Izaberite stranicu

Угледни адвокат Велибор Марковић осврнуо се на покушаје Новака Аџића да доведе у питање вјеродостојност Марковићевих оцјена када је ријеч о црквеној имовини.

Реаговање адвоката Марковића преносимо интегрално.

Како у тексту лијепо за себе признаде, господин Новак Аџић жели „да ПОКУША“ оспорити неке моје тврдње.

Ал’ не иде, а знате ли зашто? Зато што иако сви ми имамо нека своја размишљања из области права и историје, мени историја не смета да радим у складу са правом, а њему смета. То је једино до сада доказао својим дјеловањем, па у тој својој борби и унутрашњем превирању Новак Аџић „историчар“ побјеђује Новака Аџића „правника“.

Историчар под знацима навода и извода „само“ због недостатка његовог формалног, а правника – практичног образовања. А, кад имаш недостатак на обије стране, онда није ни чудо да ти једини аргумент за одбрану закона, као што је његов, буде тај да га је изгласао парламент и с тим у вези прошао „vacatio legis“, из чега по правном знању господина Аџића Уставни суд и не треба да постоји, пошто је, побогу, закон усвојен у парламенту. Ово представља катастрофално непознавање разлике између надлежности парламента да усваја законе и уставности тих истих закона.

Но, ваљда ипак негдје свјестан тог свог недостатка, што је по принципу „знам да не знам“ добро, господин Аџић посеже за историјом, али уз тврдњу како сам ја „пропагандиста и агитатор, више него ли независан правни стручњак“ – гдје упаде у сопствену замку пропагандисте и агитатора.

Јер, добро је познато и лако провјерљиво да ја не припадам ниједној политичкој партији, да никада не гласам и да сам агностик. Као и да од власти нијесам добио ама баш ништа. Нити тражио – за разлику од њега. Тако да се нажалост и у његовом случају обистинила једна моја недавна Фејсбук-објава у којој сам навео да колико год се човјек излагао стручно и био у праву, увијек ће се међу примитивцима наћи неко ко ће вас сврстати у једну, другу или трећу групацију.

Наравно, по правилу само онај којем такво излагање „политички“ не одговара, јер он припада некој четвртој групацији, па приговарањем другом уствари полази од себе. А ја све те групације презирем, с тим што ја и нијесам овдје да задовољим било чије интересе, а посебно група, већ само закон. Па и онда када кажем да само магарци нешто не знају.

Уосталом, о мојим наступима у посљедњих дана, па нека по њему буде и да су политички (а ја ваљда боље знам јесу ли од оног који то нагађа), струка је већ рекла своје. И то из свих група. Макар то „правни теоретичар“ господин Аџић не може да оспори. Што је мени једино и важно. Па су рекле чак и поједине његове страначке колеге, које су ме звале телефоном, рекавши да су гласали за закон, али су схватили да сам ја у праву.

И јесам, али не зато што сам нешто превише паметан. Него из простог разлога што се ради о елементарним стварима у праву, које би морале бити познате сваком студенту 3. године правног факултета. Али ето, господину правнику Аџићу нажалост нијесу. Да јесу, знао би претходно споменуту разлику између надлежности парламента да усваја законе и уставности тих закона, као и да се законима не може прописивати у чијем је власништву нека имовина која је већ уписана у катастру на неко лице. Ни условно, ни неусловно. Већ да се препис са уписаног лица може извршити искључиво путем правоснажне и извршне судске пресуде.

Ради се о тзв. реивиндикационом спору, који може да покрене искључиво онај ко тврди да је власник. Онај који то не тврди, него само да уписано лице није власник, губи спор. Правничким рјечником речено, усљед „непостојања правног интереса“. Односно, такође правнички – „недостатка страначке легитимације“. Па све и да је та имовина некада отета!

А пошто се ради о основама Грађанског права, онда господин „правник“ Аџић показује катастрофално незнање и из те правне области. Зато није ни чудо што по принципу марифетлука ђака којем учитељица поставља питање о храсту, а на које не зна одговор, ђак одговара „храст је лијепо дрво, али тек што је боооор добааар“. Па настави с причом о бору. А на храст „заборави“.

Е, исто тако ради и господин Аџић, када са терена права бјежи на терен историје. Али његове политичке историје. Гдје историје и нема. Само политике.

А ја остајем једино дужан да одговорим на његову тврдњу о мојој „спорној личној јавној култури“: мој покојни дјед по мајци, Мило Врбица, је знао да каже – „ако хоћеш да причаш са кочијашем, мораш знати псовати“. Ја додајем и то да „магарац само језик тољаге разумије“.

Тако да се моји и Аџићеви лично-јавно-културни назори свакако разликују. Што сматрам добрим. По мене. Не дај Боже да је другачије. Јер ја нпр. не лажем, не обмањујем јавност, не изигравам и правника и историчара, нијесам алкохоличар, па да правим представе за комшилук… И нијесам припадао, као он, било коме ко је радио овом народу то што и даље ради.

Та „велика“ испразна, демагошка „култура“. Ето рецимо, њему није некултурно рећи за неког, и то ничим лично изазван, да је „пропагандиста и агитатор“. Ваљда по сопственим моралним назорима, јер је такође ваљда то за њега комплимент. А за мене то јесте некултурно. Тим прије што ја никог поименице нијесам сврстао међу магарце. Па ни њега. Стога, ако се неко препознао међу њима, није мој проблем.

И, стога не видим разлога ни да се он око тога узбуђује. Треба само они који су се у магарцима препознали. А он, надам се да није. Притом господина Аџића лично уважавам, иако само због његових храбрих иступа и принципијелности. И признајем грешку што сам можда претјерао назвавши неименоване магарцима – пошто су очигледно мазге.

На крају, да господина Аџића демантујем у још нечему: у свом тексту (погледати трећи пасус одоздо) је и сам признао оно што управо ја цијело вријеме објашњавам. Фино рекао да се право својине доказује У СПОРУ. А управни поступак није спор. У томе и јесте суштина цијеле моје приче.

Дакле, ако је имовина отета, дајте да је вратимо. Али искључиво по закону. Који ће бити у складу са Уставом. И да се оставите приче је ли адвокат Велибор Марковић или било ко други, пропагандиста и агитатор, издајник, нечији гласноговорник или штагод. То онда личи на примитивце који ако изгубе парницу обавезно кажу да је судија примио паре, а ако је добију, да је частан и из доброг братства.

Да не испадне како је управо господин Аџић све претходно побројано својим признањем. Као што је у једној емисији (гдје му је саговорник био адвокат Владан Бојић) такође признао: „ја имам свој политички став“. И тиме доказао само једно – да је све што је изрекао на мој рачун било пуцање из празне пушке.

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This