Izaberite stranicu

Књига „Аргументи – како и чиме се бранио Закон о слободи вјероисповјести  у Скупштини Црне Горе 26. децембра 2019“ аутора Небојше Раша, промовисана је синоћ у порти цркве Вазнесења Господњег на Топлој.

Посланици који су гласали за Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, изнијели су велики број нетачних података из историје Црне Горе, Православне цркве и српског народа и показали недопустиво незнање”, истакао је аутор Небојша Рашо.

Тврдње је доказао архивском документацијом и цитатима из провјерене литературе. Подстицај за писање књиге било је излагање посланика Петра Ивановића који је за примјер узео цркву Светог Архангела Михаила на Белависти и навео да се она не помиње као српска православна црква већ само као православна.

– Вјерујем да ако постоји црква у Црној Гори за коју, по архивској грађи, можемо рећи да је српска, онда је то црква на Белависти. Да су у херцегновском архиву проучили кутију о цркви Светог Архангела Михаила не би је узели за примјер јер се у тој кутији налази грађевинска дозвола коју је херцегновска општина издала 1883. године. „Дозвола се издаје Велеславном одбору за грађење Српске православне цркве у граду.“

Рашо наводи и писмо Митрофана Бана који је послао прилог за градњу цркве у којем се наводи да је „обрадован што су се племенити херцегновски родољуби као врући свагда приврженици свега, одважили у тој дивној српској вароши подигнути православну цркву“…

Погрешна је и тврдња на коју су се посланици позивали да Митрополија никада није била Црногорско приморска до 1929. године, а да се прије тога називала Црногорска црква или Цетињска митрополија, што је Рашо доказао документима из доба владике Петровића Његоша и приказом факсимила потписа Митрополита Саве Петровића на којем пише „Скендеријски – приморски“ а не црногорски.

Посланици који су гласали за закон, нису говорили о њему, већ о црногорској православној цркви и тзв. обнови њене аутокефалности и догађајима из 1918. године.

– Лазар Томановић, предсједник Министарског савјета Црне Горе, у говору приликом крунисања Николе Петровића за краља 1910. године каже: „Митрополија цетињска једина је светосавска столица која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита представница и нашљедница Пећке патријаршије.“ Дакле, аутокефалност црногорске цркве је заснована на аутокефалности Пећке патријаршије, што је јасно из говора који је објављен у Цетињском вјеснику 19. августа 1910. године, казао је Рашо.

Тврдњу да је црквена имовина била државна у доба књажевине Црне Горе оспоравају подаци из Имовинског законика Валтазара Богишића и скупштина одржана на Благовјести 1868. године.

– Закон који је брањен оваквим неистинама и полуистинама не може донијети добра ни вјерницима ни држави. Православни народ је то препознао и показао учешћем на литијама. Као што Валтазар Богишић наводи у већ цитираном Општем имовинском законику 1888. године: „ Што се грбо роди, вријеме не исправи“. То важи и за овај закон, казао је Рашо.

Он је поручио “кад би допустили да овај Закон остане без одговора народа Херцег Новог ми бисмо се одрекли Мирка Комненовића, Јосифа Троповића, који је овдје подучавао Рада Петровића, страдалника за православље Кирила Цвјетковића али и Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и осталих мученика и страдалника од Косова до данашњих дана”.

На промоцији је говорио др Горан Комар који је протумачио низ историографских докумената.

– Сходно увидима у архивску грађу приморских комуна и богату документацију Архива Ватикана, ми би могли видјети и развојну основицу противсрпске идеје у простору Јужних Срба и теолошко-белетристичким саставима папских мисионара и агената Конгрегације у првој половини 17. вијека, а одређену кулминацију и практичну разраду ови састави добијају у завршници прве четвртине 18. вијека у Далмацији и Боки. Читав покрет је развијан и генерисан у амбијенту који је створио Тридентински концил, а инструментализовала Конгрегација за ширење свете римске вјере. Читав литерарни корпус који је надограђен на ту основицу тежи импорту у научну литературу тезе о Црвеној Хрватској са примјетном тежњом „избијања“ из етнокултурног простора Срба, посебно у простору Црне Горе и Далмације, присуства немањићке династије. Како каже бискуп Павао Буторац немањићки клин продро је у католички насип у приморју. Ваља томе корпусу придодати и литерарни замах четврте деценије 20. вијека, пред Други свјетски рата, када настају дјела Јанка Шимрака и Крунослава Драгановића, те дјела црногорских историчара у наше дане….. Након Тридентинског концила и започињања дјеловања Конгрегације 1622. године, отворен је простор за један веома специјалан вид стварања платформске подлоге за унијаћење и конверзију Срба. То су литерарно-теолошки састави агената Конгрегације, казао је Комар.

Живимо у времену мањка аргумената или празнословља, а причу сабрану у Рашовој књизи можете сагледати из димензије усвајања закона о слободи вјероисповјести и неправди, али прије свега требало би је разумјети као напор, озбиљност и ангажман, Небојше Раша, казао је Зоран Лазаревић, предсједник Црквене општине Топаљско херцегновске.

– Небојшин ангажман по овом питању је и индивидуални и саборни, а таквих људи је мало. Мало смо до сада разумјевали значај рада Раша и др Комара, али дошло је вријеме да све боље схватамо. Годинама су радили на скупљању истине и о нашем граду и о земљи у којој живимо. Све правне приче које сте могли да чујете о Закону о слободи вјероисповјести биле су једносмјерне и показатељ апсолутног безакоња, неуставности, дискриминације овога закона у односу на СПЦ и њене вјернике у Црној Гори. Јасан је став правне науке и праксе, све остало је манипулација. Умјесто приче о праву, а о томе је све јасно од времена Валтазара Богишића на овамо, добили причу о историји цркве у Црној Гори. То је оно што ми не смијемо да дозволимо да нам се наметене као тема. Први разлог је, Бока 1918. године за период за који је овај закон везан није била у саставу Црне Горе. Бока је прије тога одлучила да уђе у састав Србије – казао је Лазаревић.

Поента “Аргумената” које је Небојша написао, казао је Лазаревић, је да будемо сконцентрисани и да водимо рачуна о томе ко шта прича и како прича.

– Ми у Херцег Новом и читава Бока, дио смо једне историје и мислим да Црна Гора као земља у којој живимо и земља коју волимо, је у свом пуном капацитету заблистала управо када је Бока постала дио ње. Шта би Црна Гора била без Боке. Ми умјесто да представљамо понос Црне Горе скренути смо и на један начин понижени. То се види у свакодневном животу – казао је Лазаревић и закључио да је Црква у Херцег Новом била увијек стожер и грађанског и националног.

Зато су Рашови “Аргументи” књига коју би свако морао да има јер су доказ, казао је Лазаревић, дубоке преваре која се хтјела наметнути овом народу али су “истовремено и доказ о нашој проницљивости нашем препознавању преваре, коју ми засигурно никада нећемо дозволити”.

Организатор промоције је НВО Српски соко.

Извор: РТХН

Pin It on Pinterest

Share This