Izaberite stranicu

Пише: ђакон Константин Дојић

Пети дан заредом, заробљени смо на ничијој земљи. Све због безакоња које над нама спроводи репресивни апарат годинама. Већ скоро деценију, онај ко дође да служи Богу у Црној Гори мора да се помири с тим да ће у неку руку бити персона нон грата. С обзиром на то да репресију трпи огроман број грађана ове земље, то нам и не пада толико тешко. Бити погођен неправдом је част и привилегија у таквој ситуацији. Пандемија короне је разним државама послужила да се обрачунају са непожељним категоријама становништва, па је тако случај и у Црној Гори. У Америци се дешава забрана уласка имигрантима, док се у Црној Гори забрањује улазак и боравак свештенству и монаштву. Нажалост, у Црној Гори је ближе неодређен апарат силе “старији” и од правосуђа, и од здравстених установа, он оснива нове цркве а укида старе па не би било чудно кад би преузео и образовни систем и развој туризма. Једино чега се тај апарат још није латио је борба са организованим криминалом, како унутар својих редова, тако и криминалом у приватној режији.

Више пута и са више релевантних адреса државног врха исказана је намјера да се Црква уподоби нечијем политичком програму. Незаконито ускраћивање права на вјерску службу страним држављанима представља важну компоненту мјера овог апарата против Цркве. Међународни стандарди људских права су јасни – ако држава контролише или ограничава вјерску заједницу у погледу избора вјерских службеника, то значи да држава врши недозвољен утицај на вјерску заједницу и да је слобода вјероисповијести угрожена. Тако је у свим секуларним демократијама “досељеничко” свештенство изузето од захтјева за радну дозволу за странце, па и у Црној Гори – на папиру. Вјерска служба је легитиман повод за остваривање права на привремени боравак и рад. МУП је од 2011. године престао да обнавља постојеће и да издаје нове дозволе за привремени боравак вјерским службеницима СПЦ без црногорског држављанства без икакве промјене у закону или прописима. Само ова чињеница говори колико се органи репресије стављају изнад Устава, реда и закона који наводно штите, но, данас није ни потребно то посебно наглашавати јер је то видљиво на сваком кораку у узаврелој Црној Гори. У годинама прије 2011, свештенство и монаштво је редовно тражило и добијало боравишне дозволе, па су многи постали и црногорски држављани. Као што је апсурд да инспектори за странце од свештеника, монаха и монахиња захтијевају дозволу за рад замислите апсурд да нека епархија да јавни оглас за запошљавање домаће свештеничке “радне снаге”, па да биро рада даје квоте колико може да се запосли иностраних свештеника. Тако је још већи апсурд захтијевати од њих да докажу ” да је вјерска заједница регистрована код надлежних органа”. Управни суд је оборио сва оваква рјешења наводећи да се исконструисана и лажна “нерегистрованост” вјерске заједнице не може узети као одлучујућа чињеница за одбијање захтјева за одобрење привременог боравка вјерским службеницима.

Будући да је у држави Црној Гори репресивни апарат изнад правде и суда, МУП судске одлуке једноставно игнорише и одбија да преиначи своје одлуке по налогу суда злоупотребљавајући право. Непоступање по судским одлукама је кривично дјело. Нажалост, репресивни апарат се бави свим и свачим, само не сузбијањем организованог криминала, па тако хтјели – не хтјели, и поштени представници реда и закона постају саучесници у организованом криминалу унутар апарата. Политичари који у ствари и вуку невидљиве конце тврде како се досељеничко свештенство “гомила” у земљи у стотинама, како то исто свештенство не поштује закон и живи у Црној Гори нелегално, “на дивље”, без одобреног боравка и слични митови. Закључно са децембром 2019. године у Црној Гори су била 172 лица – монаштво, свештенство и њихове породице који су овом накарадном политиком погођени. Сви су тражили боравишну дозволу, и свима су им ускраћене без обзира на судске одлуке. Ускраћивањем боравка свештенству, због немогућности завршетка процедуре боравка на основу спајања породице, свештеничке породице су сведене на грађане другог реда – возачка дозвола, регистрација аута, средње и високо образовање, запошљавање, здравствене услуге постају неприступачне уз стално малтретирање на границама због нечије накарадне политике. Када се изузму чланови породице свештенства, видимо да се ради о свега неколико десетина људи који се од стране неодговорних политичара представљају као државни непријатељи, окупатори и опасан страни  утицај, а однедавно и као опасност по јавно здравље и макроекономску стабилност Црне Горе.

Шта је мотив оваквог поступања структура ове неконтролисане моћи? Могу само да претпостављам, али на основу досадашњег искуства изводим следеће закључке:

Прво, врши се посредни притисак на Цркву да се региструје мимо закона да би се неким политичким спином и неком будућом злоупотребом права она могла окарактерисати као новооснована. Тешко је апарату чији су темељи ударени 1945. појмити да постоји неко старији и мјеродавнији од њега, па био то Управни суд или Црква. По закону из 1977. Црква нема обавезу регистрације као већ постојећа институција. Да се ради о намјери гурања Цркве ка изршавању правног суицида свједоче и нове одредбе спорног закона из 2019. године које су тако исконструисане да ће једино СПЦ у Црној Гори морати да се региструје као ново правно лице или ће се суочити са губитком статуса правног лица.

Други је разлог што саборност и универзалност Цркве сметају уским политичким и материјалним интересима дијела политичке елите. Школовање свештеничког кадра захтијева високе богословске школе којих у Црној Гори нема. Природно је и нормално да се свештенсто из цијелог региона школује и служи у различитим земљама. Никоме не сметају Црногорци као свештеници у Србији или БиХ, нити српски свештеници у Канади или Америци. Исти језик и повезана култура и историја ово намећу као природну ствар. Наравно, свештеници који се селе између држава су малобројни свуда, па и у Црној Гори. Уобичајено је да је православно свештенство у највећем броју по поријеклу из крајева у којима служе, ал и то никада није било искључиво правило већ чињеница живота. Међутим, из оваквих поступака анонимних чланова апарата да се закључити да је таква накарадна политика и злоупотреба права и силе дио прокламованог “заокруживања државног и дентитета”.

Оваква дискриминаторна пракса није јединствен примјер у свијету, штавише, добро је позната. Амерички Конгрес је Законом о међународним вјерским слободама дефинисао “дискриминаторно ускраћивање боравишних дозвола иностраном свештенству” као један од најиндикативнијих критеријума да се у датој држави не поштују основне вјерске слободе. Административним прогоном свештенства без црногорског држаљанства структуре силе доприносе свом прокламованом циљу а то је: створити заокружену етатистичку квазицркву коју ће бити лакше контролисати, ако се у будућности кадровска и културна повезаност са другим земљама у којима Црква дјелује укине. Стварање црквене организације по оваквим шовинистичким мјерилима би не само одступало од међународних стандарда о заштити људских права, него би било и директно супротно хришћанском учењу, гдје нема више Грка или Јелина, гдје су сви једно у Христу. Национална опредијељеност је важна као дио културе и личног и дентитета, али она ни у ком случају не може да преовладава као неки искључиви критеријум у кадровској организацији Цркве.

Све обавезе према држави смо увијек испуњавали, порезе плаћали и законе поштовали, као што их и сада поштујемо. Чим смо се доселили у Црну Гору, у законском року од 90 дана сам се пријавио као вјерски службеник – вјероучитељ, био одбијен од МУП-а, послао жалбу, која је опет одбијена, предао тужбу Управном суду који је донио пресуду у моју корист, као уосталом свом осталом свештенству и монаштву у сличној ситуацији. Управни суд ми је одобрио останак у Црној Гори до коначности спора, што је и данас на снази. Више ургенција, поновних жалби и допуна поднеска нису уродили плодом. За репресивни апарат суд не важи. Мој боравак је у кафкијанском поступку већ осам година. Циничан разлог одбијања уласка у Црну Гору под видом непостојећих здравствених разлога и занемаривања хуманитарних разлога спајања породице јер немам од стране истих тих структура одобрен привремен боравак као последицу претходног безакоња и неправде, а не нашег неоправданог захтјева или занемаривања грађанских обавеза према држави. Само тражимо једнак третман, који нам припада, ништа друго.

Пошто су они који ово чине унутар органа силе изнад сваког закона и правде, хуманитарни основ спајања породице за моју породицу не важи. Кажу ненавидници иди одакле си дошао. Ја никога не тјерам да иде одакле је дошао. И по Божијим и по људским законима, нама је мјесто у сјенци Саборнога храма Светог Василија Острошкогу Никшићу. Коме то смета или ко то не жели да види, нека узме у обзир да тиме само продубљује безакоње и неправду којих је Црна Гора сита. Ускраћивањем боравка свештенству, због немогућности завршетка процедуре боравка на основу спајања породице, свештеничке породице су сведене на грађане другог реда.

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This