Бога живога !

Ево вјере наше, ево вјере православне, ево вјере двије хиљаде година. А Господ му на то одговара, Симоне сине Јонин, не рече ти то крви и тијело, него Отац мој који је на небесима и од сада ћеш се звати Петар или Кифа односно стијена, и на тој стијени сазидаћу Цркву своју (ово кад Господ изговара не мисли на Петра као на човјека, него мисли управо на ову вјеру његову силну и јаку којом је он посвједочио да је Христос, Син Бога Живога).

А зашто ово наглашавам –  да не мисли на њега као на човјека. Ви се сви сами сјећате, Петар је био врло ватрен и брз као и већина данашњих Јевреја. Сјећамо се тамо, када му Господу говори да иде на Страдање, Распеће и Васкрсење и Петар му каже – Не дај Боже да ће то с Тобом бити, а Господ му каже – Иди од мене сатано, јер не говориш оно што долази од Оца него оно што ти тијело и крв јављају. На другом мјесту, Петар се заклиње Господу, да ће погинути за њега а Господ знајући људску слабост, природу, несталност, каже – Петре, Петре, неће пијетао ни три пута запјевати а ти ћеш ме се три пута одрећи. И у оном моменту када су Господа повели на истраживање, на суд, Петар будући да му је било хладно пришао је некој групи људи који су се гријали а међу њима је била једна слушкиња, жена једна обична, која Петра пита – Ниси ли и ти био с овим Исусом Назарећанином…? И тако се Петар одриче три пута Христа Бога, Спаса свога.

Господ, каже се у предању Цркве, пролажаше туда када чу пијетла и сјети се да га је Петар издао тога момента. Међутим, Петар када схвати шта је учинио, каже се у Јеванђељу, изађе напоље и плакаше горко.

Каже Свети Климент римски, наследник Апостола Петра и Павла на столици римској (други или трећи по реду), да је Петар (он га је познавао лично) када је год чуо појање пијетла, свако јутро  плакао горко до краја свога живота, сјећајући се тог одрицања. Тако се ми Петра сјећамо, вјере његове, али и схватамо да смо сви људи, слаби без Христа Бога и без благодати Духа Светога. И видимо после примања Духа Светога, силаска Духа Светога на апостоле, Петар постаје неустрашив. Нико му на овом свијету не може ништа, ничега и никога се више не боји. Креће у проповијед Христа, умрлога и Васкрслога.

Сјећамо се тамо да онај богаљ који је просио испред Јерусалимског храма – наилазе Петар и Павле и он каже дајте ми нешто, удијелите… А кажу му заједно, ми злата и сребра немамо ни новаца, али оно што имамо то ти дајемо – У име Исуса Христа устани и ходи… И овај богаљ који је ту живио и колико је година ту просио као богаљ… Он устаде и ходи тога момента…

Чуда чине њих двојица вјером у Христа Господа.

После тога сјећамо се како је Петар васкрсао жену звану Тавита у Јерусалиму. Онда се сјећамо да су од сијенке Петрове, људи се исцељивали. Гледали су када сунце удари на Петра, па сјенка, пошто је велики број народа окруживао Петра, они су гледали сјенку његову да стану да би добили здравља и исцјељења. И на крају свога проповиједања, мисионарења Христа Господа Петар се удостојио и тражио да буде разпет наопако, јер је сматрао да није достојан да буде разапет као његов Учитељ и Господ. Тако је Петар завршио свој живот 67. г. хришћанске ере, разапет наопако.

Апостол Павле – потпуно друга прича, личносно, карактерно од апостола Петра. Апостол Павле је био врло образован човјек, познавалац свих јеврејских закона – Торе, Светога писма и свега другога. Био је врло велики ревнитељ закона, тако да је прогањао хришћане, јер је Павле сматрао, као и сви ондашњи Јевреји и фарисеји, да су хришћани једна секта која се појавила међу Јеврејима и коју треба на све начине, па и огњем и мачем, уништити. Тако да, Павле, будући срчан, будући вјерник истински за отачка предања – јури хришћане. Имао је читав одред са собом који су јурили хришћане и гледали да их што више похапсе и побију. И у једном таквом жару, апостол Павле, односно Савле на јеврејском, ишао је у Дамаск јер је чуо да тамо има много хришћана. И на путу ка Дамаску, деси се чудо Божије, када свјетлост неописива обасја Павла на коњу. И Павле паде са коња и тога момента ослијепи и чу глас који му говори: Савле, Савле зашто ме гониш ? А Савле, онако не видећи питаше А ко си ти Господе ? И чу глас који му одговара Ја сам Исус Онај кога ти гониш. Тог момента Павле схвати да је Исус Бог и да је посебно Божанство Његово; Пође за Дамаск, понесоше га његови пријатељи, а у Дамаску бијаше апостол Ананија, један од седамдесеторице апостола, коме се Господ јави и рече му: Крсти овога Савла јер ће бити изабрани сасуд мој. А Ананија знајући ко је био Савле, каже, Господе он нас све поби, све нас прогања, све нас јури гледа како свима нама да уништи живот, па како сад да га ја крстим; тако каже крсти га и видјећеш потпуна промјена ће се дјесити на њему. Када Савле пронађе Ананију у Дамаску, крсти га, тог момента Савле прогледа и доби име Павле. И од тога момента, имајући онакву ревност и енергију гонећи хришћане, а сада промијенивши се изнутра и потпуно промијенивши своје биће, Павле креће да мисионари Христа кога је срео на путу за Дамаск, у кога је повјеровао, у кога се крстио. И  чули смо данас овај Апостол, тамо Павле, каже какве је све муке за Господа преживио и доживио. Каже да је бичеван 199 пута, односно 4 пута 50 мање један ударац. Онда каже да је био стално у искушењима на бурама, у морима, три пута је лађа тонула са њиме, колико пута је могао да изгуби живот моментално од Јевреја и свих других који су га прогањали… И интересантно каже, да је био на муку и невољу од свога рода, незнабожаца и од лажне браће… Врло интересантно, како Павле тако и ми сви хришћани до дана данашњега, и наши Епископи, свештеници и ви као хришћани сте и мисионари и ви сте апостоли… Сваки онај који је крштен, који је миропомазан, који је причешћен, исто је тако, колико и свештеник и владика, мисионар, односно апостол и наставља апостолско дјело Петра и Павла и све остале дванаесторице.

И Апостол Павле, прошавши уздуж и попријеко Азију и Европу, чак је стизао овдје и до нас, до Македоније и Далмације, бесједио је и проповиједао, чак и у Херцеговини се помиње да је Павле стизао у Петрово поље, дан данас помињу тај манастир у који је по предању Павле долазио и на крају свога живота, потрудивши се за Христа свим својим бићем и сам говораше – Све су трице и кучине, само Христа да задобијем. На крају завршава и он свој живот у Риму 67. г. када је био посјечен мачем.

Шта је поука данашњега празника и шта Црква жели да нам поручи данашњим празником ?

Дванаест јагањаца је побиједило све вукове овога свијета. Дванаест Апостола. Срушили су Римску империју новим вјеровањем о Христу Спаситељу, Богу, Саздатељу, Створитељу, Усмртитељу смрти и Васкрситељу нашем, Побједнику.

Господ је дошао на овај свијет управо да нас спасе од гријеха, смрти и ђавола. И ова дванаесторица апостола, заједно са Петром и Павлом – који се сматра тринаестим апостолом, и можемо рећи да је много више од свих њих  мисионарио, и Црква нам говоре да ако смо са Христом непобиједиви смо. Како год се ти вукови звали и у каквом год времену живјели, каква год оружја и начине имали да нас прогањају и уништавају, најбитније је у нашем животу јесте да  останемо са Христом, а ако смо са Христом, ко ће против нас! Ево свједочанства. Дванаест апостола. Није било прилике ни мјеста гдје их нијесу тукли, пљували, прогонили, само ради Христа распетога, али на крају та дванаесторица су потпуно промијенила цивилизацију и историју рода људскога. Њих дванаест ће сести на престоле када ће судити племенима људским.

Угледајмо се на Петра и Павла, угледајмо се управо у њиховој силној вјери и љубави према Христу Господу, не сумњајмо и знајмо да Господ када нас је довео у овај свијет сваког момента, брине о нама и руководи нашим животом; само оно што је битно, да ми вјерујемо у Њега и да знамо да је стално присутан са нама и поред нас.

Нека вам је свима срећан празник данашњи, Петра и Павла, првоврховних и нека би нас они својим молитвама благословили и укријепили, дали снаге и нама да будемо истински њихови наследници и апостоли Ријечи Христове!“

                                                                                                Елза Бибић

Pin It on Pinterest

Share This