Izaberite stranicu

На данашњи дан, 6. јула 1415. године чешки реформатор Јан Хус спаљен је као јеретик на ломачи у Констанци.

Оптужба је донијета на основу његовог теолошко-полемичког дјела “О цркви”. Јан Хус био је ректор Универзитета у Прагу, реформисао је чешки језик и правопис и допринио развоју стручне и поучне књижевности на народном језику. Писао је проповједи, писма и пјесме. Јан Хус, свештеник, професор који је отворено жигосао заблуде и зла свога времена, зла која су се у његово вријеме изговарала узвишеним религиозним циљевима и идеалима.

Јан Хус је оспоравао право свештеницима да опраштају гријехе, тврдећи да они који су сами грешни, немају нити право нити моћ да те исте гријехе опраштају другим грешницима. Говорио је: “Ништа ми се не чини толико безбожним као профитирање опраштањем гријехова, варањем сиромашних и несрећних људи и њиховим убјеђивањем да се небо може купити за неколико новчића. А због чега се све то ради? Зато да би свештеници у Риму могли да се опијају у својој раскоши.”

Јан Хус је проповиједао Јеванђеље на народном језику, док је уздизање папе као црквеног оца изнад осталих људи прогласио супротним учењу Јеванђеља. Због својих схватања Јан Хус је проглашен јеретиком и изведен на суд. У немоћи да разумним аргументима оспоре његову науку, свештеници су Хуса обасипали клеветама и проклетствима, тражећи његово хитно погубљење.

Већином гласова црквени суд је осудио Јана Хуса на смрт, захтијевајући да буде жив спаљен на ломачи. Када је изведен на погубљење, понуђено му је сачува свој живот тако што ће се одрећи својих схватања и покорити вјеровању цркве. На те пријетње он је одговорио: “Каквим бих лицем могао гледати небо? Каквим бих оком могао погледати мноштво народа коме сам проповиједао чисто јеванђеље? Не! Ја мислим да је њихово спасење вриједније од овог јадног тијела, сада осуђеног на смрт.” Хусове последње ријечи пред погубљење, упућене његовом народу, рашириле су се цијелом Чешком и Моравском: „Драги и вољени моји, ових неколико тренутака живота који су ми преостали, употријебићу како је долично, да вам пожелим збогом, јер је то све што могу да учиним! … Боли ме то што су слуге свете цркве толико дубоко утонуле у гријех и безакоње да више не могу да препознају црнило сопствене душе и сопствену грешност. Недостаје им храброст да се одврате од својих злих поступака и радије се утапају у обамрлост и таму него да се обрате и послушају сопствени разум. Не могу да останем нијем о тој неправди и гријесима које је већина паписта починила против мене, о томе како су … лажно свједочили о мом животном путу и како су злонамјерно извртали све што сам говорио. … Спалили су моје списе на чешком језику, мада нијесу разумјели ниједну њихову ријеч; да, њихов бијес је ишао тако далеко да су уништили чак и један бунар у Констанци због тога што сам на њему угасио жеђ након дуготрајног саслушавања. … За мене је било уређено да побјегнем, уз помоћ неких који су ме вољели, али савјест ми је забранила да се послужим њиховом добром вољом. … Пишем вам све ово, вољени моји, да бисте знали да ме је Бог силно подржао и ојачао у свим мојим невољама, да бих сјутра могао храбро да умрем; и надам се да ће моје дјело бити запечаћено спаљивањем мог тијела. … Збогом, и немојте превише жалити за мном, јер ће моја чаша ускоро бити пуна. … Немојте се никоме светити за моју смрт… Једино што ме боли је то што не могу још једном да вас видим на овом свијету и што морам престати да проповиједам о слави Бога. Не тугујте, драги пријатељи. … Нека вас Божији анђели чувају да не подлегнете кушању мојих противника. … Благосиљам вас који сте ми жељели добро и праштам онима који су ми наносили зло код куће и у туђини. … Нека сјећање на мене почива у чистом срцу и учите своју дјецу ономе чему сам ја учио вас: да воле ближње, да буду миротворци, да буду скромни, и онда ће вам бити добро, и сад и у вјечности … ”

Умјесто да буде застрашен Хусовим погубљењем, чешки народ је устао против паписта. Сабор који је Хуса осудио на смрт, проглашен је кривим за његово убиство, а свештеници који су подржали погубљење Јана Хуса протјерани су из земље, док су њихови самостани спаљени. Ослобођени од папске тираније, Чеси су убрзо спровели социјалне и правне реформе, и тако се уздигли се на виши цивилизацијски ниво у односу на остатак Европе. Иако су по вјерности својим вјерским начелима Хусити били прави пуританци, њихов дух вјерске толеранције отворио је врата њихове отаџбине да постане уточиште свим европским мислиоцима и покретима који су због своје слободоумности били прогоњени. Папу, као врховног поглавара католичке цркве народ је прогласио царем отпалог духовног Вавилона, а католичку религију је одбацио као идолопоклонство које је у непријатељству са истином јеванђеља. Ни Рим није сједио скрштених руку, већ је позвао крсташе из цијеле Европе да угуше овај просвјетитељски покрет. Скупишви огромну крсташку војску, састављено од 33 европске нације, Папа је обећао опроштење за све злочине који се у рату учине против чешких јеретика. На чело хусита стао је Јан Жишка, који је ускоро послије почетка рата потпуно ослијепио, али који је био један од најспособнијих војсковођа свога времена.  Уздајући се у праведност своје ствари, хусити су одољели најмоћнијим крсташким походима који су се пет пута безуспјешно дизали против чешког народа. Својом љубављу према правди и чистотом своје савјести, надвладали су страх од смрти. Та њихова побједа над смрћу остала је забиљежена у легендарној хуситској пјесми “Ко су ратници за Бога и његов закон?”, а коју су Хусити пјевали при сваком ратном сукобу са крсташима. Да би човјек могао да мисли слободно својом главом, независно од спољних притисака, пријетњи и манипулација, он треба претходно да побједи све оне своје слабости карактера због којих би био склон да се истине и правде одрекне. Он мора да побиједи свој сујетни страх од губитка одобравања средине, страх од губитка одобравања својих ауторитета, а понекад и страх од одласка у затвор или губитка сопственог живота.  Шта се дешавало онда када је већина људи одлучивала да по цијену својих највећих жртви мисли својом главом? Шта се дешавало када је већина људи побјеђивала слабости свога карактера да би могла да остане доследна истини и правди?! Тада се тама средњег вијека расвјетљавала свјетлошћу новог вијека, дух просвијећености рађао је нову цивилизацију, а ослобођени људски ум доносио је благослов читавом човјечанству.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This