Izaberite stranicu

Пише: Војин Грубач

Величанствени молебани и литије, који су дошли у виду неочекиване православне револуције, довели су до радикалног духовног преображаја Црне Горе.

Све се то десило на нивоу инстикта самоодржања и опстанка, па представља процес који се не може зауставити.

Императивна друштвена неопходност је да се тај дух саборности, заједништва, брисања тамних трагова утицаја конфликтне прошлости и жеља за темељним промјенама друштва преслика и у политичку раван.

Не сипа се вино ново у мјешине старе

Ипак, нажалост, видљиво је да тај нови талас духа литија није озбиљно дотакао политичке партије опозиције да размишљају о новом моделу организовања и дјеловања, па и промјени политичке реторике.

Снага данашње опозиције и њен допринос друштву су лако измјерљиве категорије-уочљиве простим посматрањем реалности!

Уколико опозиција са свим својим штабовима, функционерима, посланицима, Информативним службама, ботовима, дозвољава да је претичу сјајним изјавама и освртима многобројни људи из јавности, одлични коментатори на било којим порталима, који за све то један цент не добијају, већ се просто витешки бију- тада ту нема опозиције већ су у питању погрешни меркантилни ликови на погрешним мјестима у тзв. опозицији!

Евентуалним „освјежењем“ новим и борбеним кадровима, који су се истакли у часној јавној борби, опозиција је имала шансу да се дијалом преобрази у нешто ново, али се то није десило.
На другој страни, имамо ‘смрзнуту реалност’ да међу многобројним сјајним личностима који су били учесници литија и имали блиставе изјаве за јавност-које су по дубини и свјежини мисли далеко изнад сивила постојећих партија, ми немамо иницијатора или вођу који ће сабрати све те нове људе.

Црна Гора данас нема свога- сердара Јола Пилетића, који је краљу Николи, када му је краљ због политичких размирица тражио да врати сабљу, поклоњену због заслуга за невиђено јунаштво, рекао сљедеће: “На ти гвожђе, господаре, а сабља је сердар Јоле”!

Дакле, мноштво је препознатих људи који би могли покренути нови политички талас у Црној Гори, али нема онога ко ће подићи ти сабљу духа и пресјећи Гвордијев чвор обједињавајући људе.

Безочни шеф режима је у крупном проблему

Данашњи црногорски режим безочно демонстрира рушење многих норми Устава Црне Горе, а посебно ону гдје је држава одвојена од Цркве.

Имамо ситуацију да је држава Црна Гора и даље одвојена од Римокатоличке цркве и Исламске вјерске заједнице, али се противуставно својом вољом, свом дужином свог разбојничког тијела- „припојила“ Православној цркви Црне Горе.

Тридестогодишња непромјењива власт Црне Горе, која је ђаволисала сву државну и друштвену имовину-преводећи је у своје џепове, сада жели превести црквену имовину Митрополије у власништво државе да би је исто тако ђаволисала као и све претходно што је било државно.

Осим тога, од шефа режима до последњег режимског новинарског гмаза иде таква антиправославна пропаганда, да је очито да они желе разуру Православне цркве и православља, а не само урнисање црквене имовине и скрнављење светиња.

Како са таквима водити преговоре?! O чему? О мржњи коју пројектују или о црквеној имовини, питање је сад?

Шеф режима је, налазећи се у тешкој политичкој ситуацији, због отвореног стварања државе антиправосавља-у последњем наступу лудила најавио стварање партијско-државне псеудоправославне Цркве националих Црногораца.

Дакако, то ново лударање шефа режима нема логике и смисла, јер су му чак и национални Црногорци, врхунски правници и адвокати, до темеља срушили сатанистички Закон о вјероисповијести и објаснили да је противзаконито све што ради.

Опет, национални Црногорци, цивили Мираш Дедеић и Лав Лајовић су већ створили црногорске националне параправославне организације и пропали, јер их нико не види ни као хришћане, а камоли као православце.

Национални Црногорци, попут Мишка Перовића, Ратка Кнежевића, Душка Ивановића, Ранка Кривокапића и Душка Кнежевића су већ јасно доказали јавности да је шеф режима створио опширну криминалну групу која је до кости обрстила Црну Гору.

Бар половина националних Црногорца, гласача његове партије, је на литијама, док друга половина не констатује постојеће пресудорелигиозне црногорске квазивјерске организације.

Шеф режима је, очито, у крупном проблему. Полако силази с политичке сцене, не осјећајући то у својој охолости. У таквој ситуацији се мора наћи политички модел који ће га ометлати с власти.

Антиуставни поступци режима рађају нова рјешења

Да би ствари биле јасније, вриједи прочитати интересантан став врхунског професиналца своје струке, адвоката Велибора Марковића, који је на свом ФБ профилу рекао сљедеће:

“Одредбом Чл.1. Устава Црне Горе је прописано да је Црна Гора грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права, а одредбом Чл.14. Устава да су вјерске заједнице одвојене од државе.

Међутим, упоређивањем напријед наведених уставних одредби и садашњег стања у држави, произилази огромна диспропорција између прокламовања и реалности, до границе поларитета.

Не треба бити много паметан, па закључити да се овдје не ради о грађанској, већ о националној држави са јасним истицањем наводних разлика.

Да су реални демократски принципи врло проблематични, посебно у дијелу поштовања људских права, да је прича о еколошкој држави фарса, те да нема социјалне правде, док правни поредак не функционише.

У погледу наводне одвојености цркве од Државе, посљедњи догађаји су показали да је много мање уплива Цркве у државна питања, него обратно, и то до мјере да је јуче са највишег мјеста саопштено сљедеће: ,,Тада ћемо морати створити цркву националних Црногораца”, што значи да би сада световна власт да ствара и цркву, иако световна власт не би смјела да ствара ни Цркву националних Срба, ни националних Црногораца, нити било коју другу вјерску заједницу.

Или нека се промијени Устав, па да вјерске заједнице имају право учешћа на изборима исто као и политичке партије.”

На тај став, надовезала се грађанка Јелена Јанковић, која је дала сљедећу суштинску, друштвено корисну допуну ставовима Марковића:

“Додала бих још и ово, да је предсједник управљао државом као што је митрополит Амфилохије Црквом, ми би за 4 милијарде еура, колико износи дуг наше државе, можда стварно постали Монте Карло.

Када је митрополит рукоположен прије 30 година, у Црној Гори је било десетак свештеника, цркве су се користиле као штале, магацини, биле препуштене зубу времена или срушене и број вјерника је био скроман.

У међувремену, обновљено је скоро 700 цркава и манастира (наглашавам да су те цркве у Црној Гори, не у Србији), у њима сада служи преко 600 свештеника, многи манастири су оживјели, а добили смо и два велелепна храма у Подгорици и у Бару, који служе на понос свим грађанима Црне Горе.

Све у свему духовни живот буја, а имовина Митрополије вишеструко увећана, при чему ништа није проћердано, а није ни покрадено”!

Почетак краја шовинистичког обадања режима

Да се разумијемо, својим суманутим потезима шеф режима је широко отворио простор да Митрополија креира друштво и будућност Црне Горе на бољи начин него што је он то радио.

Тиме се потврђује она руска поговoрка, која гласи: “У свeму лошем има много доброга”. Па да, наравно, дијалектика је то!

Литије су силином свога протестног духа показале да се полако приводи крају тридесетогодишње манитање и шовинистичко обадање шефа режима кроз Црну Гору.

У том периоду су му на мети били сви етнитети Црне Горе, сваки у своје вријеме, да би се на крају шеф режима окомио силом државе и парадржаве на православље, на већинске православне Србе и Црногорце!

Допринос таквом ружном стању дају и одређени неразумни кругови Запада.

Да је то скоро увијек било тако свједоче и Његошеве ријечи упућене енглеском лорду у Напуљу.

Његош је тада рекао сљедеће: “Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овдје лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом.

И кад год видите ову слику, сјетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовјечном турском руком; и ви те Турке браните.” (1)

Промјена вриједоносног и политичког система друштва

Нема сумње, данас се као вапијућа неопходност јавља потреба новог политичког организовања у духу литија, које ће у цјелости промијенити политички систем Црне Горе, дајући му прозрачност и нови квалитет.

Да ли ће се евентуални Литијски покрет организовати на нивоу државе, што би било пожељно, или ће се на локалним изборима у Црној Гори он појавити у виду импулса групе грађана, те конкурисати с нових позиција политичком систему у својој средини, отворено је питање.

Једно је сигурно, данашње друштво, преображено молебанима и литијама, вапи за политичким “изгубљеним беочугом”, који би силом нових енергија претендовао на симпатије и гласове апстинената и бивших гласача ДПС-а, који су учешћем на литијама рекли не сатанистичкој политици шефа режима.

Таквим покретањем маса вјероватно би се растурио модел дуплих гласача и гласање десетина хиљада „мртвих људи“ на изборима, те читав систем режима довео до закономјерног распада и потпуног расула.

Изванредних, стручно квалитетних и моралних, борбених људи за тај подвиг у Црној Гори има. Они су себе већ себе јасно пројавили.

Када би се окупило само њих десет и обнародовали стварање Литијског покрета, лавина народа би им се придружила у маху са свих крајева Црне Горе.

Чак би се на челу тога покрета могли мијењати сваких пар мјесеци, да се грађани не би могли опредијелити ко је бољи од којега.

Дакле, морају се одлучити- или ће бити искра која “нађе удар у камену”, или ће као искре “у кам’ очајати”.

A то је није тежак избор, ако има свијести о потреби времена и сопственог народа који то жели, док се бори за голи опстанак ношен инстиктом самоодржања.

Референце:

(1) (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Види: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186, Цитат: “Један сличан разговор, који је вођен између Његоша и једног енглеског Лорда за време њиховог сусрета у Напуљу навео је Љуба Ненадовић. Лорд је тражио да му Његош напише нешто на слици, коју му је дао. Његош је Лорду одговорио:

“…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните.

Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’.

– Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У наш Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…”

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This