Izaberite stranicu

На данашњи дан, 4. јула 1798. године Наполеон Бонапарта у походу на Египат, тада турску провинцију, заузео је Александрију.

Некада се говорило да је Александрија “дом пет раса, у коме се прича пет језика, са туцетом религија”. То и сада важи, наравно, једино што је удио арапског језика и муслиманске вјере већи него што је то био када су се уским улицама Александрије шетали Константин Кавафи, Дарел и његови пријатељи. Александрија, “аманет” Александра Македонског је и данас град са више душа, и незаобилазним арапским “укусом”. Мало је градова на свијету са тако величанственом, дугом и занимљивом историјом као Александрија. Овај прелијепи град на обалама Средоземног мора основао је Александар Велики, далеке 331. године прије Христа, те је град по њему и добио име. Али, још много прије доласка Александра Великог на ова подручја, чувени грчки пјесник Хомер са одушевљењем је писао о овим предjелима у својој Одисеји, а највише о острву Фарос. Једини остаци праисторијске луке, коју Хомер такође помиње, нађени су на обалама острва Фарос, који сада представља полуострво Рас-Ел-Тин. Наспрам овог острва, на копненом дијелу Египта, налазило се мало село, утврђено баш на мјесту где се данас налази Помпејев стуб. Свjетионик у Александрији је једно од седам свjетских чуда које је од почетка коришћен у практичне сврхе. Овај свjетионик је омогућавао безбjедан пристанак бродова у луку. Александријски свjетионик се налазио на острву Фарос, недалеко од града Александрије.

Када је  Александар Македонски дошао у Мемфис, Египћани су га дочекали са одушевљењем, јер су мрзјели власт Персијанаца. Александар Велики је имао тада 25 година, и већ је био прослављени освајач, који је започео свој дуг пут кроз Грчку, малу Азију и Сирију, поражавајући и просто чистећи све грчке и персијске снаге које су му се нашле на путу. Имао је планове за много дуже путовање до Персије, Централне Азије и Индије. Али, најприје је морао да посјети оазу Сива и да се консултује са пророчанством Амона. На свом путу ка оази, Александар Велики је са дивљењем посматрао предио који се налазио између Медитеранског мора и језера Мареотис, као и оближње острво. Наредио је да се ту оснује град који ће бити пријестоница те регије. Ова локација је била идеална, јер се налазила “у средини” Велике Грчке, наспрам Медитеранског мора, и остатка Египта. У то вријеме Нил је био повезан са Црвеним морем једним каналом, па је Александрија могла да служи и као пролаз за Индијски океан. План града направио је грчки архитекта Динократес, а спољашње зидове града означио је сам Александар Велики. Град је добио име по Александру Великом, иако је он одмах напустио град и није видио ниједну грађевину које је ту подигнута. Александрија, рођена у вријеме хеленизма, практично ни из чега је израсла у један од највећих, ако не и највећи град на свијету. Нијесу ту били само Грци и Италци, већ такође и Сиријци, Сицилијанци, и опет други, из других земаља – Етиопљани, Арапи, а такође и Бактријанци, Скити, Персијанци. До тренутка када су Римљани освојили Египат, Александрија је већ била мултиетнички град. Међутим, Октавијан, нови римски цар, имао је лоше успомене на Александрију, те је заједно са Клеопатром и Марком Антонијом, основао нови град, Никопољ, непосредно поред Александрије. Овај нови град, који се налазио источно од Александрије, сада је њен дио, под именом Ел-Рамл. Ситуација се у граду побољшала када су Римљани прокопали Црвеноморски канал, претечу данашњег Суецког. 642. године Александрију освајају Арапи. Арапи су одлучили да изграде нову пријестоницу на Нилу, која ће постати данашњи град Ал-Кахира, тј. Каиро.

Град још више губи значај после Колумбових открића, становништво се смањује и осиромашује. Град пада под турску власт, корупција цвјета, наука и култура стагнирају. Наполеон Бонапарта је умарширао у овај легендарни град затекавши само обичну варошицу. Једино што је 5.000 Наполеонових војника могло да види у овом тужном граду биле су рушевине, пјешчане дине, и два обелиска позната као “Клеопатрине игле”. Данашња Александрија је и даље космополитски град: њена популација  најшароликија је у Египту: осим Арапа, овдје живе Јермени, Грци, Италијани, Либанци, Малтежани, Сиријци, Енглези, Копти.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This