Izaberite stranicu

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

КАJИН И АВЕЉ

Беседа седма

До чега доводи покушај „ да се исправи неправедни поредак у свету?“ Зашто Господ није прихватио жртву Кајина? Шта ми имамо Кајиново у себи?

Данас, љубљени у Господу богољубци и христољубци, говорићемо о Кајину и Авељу. Прво спајање, прво зачеће, прве трудничке мучнине, први болови и прва страдања осетила је и проживела Ева — и родила сина, назвавши га Задобијеним. Кајин је задобијен. Добих човјека од Господа (Пост. 4, 1), — рече она. А Адам је у тим првим рађањима, у тој мистици зачећа и ношења спознао тајну рођења свих живих, и дао је својој жени име Хава, то јест Ева, — „живот“, јер она постаде матер свих живих. Митрополит Филарет (Дроздов) на ту тему овако расуђује : Адам је прозрео у својој жени, не само мајку свих живих и оних који ће живети, него је открио у њој и Мајку Божију, јер нам је истински Живот родила Богородица, Она — истинска Хава, Истинска Ева и Марија, Света, Пречиста и страна сваком пороку. А Ева је донела велику тугу у свет.

Адам и Ева су добили од Бога завет (Такозвано Првојеванђеље) да ће семе жене и семе змије бити непријатељи , семе жене ће змији на главу стајати (види Пост. 3, 15) Зато су очекивали од жене спасење.

Када се Кајин родио, погледи његових оца и мајке, били су, можда усмерени ка њему са великом надом. У њему су желели да виде неко избављење од онога што се на њих свалило, и враћање тамо, одакле су били изгнани. Али Кајин, тај првенац, постао је први убица.

Потом се родио Авељ, који беше сличан лаганом дашку ветра, што заправо и означава његово име. Изгледа да он није био од овог света. Био је усмерен ка висинама, више небесним, него земаљским. Они, ова двојица браће, били су различитих занимања: Авељ је био пастир овцама, а Кајин земљорадник. Авељ је први праобраз Исуса Христа: брат га је погубио, био је чедан — семе иза себе није оставио; као и Господ Исус, био је чедан душом и телом. Он је пастир оваца, а Господ Исус Христос је Пастир Добри.

И ево два рођена брата постали су непомирљиви антагонисти.

Кајинова тајна је тајна свих људских ратова, тајна зависти, тајна гордости, тајна настојања да је свет неправдан. Ако изволите, прича о Кајину и Авељу се врло лако, лепо, поетично разлаже на ноте драме „Моцарт и Салијери“ Пушкина. Зато што су Моцарт и Салијери Кајин и Авељ у нешто другачијој интерпретацији. Салијери је убеђен да је свет неправедан. Он каже: „Нема правде на земљи“. Али не говори само то. Сви говоре да нема правде на земљи, али за Салијерија правде нема и више — и Бог је неправедан. Вели, ја сам музику на делове раздвојио, искидао, преиспитао хармонију алгебром, цео живот се мучио над нотама, и из неког разлога Божанствени таленат, небески дар тој дангуби, празном Моцарту… И Салијери жели да исправи Божанску „неправду“.

Исто тако је, вероватно, мислио и Кајин. Сви се труде да схвате његову психологију. Он је био првенац, сматрао је да његова жртва треба бити боља, јер је он првенац, вољен. Он је први изашао из квази-сна. Он је први човек који је дојен. Он је први човек коме су одсекли пупчану врпцу. Адам и Ева су људи без пупка: они у утроби нису ношени. Када их приказују са пупком, то је грешка. Јер они нису били рођени, били су створени. А ето Кајин — човек који се родио са пупком, први којег су дојили, први који је сам озвучио свет својим дечијим криком. Он се осећао таквим првенцем у васељени, и он је имао нека унутрашња убеђења, да полаже већа права него други.

Сматрао је да је Бог неправедан: зашто Он прихвата жртву тог чудног брата, млађег од њега?.. Ево покушај да се исправи Божанствени свет, покушај да се Богу дошапне како је боље управљати светом. Тај покушај прати људски живот. И ми, дешава се, исто допуштамо у себе, у своје срце, неку несагласност са Божанским поретком у свету. „Зашто не кажњаваш ове? Зашто милујеш? Зашто прашташ овом? Зашто се догађа све ово, и где си Ти? Шта, зар не видиш?“ Ми често тако говоримо, често тако поступамо…И то је све, углавном, укорењено у човеку. То је жеља да се сопственим рукама исправи све, што нам се не допада у Божијем свету. Узгред, интерес према Кајину био је посебно наглашен у XIX веку, када је била актуелна рехабилитација ђавола и свих бунтовника против Бога. То видимо код Бајрона и других писаца и песника овог времена. И наш бедни Љермонтов је доспео, тако рећи, у сенку крила бајроновске демонске туге. Сви су се питали, покушали да схвате, шта се тада догодило.

А шта се догодило? Два брата су узносила Богу жртву. То је врло важан моменат! Описују се прва жртвоприношења, не у детаљима, већ уопштено. А приношење жртве означава, пре свега, да си повезан са Богом, да можеш разговарати са Богом, комуницирати са Њим кроз неке сакралне актове. Друго, ти си крив, и треба нечим да Му узвратиш. Треће, ти си у положају зависности, то јест нисте једнаки. Ти, као нижи, обраћаш се вишем Богу и покушаваш да Га умилостивиш — приносиш Му оно што је теби самом потребно. Приносили су оно над чим су се трудили. Кајин је било земљорадник и доносио је плодове земље. Авељ је био пастир оваца и приносио првенце својег стада.

Светитељ Јован Златоусти је врло добро приметио један важан моменат. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Кајина и на његов принос не погледа (Пост. 4, 4-5). Погледајте: у Светом Писму се прво говори о Авељу, а потом о жртви његовој; прво о Кајину, а после о жртви његовој. Златоусти објашњава: Богу није важно оно што Му ти приносиш; не ради се о јагњадима или, на пример, о зрну пшенице, које приносиш као жртву. Важно му је срце оног који приноси жртву! Срце оног што приноси одређује вредност онога шта се приноси. Зато је Господ погледао на жртву Авеља, јер је прво погледао у његово срце. А на Кајина Он не погледа.

Како је то било у детаљима, наравно, нама је непознато. Уметници обично представљају то на следећи начин: од жртве Кајина дим се вуче по земљи, а од жртве Авеља — густи стуб дима иде увис. Може бити, да је заиста тако и било. Ипак овакав или онакав, али разговор са Богом је био конкретан, и Бог је давао знаке да Он прихвата или не прихвата оно што Му се приноси. При чему је Бог разговарао са Кајином и Кајин Му је одговарао.

Кајиново лице се помрачило и почео је да замишља нешто лоше. Од тог момента, у њему се родиле помисли у вези са исправљањем неправедног света. Он се наљутио на Бога, и на Авеља. Извео је у поље свог брата и убио га. Све жртве, сви ратови, све беде, све несреће су од тог тренутка садржане у тој трагедији. И ма где да ко подигне руку на другог, наоружан ножем или каменом, пиштољем или балистичком ракетом, корени ће бити у тој трагедији.

Небо је са ужасом гледало на прво убиство. А Господ је разговарао, поновићу се, са Кајином. Он му је говорио: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4, 6–7). У овим интересантним речима, Господ Бог нам говори о томе да ми владамо над својим срцем. Немојте мислити, да срце обузето поривима страстне љубави или необузданог гнева ће нас увући туда, куда само оно жели, и ми немамо снаге да му се супротставимо. Ништа слично! Срце је потребно држати у песници. Снагом воље и силом Божијом, која долази у помоћ онима који се моле, човек може да се уздржи од порива преваре, од необузданог гнева, од зависти, покварености, од кукавичлука. Може човек да остане на месту и не побегне; може отићи тамо где треба да иде, јер је неопходно господствовати над срцем својим. Грех је пред вратима, али ти владај њиме. Господ открива Кајину могућност да савлада себе. Али Кајин не схвата.

Кајин убија брата и наставља да разговара са Богом. Где је Авељ, брат твој? —Пита га Господ. И Кајин одговара: Зар сам ја чувар брата својега? (Пост. 4, 9). Тада се већ чује глас дрског убице, који никако не жели да се покаје. Присетите се гласа Адама после греховног пада: Јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 10). А Адам и Ева нису убили, само су окусили плод, не послушавши Господа. А сада, гледајте, каква је динамика пада: „Где је брат твој?“ — „Зар сам му ја чувар?“ То је глас човека који је убио, који је пролио крв свога брата. Јеврејска Агада говори да земља није желела да упије крв убијеног човека. Уопште, земља није предодређена да прима труп човечији — није за то створена. Она је била створена да би на њој живели и радовали се, а не да би гутала и чувала у себи хиљаде људских и животињских трупова. Зато земља није желела да пије крв Авеља, и крв се згуснула и скорила на земљи. Земља је није упила, није примила.

Адам и Ева — отац и мајка — сахранили су своје дете. То је била прва сахрана на земљи. И та прва сахрана на земљи — била је сахране праведника, убијеног братском руком. Видите шта се све садржи у томе?! Обично деца сахрањују своје родитеље, а тамо је све било другачије. И први отац и мајка су схватили шта ће даље уследити. Они су разговарали: „Ево какав нас живот очекује! Рађаћемо децу, а деца ће убијати једни друге. И све због тога што ми нисмо испунили заповест!…“ Ево зашто је Адам плакао свих деветсто тридесет година свог живота. Непрестано је плакао, и плакао , и плакао. Рађао је децу, јер је испуњавао заповест, јер му је Бог рекао: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (в. Пост. 1, 28). Он је учинио то, али је знао да их рађа за несрећу, да их рађа за беду, да ће устати једни против других, да ће бити болесни, заражени— заражени гордошћу, завишћу.

Када се људи свађају, када државе ратују, ми, приметићемо, закључујемо својим ситним разумом да они ратују само због нафте, или због шума, или због воде, новца, или за једно, или за друго… за светски мир и благостање. Оно је било убиство због гордости, из духовних разлога. Тражите, пријатељи моји, духовне разлоге у сваком конфликту. Јер у сваком конфликту постоје духовни разлози, постоји борба добра и зла—вечна борба добра и зла. Постоји непомрљива мржња зла према добру и недостатак жеље за смирењем. Постоји вечна жеља да склониш са земље оног који ти, како ти се чини, смета. Као што су убили Христа — да би избрисали његово име из сећања, и никада више не чули речи из уста Његових. Ипак, Он је васкрсао. Зато што је то истина која се не може убити.

Тако да је ова трагедија — Кајиново убиство Авеља — толико важна за разумевање даље историје света, да треба често и много да размишљамо о тој невино проливеној крви, која вапи од земље к небу. Од тог тренутка, од земље ка небу се уздиже посебан глас — не само глас молитве или похвале, него и крв вапи са земље. Од земље према небу вапе три посебна гласа: глас неправедно проливене крви; глас најамника, који нису платили плату (о томе пише апостол Јаков — в. Јак. 5, 4), и глас Содома и Гоморе, који пропадају од ђаволског разврата што пребива у њима. Проливање крви, разврат и неправедна наплата — то су три ствари које наводе земљу да плаче, и плач се тај уздиже ка небу. Први такав плач уздигао се када је Авељ без даха лежао на земљи, а земља није желела да пије његову проливену крв. Даље размишљајте сами.

Са руског Ива Бендеља

Pin It on Pinterest

Share This