Izaberite stranicu

Првојунски број Православља, новине Српске патријаршије у рубрици: Реч-две са...доноси разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима…. Отац Никола из минута у минут, за Православље, препричава дешавања током мучног утамничења, именујући починиоце тог злодела и описујући своја осећања и каже: „Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе Владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари…

  • Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима шта се те ноћи догодило?

– Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле…

Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања.

  • Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву?

– Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. …

  • Може ли човек у затвору да се осећа слободним?

– Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља.

  • Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког?

– Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска Православна Црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање… али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – Митрополит Амфилохије, и у Никшићу – Владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта.

  • Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете?

– Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну Причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника.

  • Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази на болничком лечењу.

– Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици.

  • Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности?

– То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и „Последњег дана“ Игоовог осуђеника… Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо билина туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе.

  • Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божију у Црној Гори?

– Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом.

  • Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности?

– Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу!

  • Која би била Ваша порука читаоцима Православља – новина Српске Патријаршије?

– Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране…

*У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и
презимену…

 

Разговарао: Бранислав Илић

Детаљније о првојунском броју “Православља” на: http://pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?ARHIVA=1277

Pin It on Pinterest

Share This