Izaberite stranicu

На данашњи дан, 6. јуна 1877. године у оквиру Вељег рата (1876–1878. године ) почела је битка позната као Девет крвавих дана. Добро стратешки осмишљен отпор османској војсци трајао је до 14. јуна и одвијао се долином Зете, од Острога до Спужа. По османским изворима, окршаји су трајали седам дана и нијесу, како је Сулејман-паша предвиђао, ишли на руку плановима тог дијела султанове војске да се сједини са јужном војском већ сјутрадан. О исходу ових борби извјештаји се не подударају, али је неспорно да је Сулејманова војска била преполовљена, а остатак убрзо повучен ка Бугарској гдје је недуго потом ушао у сукоб с руским трупама.

Октобра 1874. године у Подгорици, која је тада била погранични град Османског царства према Црној Гори, убијен је Јусуф-бег Крњић, знаменити османски чиновник. Највјероватније га је убио један блиски рођак војводе Марка Миљанова. У знак освете, Турци су извршили одмазду над становништвом и трговцима. Овај догађај је прозван Подгорички покољ. Он је резултовао лошим односима Црне Горе и Османског царства, које је још више погоршало избијање устанка у Херцеговини. Црна Гора је устаницима пружала велику војну и материјалну помоћ и заступала њихових интереса пред Портом. Црна Гора је за себе тражила дио Херцеговине што јој османска влада није хтјела уступити. Због тога је Црна Гора, јуна 1876. године објавила рат Османском царству, а одмах затим и Србија. Мимо воље влада у Београду и Цетињу, у Херцеговини је 1875. године избио устанак. Црна Гора у почетку помаже устанике тајно, а затим јавно. Мало Цетиње постало је важно дипломатско средиште јер се знало да оно држи конце за умирење устанка. Тада је закључен споразум Црне Горе и Србије о заједничком дјеловању. Црногорски ратни план предвиђао је офанзиву у Херцеговини на коју је упућено 14 батаљона на челу са књазом Николом. Наоружање црногорске војске било је далеко иза турског. Турска је у почетку ангажовала 36.000 људи, али је касније довукла појачања. Одлучујућа битка вођена је на Вучјем Долу. Турска војска је поражена и повукла се у Билећу и Требиње. Када је сазнала да се неће моћи проширити на Херцеговину (због интереса Аустроугарске), црногорска војска се пребацила у рејон Подгорице. Одлучујућа битка на јужном сектору вођена је на Фундини. Турска војска била је страховито потучена, након чега су услиједили порази у још неколико битака. Књаз Никола је априла 1877. године наредио настављање ратних операција. Турци доживљавају поразе у Острошком кланцу и код манастира Мораче. Турска војска се потом повлачи да би се борила против Руса. Црногорци ослобађају Никшић и Бар, чиме излазе на море. Напад на Подгорицу обустављен јер су стигле вијести о примирју.

На Берлинском конгресу Црној Гори је призната независност и добила је Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Плав, Гусиње. Плав и Гусиње су враћени Турској због побуне локалног становништва против Црне Горе. Преко Бара и Улциња, кога је добила 1880. године, Црна Гора је добила излаз на море. Није имала право да на њему држи ратну флоту нити да изграђује утврђења. Аустроугарска је тамо вршила поморску, санитарну и полицијску контролу. Територија Црне Горе увећана са 4.405 км² на 9.475 км².

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This