Izaberite stranicu

Колективни рад који промовише социјални етос у Православној Цркви објављен је у петак, 27. марта 2020. године, на вебсајту Свештене америчке архиепископије.

Васељенски Патријарх Вартоломеј именовао је посебну богословску комисију која је припремила документ о социјалном учењу Православне цркве, у духу и у осврту на релевантне одлуке Светог и Великог сабора на Криту (јун 2016). Документ је објављен почетком 2017. године и садржи прилоге више епархија Васељенске патријаршије широм света, и поднесен је Светом и Свештеном синоду, који је крајем 2019. године честитао комисији на успешном раду и препоручио објављивање овог текста.

За живот света: ка социјалном етосу Православне Цркве сада је на друштвеној мрежи на дванаест језика. Документ не садржи јасне  и кратке одговоре на социјалне изазове, већ предлаже опште смернице за тешка питања. Сврха је покренути размишљање и разговор о томе шта „Дух говори Црквама“ (Откривење 2,7). По речима архиепископа Елпидофора, „овај текст отвара нам импликације шта значи бити Богом вољен и одговорити на ту љубав љубећи једни друге“.

Мада је документ довршен пре избијања кризе ковид-19 2020.године, он ипак истиче значај друштвене одговорности, гласа вере у свету науке, медицине и технологије, и садржи одговоре Цркве на питања везана за здравствену заштиту, социјалну правду и јавно добро. С тим у вези, документ пружа оквир за суочавање са тренутним изазовима, као и изазовима које још нисмо предвидели.

Наиме, За живот света представља начин да се, без обзира на то што смо одвојени једни од других услед вириса корона, досегну верници – јер су наши верници или самоизоловани или су у карантину (термин који се дословно односи на четрдесет дана Великог поста) – да би се позабавили улогом Цркве у време духовне кризе, изазова и забринутости. Стога се документ објављује током Великог поста као периода самодисциплине и размишљања о нашој међузависности и позивању да се старамо једни о другима.

Овај богословски рад нуди се са смиреношћи и љубављу за размишљање и проучавње у време када сви остајемо код куће.

Богословска акдемија Часног Крста у Бруклину објавиће га у штампаном виду сада само на енглеском у априлу ове године.

Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Информативна служба СПЦ)

ЗА ЖИВОТ СВЕТА
Ка социјалном етосу Православне цркве

I. Увод
Време је да се служи Господу

§1 Православна црква разуме људску личност као ону која је створена по лику и подобију Божјем (Постање 1, 26). Бити створен по лику Божјем значи бити створен за слободно и свесно заједничарење и сједињење са Богом у Исусу Христу, у мери у којој смо обликовани у Њему, кроз и за Њега (Колошанима 1, 16). Св. Василије Велики нам говори да је од свих животиња управо човек створен усправним како би могао да гледа ка Богу и види Га, прослављајући Га и познајући Га као свој извор и порекло. Уместо „да је привучен к земљи… његова глава је усправљена према стварима с више, како би могао да гледа ка ономе што му је блиско“.[1] А пошто смо створени да би заједничарили с Богом у Исусу Христу, Иринеј Лионски пише да је човек створен по „лику Христовом“[2] (2 Коринћанима 4, 4). Ово служење кроз молитву и дело потиче из пуне љубави хвале и огромне захвалности за живот и све дарове које Бог дарује кроз свог Сина и у свом Духу. Наша служба Богу је у својој основи доксолошка по својој природи и суштински евхаристијска по свом карактеру.

§2 Рећи да смо створени да служимо Богу значи рећи да смо створени за љубећу заједницу: заједничарење у Царству Оца и Сина и Светог Духа, а кроз заједничарење са Тројичним Богом људи су такође позвани на љубавно заједништво са својим ближњима и са целим космосом. Наша дела треба да израњају из наше љубави према Богу и љубавног јединства са Њим у и кроз Христа, у коме ми сусрећемо и бавимо се нашим братом и сестром као сопственим животом.[3] Ово заједничарење са Христом пред лицем нашег ближњег јесте оно што се налази иза прве и највеће заповести Закона да волимо Бога целим својим срцем и свога ближњег као самог себе (Матеј 22, 37-39)[4].

§3 Будући створен по лику и подобију Божјем сваки човек је јединствен и бескрајно драгоцен и сваки је посебан предмет Божје љубави. Како је Христос учио, „Чак су вам и власи на глави избројане“ (Лука 12, 7). Бескрајна и изобилна Божја љубав за свакога од нас и за сву творевину надилази људско поимање. Дарује нам се са апсолутном великодушношћу, од Бога који не мари за наше грехе већ за сопствену вољу да нико од нас не нестане (2 Петрова 3, 9) но да сви будемо спасени и дођемо у познање истине (1 Тимотеј 2, 4). Пошто је љубав та која тражи да свакога од нас што више усагласи са Божјом добротом, те нам стога неуморно предлаже да стремимо ка томе да однегујемо у себи – мишљу, речју и делом – љубав према ближњем и према свим створењима, која ће бити безмерна попут Божје (Матеј 5, 43-48). Позива нас на још веће заједништво једних са другима, са свима онима чије животе додирујемо, са целокупном творевином и на тај начин са Оним ко је Створитељ свега. Поред тога, коначна судбина на коју смо позвани није ништа мање до наше обожење (θέωσις): наше обожење и преображење Духом Светим у чланове тела Христовог, присаједињених у Сину са Оцем, при чему постајемо истински учесници у божанској природи. Речима Св. Атанасија: „Син Божји је постао човек како бисмо ми могли постати богови“.[5] Но, ово мора бити заједничка судбина, јер само нашим учествовањем у заједници Христовог тела свако од нас, као јединствен предмет божанске љубави, може ући у потпуно јединство са Богом. Стога наш духовни живот не може изоставити да буде и друштвени живот. Наша побожност такође не може пропустити да постане етос.

§4 Свет који настањујемо је пали свет, разбијен и мрачан, поробљен смрћу и грехом, мучен насиљем и неправдом. То нису услови које Бог жели својој творевини, оне су последица древног отуђења нашег света од свог Творца. У питању је реалност као таква, која ни на који начин не може да диктира или детерминише границе наше моралне одговорности за наше ближње. Позвани смо да служимо Царству које није од овога света (Јован 18, 36), служећи миру који овај свет не може да пружи (Јован 14, 27). Позвани смо, стога, не да се прилагодимо практичним потребама овога света на које наилазимо, већ уместо тога увек и свагда да се боримо против зла колико год оно покаткад изгледало непобедиво, да деламо ради љубави и правде коју Бог захтева од својих створења колико год се то повремено показивало непрактичним. На путу заједничарења са Богом, човек је позван не само да прихвати – већ и благослови, уздигне и преобрази – овај свет, тако да се његова урођена доброта може откривати чак и у његовој палости. У томе је нарочита сврха човековог живота, свештенички призив створењима која су обдарена рационалном слободом и савешћу. Наравно, знамо да се ово дело преображења никада не окончава у овом животу и може достићи своје испуњење само у Царству Божјем, ипак наша дела љубави доносе пак плодове у овом животу и она се захтевају од свих који ће ући у живот Будућега века (Матеј 25, 31-46). Црква зна да такво залагање није никада узалуд, штавише, јер Дух Свети такође делује у сваком труду верујућих, Он чини да све донесе плод у своје време (Римљанима 8, 28).

§5 Пошто су захтеви за хришћанском љубављу непрекидни, они који су сапричасни Христу могу у многим приликама бити позвани да следе Божју доброту све до тачке жртвовања себе, по узору на свог Господа. Дело преображавања космоса представља такође борбу против свега што је искривљено и злоћудно, како у нама тако и у нарушеним структурама и материјалу творевине која страда; а то неизбежно значи да такво дело мора бити подвижнички труд. Заиста смо у великој мери позвани да се боримо против упорне себичности наших грешних стремљења и предузимамо сталан напор да у себи развијамо око милосрђа, оно које једино може видети лице Христово у лицу сваког нашег брата или сестре, „у најмањем од свих“, сусретајући их као да је свако од њих сâми Христос (Матеј 25, 40; 45). Отуда апостол Павле користи слику атлете који вежба за метафору хришћанског живота (1 Коринћанима 9, 24–27). Међутим, овај подвиг треба такође да се предузима заједно, као заједнички труд једног тела чији многи чланови подупиру и подржавају један другог у животу у коме се љубав и служење деле. Ово је истинско дело љубави а не страха. То је природни израз живота преображеног Духом Светим, живота у радости, у чијем заједничком средишту стоји Евхаристија, свагда обнављајуће прослављање Божјег богатог себедавања, учествовање у самом Његовом телу и крви за живот света. Дајући себе увек новим у евхаристијској тајни, Христос нас заувек привлачи к Себи и отуда и једне другима. Такође нам дарује предокус славља у Царству на које су сви људи позвани, чак и они који су сада изван видљивог заједништва Цркве. Колико год да су велики подвизи хришћана у овом свету, из послушности према закону божанске љубави, њих подупире дубока и потпуно незадржива радост.

§6 Најпоузданији повод православном друштвеном етосу и његово изложење налазе се, пре свега другог, у Христовом учењу. Ниједна карактеристика Јеванђеља нашег Господа није више објављивана и постојанија него Његова потпуна брига и саосећање према сиромашнима и обесправљенима, злостављенима и занемаренима, утамниченима, гладнима, уморнима, оптерећенима и безнадежнима. Његове осуде раскоши богатих, равнодушности према невољама потлачених и искориштавања сиромашних јесу бескомпромисне и недвосмислене. Истовремено је топлина Његове љубави „према најмањем од ових“ бескрајна. Нико ко тежи да буде Христов следбеник не може престати да опонаша нити Његово огорчење због неправде нити Његову љубав према потлаченима. С тим у вези, Христова учења потврђују, чинећи их још ургентнијим, највеће и универзалне моралне захтеве које постављају Закон и пророци Израиља: прилог за сиротињу, бригу за странце, правду за обесправљене, милост за све. Проналазимо најблиставије примере хришћанског друштвеног морала, заправо, у животу Апостолске цркве која је у доба царства за себе створила нову врсту владања, издвојену од хијерархије људског владања и сваког друштвеног и политичког насиља, хроничног и акутног, на којима те хијерархије почивају. Првобитни хришћани су били заједница посвећена радикалном животу у љубави, у коме су све остале верности – нација, раса, класа – замењене јединственом верношћу Христовом закону милосрђа. Била је то заједница која је почивала на сазнању да у Христу нема ни Јеврејина, ни Грка, ни роба, ни слободњака, нити било какве разлике у достојанству између мушкарца и жене, зато што су сви једно (Галатима 3, 28). Такође, била је то заједница која је заједно делила све ствари, која је давала онима који су у невољи, допуштала онима који имају средстава да узврате за опште добро од сувишка који су пожњели од творевине (Дела 2, 42–46; 4, 32–35), а за то нису били потребни закони нити икаква сила за извршење, осим оне из љубави. Иако Православна црква зна да друштво у целини делује на другачијим принципима од ових и да хришћани у својој моћи могу да лече друштвене недаће само у ограниченом степену у ма ком времену и на било ком месту, ипак она се држи идеала Апостолске цркве као најчистијег израза хришћанског милосрђа према друштвеној логици и заједничкој пракси и просуђује сва људска политичка и друштвена уређења у светлу тог божански одређеног модела.

§7 Сви народи поседују неко знање о добру и сви су донекле у стању да схвате захтеве за правдом и милошћу. Иако су деца Израиља била нарочито благословена примањем Мојсијевог закона и премда Црква ужива посебно знање о Божјој љубави која је откривена у Христовој личности, ипак су најдубље моралне заповести Божјег закона уписане у свако људско срце (Римљанима 2, 15) и обраћају се људском уму и вољи као подстицаји савести. На тај начин, како Иринеј говори, божанска правила неопходна за спасење уграђена су у човечанство од почетка времена;[6] а ти закони, „који су природни и племенити и заједнички свима“, појачани су, обогаћени и продубљени у новом савезу слободе коју је Христос подарио својој Цркви.[7] Ови прописи јесу „закон ума“[8]; они су међу најдубљим рационалним принципима, вечним логосима, исписаним у темељима творевине и вечно пребивајућим у Логосу, Сину Божјем[9]. Стога је, у многим случајевима, „савест и разум довољан уместо Закона“[10]. Међутим, у Христу смо примили ново изливање Духа и постали смо нови свети свештенички народ, под овим новим Савезом слободе – Савезом који не укида природни закон, већ проширује његов домет и чини његове захтеве за нас апсолутним. Ово значи да је хришћанима дозвољено и, у ствари, обавезно, да буду пророчки присутни у свету, говорећи не само затвореном друштву крштених, већ и целој творевини, подсећајући људска бића свуда на декрете записане у самој њиховој природи и позивајући их на освећујуће дело правде и милосрђа. И узимамо овде за наш изузетан пример Мајку Божју, јер је она, својим слободним пристанком постала место личног доласка божанске љубави – кроз њену сарадњу (синергију) са Богом – која нам је предала најчистији модел истинске послушности Божјем закону: спремност да се у потпуности препустимо присуству Божјег Сина, да постанемо заклон и прибежиште Његовом пребивању у овом свету, да примимо Божији Логос истовремено као највиши позив и највеће остварење наше природе.

II. Црква у јавној сфери
Цео свој живот Христу Богу предајмо

§8 Хришћанска нада почива у Царству небеском, а не у царствима овога света. Црква полаже своју наду „не у кнезове и синове људске, у којима нема спасења“ (Псалам 146 [147], 3), већ у Сина Божјега који је ушао у историју да би ослободио своја створења од свих оних деловања и структура греха, угњетавања и насиља који кваре пали свет. Током хришћанске историје хришћани су живели под различитим видовима власти – у царствима, тоталитарним режимима, либералним демократијама, у народима са хришћанским утемељењем, нацијама са другим установељеним веровањима, секуларним државама – од којих су се неке показале пријатељски настројене према институционалној Цркви, неке непријатељски, а неке равнодушно. Без обзира на политички режим којем су били подложни, ипак, главни дом хришћана на овом свету јесте у слављењу (понекад отвореном, понекад у тајности) свете Евхаристије, у којој се позивају да „оставе по страни све земаљске бриге“ (Божанска Литургија светог Јована Златоустог) и да истовремено уђу у јединство тела Христовог у историји и у надисторијску радост Царства Божјег. Евхаристија, која се слави и дели међу вернима, увек изнова конституише истинско хришћанско владање и светли као икона Божјег Царства које ће бити остварено у искупљеној, преображеној и прослављеној творевини. Као таква, Евхаристија је такође пророчки знак, истовремено критика свих политичких режима уколико им недостаје божанске љубави и позив свим народима да прво траже Царство Божје и његову правду (Матеј 6, 33). Овде немамо постојаног града и морамо уместо тога да тражимо град који ће доћи (Јеврејима 13, 14), овде смо странци и ходочасници (Јеврејима 11,13), али овде такође уживамо у предокусу тог коначног избављења од сваког друштвеног поретка у Божјем Царству, а поверен нам је знак који треба да излажемо пред народима, којим ћемо их позвати на живот мира и доброчинства под окриљем Божјих обећања.

§9 Православна црква не може да суди о свим облицима људског управљања као да су еквивалентни једни другима, премда сви одступају далеко од Царства. Она, примера ради, недвосмислено осуђује сваку врсту институционалне корупције и тоталитаризма знајући да то не може донети ништа осим масовне патње и угњетавања. Црква не инсистира на томе да хришћани који су грађани у успостављеним државама у свакој замисливој ситуацији треба да се подреде власти као таквој или да пристану на друштвене и политичке поретке у којима се нађу. Наравно, и сâм Христос је признао право цивилне власти да прикупља порез када је рекао: „цару царево“ (Матеј 22, 21). И тачно је да је, у врло посебним околностима, апостол Павле саветовао хришћане у Риму да се покоре праведно успостављеној грађанској власти града и царства и чак признавао легитимну власт оних који „носе мач“ – machairophoroi, што значи војницима, војним полицајцима, цивилној стражи или службеницима за опорезивање пореза – овлашћенима да чувају грађански мир (Римљани 13, 1–7). Но, овај изоловани савет очигледно не представља никакво апсолутно правило за хришћанско понашање у свим замисливим околностима. То знамо из речи апостола Петра на Сабору у Јерусалиму, који је био правоверно постављена законска власт Јудеје: када се наредбе чак и од законски засноване политичке власти супротстављају нашим одговорностима као хришћана, „морамо се покоравати Богу, а не људима“ (Дела 5, 29). Још вaжније, Павлове опомене хришћанима у Риму односиле су се само на црквене прилике под паганском царском влашћу и не говоре нам ништа о томе како сада хришћани треба да теже уређивању друштва и унапређењу грађанског мира када сами имају власт или о томе шта хришћани могу захтевати од народа и влада при вршењу свог пророчког позива да објављују и сведоче Божју правду и милост према свету. Чак и Христос, приликом чишћења јерусалимског храма од мењача новца и трговаца, није оклевао да пркоси и владајућим чуварима реда јудејског храма и римским универзалним уредбама против грађанских нереда. Црква би, наравно, требало да настоји да живи у миру са свим људима у свим земљама у којима живи и да тај мир понуди свима, а у већини случајева ово захтева послушност законима који постоје у тим земљама. Упркос томе, Црква остаје у извесном смислу увек страник унутар било којег људског поретка и препознаје да Божји суд у одређеној мери обухвата сваку људску политичку моћ. Хришћани могу, а често и морају, учествовати у политичком животу друштва у коме живе, али то увек морају чинити служењем правди и милости Царства Божјег. Таква је била забрана из најранијег хришћанског периода: „Научени смо да дамо дужно поштовање силама и власти од Бога постављеним, све док нас оне не угрожавају.“[11] То понекад може подразумевати учешће не савршеном послушношћу, већ већом грађанском непослушношћу, чак и побуном. За хришћане је на првом месту једино верност Царству Небеском, а све остале верности су тек привремене, пролазне, делимичне и случајне.

§10 У многим земљама света данас су грађански поредак, слобода, људска права и демократија стварност у коју грађани могу да верују и, у врло стварној мери, ова друштва људима дају основно достојанство слободе да траже и следе добре циљеве какве желе за себе, своје породице и своје заједнице. Ово је заиста веома редак благослов, посматран у односу на целокупан ток људске историје и било би нерационално и непромишљено да хришћани не осећају искрену захвалност за посебност демократског обележја савременог доба. Православни хришћани који уживају велике предности живљења у таквим земљама не би требало те вредности да узимају здраво за готово, већ их треба активно подржавати и радити на очувању и проширењу демократских институција и обичаја у правним, културним и економским оквирима својих дотичних друштава. За православне хришћане представља опасно искушење да се предају исцрпљујућој и у многим аспектима занесењачкој чежњи за неким давно прохујалим златним временима и замишљању да она представљају нешто попут јединог идеалног православног уређења. То може прерасти у нарочито штетну врсту лажне побожности, ону која пролазне политичке форме православне прошлости, као што је Византијско царство, погрешно схвата као суштину апостолске Цркве. Посебне предности Цркве под хришћанском влашћу можда су омогућавале порађање и стварање посебног православног етоса унутар политичких простора у којима су живели православни хришћани, али су такође имале и неповољан додатан ефекат везивања Цркве за одређена крута ограничења. Пречесто је Православна црква допуштала повезивање националног, етничког и верског идентитета, до те мере да су спољни облици и језик вере – прилично напуштени од свог истинског садржаја – коришћени као инструменти за напредовање националних и културних интереса под видом хришћанске припадности. А управо то Цркву често спречава у њеном позиву да благовести Јеванђеље свим народима.

§11 Зато је Цариградски сабор 1872. године осудио „филетизам“, што значи подређивање православне вере етничким идентитетима и националним интересима. Љубав према властитој култури јесте часно осећање све док је оно такође и великодушно, удружено са спремношћу да се препознају лепота и племенитост других култура, те да се поздравља и размена између култура и плодоносно међусобно мешање свих култура. А патриотизам може бити бенигно и здраво осећање све док се погрешно не сматра самом врлином или моралним добром чак и када је нека држава постала дубоко неправедна или деструктивна. Ипак, хришћанима је апсолутно забрањено да праве идоле од културног, етничког или националног идентитета. Не може постојати ништа попут „хришћанског национализма“ или чак било којег облика национализма подношљивог хришћанској савести. Ово се, на жалост, мора нагласити у садашњем тренутку, због неочекиваног погрешног појављивања у већем делу развијеног света најпотмулијих идеологија идентитета, укључујући ратоборне облике национализма и богохулну философију расе. Наравно, злочини поникли на расној неправди – од раног модерног поновног рођења ропства на расној основи до каснијих режима јужноафричког апартхејда или правне сегрегације у Сједињеним Државама, који су сви насилно спроведени како организовано тако и спорадично – у многоме су део целокупне савремене историје Запада, међутим, расистичка идеологија као таква јесте токсични реликт празноверја псеудо-науке с краја осамнаестог до почетка двадесетог века. И док су истински научни помаци (у областима попут молекуларне биологије, посебно генома) разоткрили сам концепт различитих раса – или засебних генетских слојева унутар људске врсте – као злобну фантазију, без основа у биолошкој стварности, отровни појам расе остаје део концептуалног света позне модерне. Тешко да може постојати већа противречност Јеванђељу. Постоји само једна људска раса којој припадају сви људи и сви су једнако позвани да постану јединствен народ у Богу Створитељу. Не постоји човечанство изван универзалног човечанства које је Син Божји претпоставио постајући човек, а оно обухвата све људе без разлике или дискриминације. Тужно је пак да је пораст нових видова политичког и националистичког екстремизма чак резултирао тиме да су се појединци привржени теорији расе инфилтрирали у различитим православним заједницама. Православна црква осуђује њихове неутемељене ставове и позива их на потпуно покајање и покајно помирење са телом Христовим. И за сваку православну заједницу мора важити да када открије такве особе у својој средини и не може да их натера да се одрекну зла које промовишу, да их разоткрију, осуде и протерају. Свака црквена заједница која у томе не успе издала је Христа.

§12 Без обзира на то у каквом се политичком уређењу налазе православни хришћани, онда када изађу са слављења свете Евхаристије морају изнова ући у свет увек као нови сведоци Божијег вечног Царства. У својим сусретима са другима који не деле њихову веру, православни хришћани морају имати на уму да су сва људска бића жива и незамењива икона Божја, створена ради Њега у својој најдубљој природи. Нико не би смео да настоји да унапреди хришћанску веру служећи се политичком моћи или правном присилом. Искушење да се то учини често је бивало – а у неким случајевима и даље је – нарочито изражено у православним земљама. Један од морално нагризајућих видова савремене демократске политике јесте тенденција да се клеветају и понижавају – чак, заправо, и демонизују – други са којима се неко не слаже. Заиста, нема другог простора осим оног политичког, можда, у коме се савремени хришћанин мора преданије борити против преовладавајућих тенденција свога доба и уместо тога тежити да се покорава заповести о љубави. Православни хришћани треба да подржавају језик људских права не зато што је то језик потпуно адекватан свему ономе што Бог намерава са својим створењима, већ зато што [тај језик] чува осећај неповредиве јединствености сваке личности и приоритета људских добара изнад националних интереса, истовремено пружајући правну и етичку граматику на основу које, по правилу, све странке могу да постигну одређену основну сагласност. То је језик који је намењен излечењу подела у оним политичким заједницама у којима морају коегзистирати људи нашироко различитих уверења. Он омогућује општу примену етоса поштовања оног безмерног и инхерентног достојанства у сваком човеку (наравно, достојанства које Црква види као последицу тога да је Божја икона у свим људима). Православни хришћани морају признати да је језик, као заједнички друштвени споразум који инсистира на неповредивости људског достојанства и слободе, потребан ради очувања и унапређења праведног друштва, а језик људских права има ту моћ да то постигне са завидном јасноћом. Свакако, православни хришћани не треба да се прибојавају стварности културног и друштвеног плурализма. Заиста они би требало да се радују динамичном спајању људских култура у савременом свету, што је једно од посебних достигнућа нашег доба, и сматрају благословом што све људске културе, у свој својој разноликости и лепоти, долазе све више и више да заузимају исти грађански и политички простор. Црква у ствари мора да подржи оне владине политике и законе који најбоље промовишу такав плурализам. Штавише, она мора благодарити Богу за богатство многих светских култура и за милостив дар њиховог мирног суживота у савременим друштвима.

§13 Наше је, често се каже, секуларно доба. То не значи, наравно, да је религија избледела из сваког друштва. У ствари, она у некима од њих остаје изразита културна снага као што је и одувек била. Па чак и у најтемељније лаицираним и секуларизованим народима на Западу, религијско веровање и практиковање остају далеко животнији него што би се очекивало када би религијски нагон био само случајни аспект људске културе. Међутим, устави већине савремених држава, чак и оних које формално признају успостављену цркву, присвајају грађански приоритет у јавном простору без верских удружења и политички поредак слободан од црквене власти. Многи данас, у ствари, верују да је демократско друштво могуће само у оној мери у којој је религија у потпуности пребачена у приватну сферу и не дозвољава јој се никаква улога у излагању политике. Ово је, наравно, неразуман захтев који постаје деспотски уколико се спроводи принудним законским средствима. Људска етичка уверења не развијају се у концептуалним вакуумима, а верско држање је неодвојиви део начина на који велики број заједница и појединаца уопште има појма о општем добру, моралној заједници и друштвеној одговорности. Ућуткати глас вере у јавној сфери значи такође утишати глас савести за велики број грађана и уопште их искључити из грађанског живота. Истовремено пак раздвајање древног споразума између државе и цркве – или престола и олтара – такође је био велики благослов за хришћанску културу. То је ослободило Цркву од свега онога што је пречесто било поданичко и нечасно покоравање земаљској сили и саучесништво у њеном злу. Цркви је, заправо, у интересу да институционално повезивање хришћанства са државним интересима буде што је могуће мање, не зато што се Црква жели навелико повући из друштва, већ зато што је она позвана да јавља Јеванђеље свету и служи Богу у свим стварима не бивајући компромитована због саучествовања у световним амбицијама. Православна црква би, затим, требало да буде захвална што је Бог промислитељски допустио смањење црквеног политичког права гласа у већини земаља древног хришћанства како би она верније водила и промовисала своју мисију према свим народима и људима. Свакако, Црква може бити у миру сасвим задовољна политичким поретком који њеном народу не намеће теолошку усклађеност присилним средствима, јер такав поредак омогућава Цркви далеко чистије и непосредније обраћање свачијем разуму и савести.

§14 То ни на који начин не искључује Цркву из непосредне и снажне сарадње са политичким и цивилним властима и државним органима на унапређивању заједничког добра и вршењу дела милосрђа. Хришћанство је почело као мањински религијски покрет унутар империјалне културе, било индиферентне или непријатељске према њеном присуству. Чак и тада, у време невоље, попут периода куге или глади, хришћани су се често истицали у несебичности свог служења ближњима. И током првих векова вере, старање Цркве за безнадежне – посебно удовице и сирочад, који су често били најсиромашнији и најугроженији људи древног света – учиниле су је првом организованом институцијом социјалне заштите у западном друштву. Након што је царство примило хришћанство, поврх тога, није дошло до значајније промене у правном и друштвеном уставу царског друштва доли те огромне експанзије филантропских ресурса и друштвене одговорности Цркве. Није могућа општа карактеризација односа Цркве и државе у периоду хришћанске империје, савезништво је донело и добре и лоше плодове, али нико не би требало да сумња у огромно побољшање западног схватања општег добра које је зачето – и које се полако, постепено развијало – увођењем хришћанске савести у социјалну граматику позноантичког света. Временом је та сарадња ради општег добра била уткана у православно предање под појмом „симфонија“ у списима цара Јустинијана[12]. Тај исти принцип био је на снази у уставу многих православних националних држава у пост-отоманском периоду. И данас, такође, принцип симфоније може наставити да води Цркву у њеним покушајима сарадње са владама ка општем добру и у борби против неправде. Међутим, то се не може користити као оправдање за наметање верског православља друштву уопште или за промоцију Цркве као политичке силе.

Уместо тога, то треба да служи као подсетник хришћанима да је посвећеност општем добру – за разлику од пуке формалне заштите индивидуалних слобода, партијских интереса и моћи корпорација – права суштина демократског политичког поретка. Без језика општег добра у средишту друштвеног живота, демократски плурализам се превише лако дегенерише у чисти индивидуализам, апсолутност слободног тржишта и духовно нагризајући конзумеризам.

III. Ток људског живота
Освети наше душе и тела и дај нам да Те можемо славити у светости током свих дана нашег живота

§15 Ток људског живота на земљи – уколико достигне свој природни завршетак – започиње у тренутку зачећа у материци, протеже се од детињства до одраслог доба и на крају кулминира у уснућу при телесној смрти. Међутим, фазе људског живота се разликују за сваког човека и сваки пут којим одређени човек може да крене, било да је изабран или не, води до могућности или светости или духовног ропства. У сваком животу су могућности јединствене за подвижничко самоодрицање ради служења Божјој љубави и ради преображавања творевине. Права кончина сваког доброг живота јесте „гледање Бога лицем у лице“ (1. Коринћанима 13, 12), обожење: „Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети као што јесте.“ (1. Јован 3, 2). Ипак путовање којим сваки човек пролази кроз живот такође је подложно искушењима, посебно искушењу да се следе они путеви који воде само до сопствених предности или погоршања, а не до израза љубави према Богу и солидарности са ближњима. Црква настоји да прати хришћанску душу током њеног пута у овом свету, пружајући не само савете већ и средства за достизање светости. И, у свакој фази, Црква предлаже различите моделе живота у Христу, разнолике призиве за хришћански живот обухваћене једним врховним призивом да се тражи Царство Божје и његова правда.

§16 Поштовање Православне цркве према Божјој икони, чак и у оном најмањем међу нама, изражава се не само у крштавању деце, већ такође и у њиховом моменталном приступању Евхаристији. Нема већег светотајинског потврђивања Христове науке његовим ученицима од оног да пронађу истински модел живота у Царству Божјем у невиности деце (Матеј 19, 14; Марко 10, 14–16; Лука 18, 16–17). Сâм Христос је ушао у свет путем мајчине утробе и прошао је кроз детињство и младост, растући у мудрости и достојанству (Лука 2, 52). Сваки аспект људског живота јесте освећен и прослављен тако што га је преузео вечни Син Божји; али, бивајући подложан крхкости и зависности од детињства и младости, Син је с врло посебним нагласком открио задивљујућу величину Божје самоисцрпљујуће љубави у делу спасења. Невиност деце је, према томе, ствар изузетне светости, знак живота Царства благодатно присутног у нашој средини и мора бити предмет непрестане бриге и марљивости Цркве. Заштита и брига о деци јесте најосновнији и најважнији показатељ посвећености једног друштва добру. Христос нас је упозорио: „А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску.“ (Матеј 18, 6; уп. Марко 9, 42; Лука 17, 2). Греси против невиности деце јесу греси посебно гнусни. Ниједан прекршај против Бога није гори од сексуалног злостављања деце и ниједан мање неподношљив за савест Цркве. Сви чланови тела Христовог задужени су за заштиту младих од таквог насиља и не постоји ситуација у којој члан Цркве када сазна за неки случај сексуалног злостављања детета, може да то одмах не пријави цивилним властима и локалном епископу. Поврх тога, сваки верујући хришћанин није ништа мање дужан да изложи оне који би такве злочине прикрили од јавности или их заштитили од законске казне. Ниједан свештеник никада не сме дозволити ослобађање починиоца таквог злочина, све док се овај сам не преда кривичном гоњењу. Црква је такође позвана да се труди да заштити децу широм света која су – чак и у доба у коме су смртност и болести деце у глобалу опали – још на многим местима изложена рату, поробљавању, деструкцији, дечјем раду и (у посебном случају код младих девојака) склапању бракова, често док су невесте још деца. Све док ови услови претрајавају у било ком делу света, Црква се не може суздржавати у свом труду да их оконча, апелом владиним органима, добротворном помоћи, помагањем у системима усвајања и брањењем ових малишана. Такође је одговорност Цркве да свуда ради на општем побољшавању услова детињства у местима где нема довољно приступа чистој води, доброј медицинској нези, вакцинацији и другим основним потрепштинама. Ни у једном тренутку Црква не може престати да свој деци јасно сведочи да су она Богу знана и вољена, или да престане да слави изузетне харизме детињства: спонтану радост, радозналост, машту и поверење. Заиста, како нас је Христос учио, одрасли би требало да науче да опонашају децу у овим природним даровима: „Ко се понизи као ово дете, највећи је у Царству небеском“ (Матеј 18, 4).

§17 У наше време, као што то никада до сада није био случај, деца су током својих будних сати изложена мноштву електронских уређаја и масовних медија, који су у великој мери посвећени промоцији непрестаног материјалног стицања. Као што је Његова Свесветост Васељенски патријарх г. Вартоломеј навео у Божићној посланици 2016. године: „Дечја душа се мења услед утицајне употребе електронских медија, посебно телевизије и интернета, и радикалне промене комуникације. Необуздана економија их од малих ногу претвара у потрошаче, док потрага за задовољством брзо изазива нестајање њихове невиности“. Црква и родитељи морају увек имати на уму да се жеље обликују у детињству, а са њима и карактер. Велико је занемаривање омогућити деци да буду толико заокупљена светом пролазних материјалистичких фасцинација и тривијалним материјалним апетитом док остављају неразвијеним своје дубље капацитете за љубав, несебичност, поштовање, великодушност, радост у једноставним стварима и равнодушност према личном поседовању. Христос је позвао своје следбенике да опонашају безазленост деце, али велики део позне савремене капиталистичке културе настоји да одузме деци управо ту драгоцену врлину и да их претвори уместо у моторе чистоте у похлепност. Заштити децу од овог дубоког изопачења њихове створене природе јесте једна од најпречих одговорности одраслих хришћана у доба масовне комуникације. Св. Јован Златоусти саветује родитеље да они служе као „чувари чула“ својој деци.[13] Чувар није тиранин, као што Златоусти јасно говори, али контролишући дететов приступ свету, чувар њему или њој преноси способност да управља сопственим апетитима у каснијој животној доби. А ова улога чувара данас је можда важнија него икада раније с обзиром на то колико наша чула у потпуности могу бити преплављена непрестаном буком и спектаклима савремених масовних медија.

§18 У већини предмодерних друштава за периодом детињства је директно следило одрасло доба, а са њим у већини случајева и радни век. У наше време, све више, почињемо размишљати о прелазу између детињства и одраслог доба као о прелазном периоду и не нужно кратком. Многи млади, на пример, чекају извесно време пре него што се одвоје од родитељске куће и крену самосталним путем како би препознали свој позив, а у многим случајевима чекају још дуже пре него што склопе брак, имају децу и заснују сопствени дом. Као и у свим великим друштвеним променама и ова стварност доноси и предности и искушења. Главна погодност када се младима омогућава дужи интервал у коме могу уочити своје нарочите дарове и призвања јесте што су ослобађени превеликог осећања судбоносности каријере. Кључна опасност је да ће, у неким случајевима, овај период одлуке прерасти у навику неодлучности, чак одлагања, а самим тим и неприродно продуженог стања зависности, незрелости и неизвесности. Овде Црква мора бити спремна да младим одраслим људима понуди савете и охрабрење: да их подстакне да напредују у животу са вером, али и да то такође чине разборито и молитвено, озбиљно желећи да открију посебне дарове које им је Бог даривао ради преображења палог света и служења Божјој правди и милости. Црква мора бити озбиљно свесна да управо у овој фази људског живота сексуалност и облик сексуалне жудње постају посебна брига, а у многим случајевима узрок узнемирености, па чак и конфузије. Само по себи то није ништа ново у људском стању, али наше је доба оно у коме је сексуалност постала још једно подручје живота колонизовано логиком конзумеризма и динамиком тржишта. Сексуалност је заправо, мучена у својој флуидности и свеприсутности, постала данас у тој мери потрошачка стратегија или потрошачки производ колико је и урођена димензија људске личности. Црква и заједница верних морају понудити младим одраслим људима визију сексуалног односа као животодавног и преображавајућег: интимно сједињење тела, ума и духа, освећено светом тајном брака. Тело је „храм Духа Светога у вама“ (1. Коринћанима 6, 19), а чак је и у својој сексуалној природи позвано да пројави светост Божјег пребивалишта.

§19 Живимо у доба у коме је сексуалност све више схваћена као лична судбина, па чак и приватна ствар. Велики број политичких и друштвених расправа у савременом свету баве се различитим захтевима и потребама хетеросексуалних, хомосексуалних, бисексуалних и других сексуалних „идентитета“. Тачно је да, као једноставна физиолошка и психолошка чињеница, природа сексуалне жудње појединца није само последица приватног избора по том питању, многе склоности и чежње тела и срца у великој мери долазе у свет са нама и у раном детињству се негују или спутавају – прихватају или одбацују у нама. Поред тога, мора се узети у обзир основно право сваког човека – које ниједна државна или цивилна власт не може претпоставити да ће прекршити – да остане слободан од прогона или правних непогодности због своје сексуалне оријентације. Међутим, Црква разуме људски идентитет првенствено као пребивалиште не у нечијој сексуалности или било ком другом личном квалитету, већ у Божјој икони и подобију које је присутно у свима нама.[14] Сви хришћани су позвани да увек трагају за Божјом иконом и подобијем једни у другима и да се одупиру свим облицима дискриминације према својим ближњима, без обзира на сексуалну оријентацију. Хришћани су позвани на живот у сексуалном уздржавању, и унутар и изван брака, прецизније на основу приче о светости сексуалног живота у створеном поретку. Међутим, хришћани никада нису позвани да икога мрзе или презиру.

§20 Када православни хришћанин уђе у зрело доба, започеће један од три могућа пута: брачни, монашки или самачки живот. Иако се три пута могу разликовати у изразу, они у основи деле хришћански позив као радикално прихватање љубави и дељења. Традиционално, православље има склоност ка томе да препознаје само два стања – монашко и брачно – али пастирска одговорност би била веома запуштена уколико Црква не би успела да препозна да су културне и друштвене промене у савременом добу учиниле самачки живот, који је у ранијим генерацијама био реткост, сада знатно уобичајенијим. Неки људи могу да корачају не само једном од ових стаза током свог живота. На пример, удовац или удовица могу изабрати да положе монашке завете. За већину, међутим, постоји само један пут који следе и управо на том путу су позвани да служе Царству Божјем и трагају за заједништвом с Богом. У раној Цркви, највеће поштовање уживао је пут освештане девствености (који је временом постао монашка пракса). Но, Црква је током историје такође схватила брак као свету тајну и чак осудила непријатељство према њему.[15] У историји Цркве много пута је постојала тензија између брачног живота и монаштва, барем што се тиче њихових релативних духовних вредности. Добрим делом је то био резултат ранијег, претхришћанског разумевања брака, као и резултат неповољних околности у којима су до недавно у источнохришћанском предању духовна учења о овим питањима углавном развијали мушкарци у целибату који су били без искуства брачног живота. Време је да се ове погубне предрасуде оставе по страни и да признамо да је брак много више од културне институције или само средства за ширење и очување људског рода. Уколико би то било све што он јесте, Свето писмо не би користило брачне слике као главно средство описивања светотајинског и есхатолошког јединства Христа и његове Цркве. Према Светом писму, Христос је својим ученицима даровао прве знаке свога божанства на свадби у Кани. Насупрот томе, целибатни живот се у Новом завету јавља као онај који има највише практичну вредност. Брак је света тајна љубави или људска љубав уздигнута у свет светотајинског. То је једина света тајна која укључује двоје људи слободно и једнако везаних једно за друго пред Богом. Мистично, мушкарац и жена, муж и супруга, постају једно, као што се каже у чину венчања: „Здружи их у једнодушности, венчај их у једно тело“. Црква је преузела институцију брака – који је раније углавном био веза схватана у власничком и правном смислу и односио се већином на домаћу и породичну економију – те га преобразила у нераскидиву везу међу људима која мистично означава Христову љубав према својој Цркви. То је веза која, између осталог, чини пуноћу људске природе у свеукупној њеној плодоносности и присутна је у јединственом заједничком животу. Јер, док потпуна Божја икона пребива у сваком од нас појединачно, „икона човека“ подељена је у нама на мушкарца и жену. То је такође веза која преплиће претходно засебне појединачне духовне напоре у заједничко призвање за преображење палог света и идење путем обожења у Христу. Ниједно наше дело љубави у овом животу се, наравно, никада не одвија у издвојености, већ свако нужно укључује окретање од себе према нашем ближњем. Међутим, у контексту брака, сама идеја о „ближњем“ поприма ново значење, јер брачни живот укључује две личности које ступају заједно у један подвижнички ток, у коме се свако мора свакодневно жртвовати за другог и подредити се једно другоме (Ефесцима 5, 21). У одређеном смислу, муж и жена постају једно брачно биће, као што је речено у Постању 2, 24 и како то Христос потврђује: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако да нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља“. (Матеј 19, 5–6; Марко 10, 7–8).

§21 Све већи број православних бракова данас укључује и супружника који није православни хришћанин. Овакве везе могу подразумевати веома разноврсне изазове за разлику од оних у којима се сусрећу два православна супружника, али и њих треба схватити као заједничке напоре ка преображењу света и сједињењу с Богом. Како се Православна црква налази у земљама све разноврсније популације, бракови између православних и неправославних ће засигурно захтевати од Цркве најпосвећенију пастирску пажњу, као што је наведено у документу под насловом „Света тајна брака и брачне сметње“ Светог и Великог сабора: „У циљу спасења човека, Свети синод сваке аутокефалне православне цркве мора размотрити у складу са принципима светих канона и у духу пастирског разлучивања могућност примењивања црквене икономије по питању брачних сметњи.“[16] Иако нас двадесет векова дели од времена апостола Павла, не мора да значи да се наше прилике толико разликују од оних коринтске хришћанске заједнице којој је апостол послао упутства по овом питању: „Јер се неверујући муж посвети женом и жена неверујућа посвети се мужем.“ (1. Коринћанима 7, 14).

§22 Сви бракови – било да су супружници православни, неправославни или и једно и друго – нарушавају се последицама греха. Превасходно јер је то место тако велике одговорности, емоционалне посвећености и интимних односа, породица је такође место где се могу догодити најразноврсније врсте менталног, физичког, сексуалног и емоционалног злостављања. Православна црква прихвата да је кључна морална одговорност одраслих у дисфункционалној породици заштита најугроженијих чланова породице и признаје да у многим случајевима само прекид брака може да обезбеди физичку сигурност и духовно здравље свих који су укључени. Једна од жалосних стварности живота у нашем палом свету јесте та да је брачни живот понекад нарушен без могућности поправке. На врло реалан начин, развод је више него последица наше сломљености као палих бића; он је управо његов сликовит израз. Међутим, развод не искључује могућност излечења за укључене стране нити им затвара њихов пут обожења. Отуда Црква такође дозвољава поновни брак, иако у обреду за други брак признаје да је ово уступак, а не идеал. Шести васељенски сабор саветовао је разведенима период покајања и да су поново у браку до седам година пре поновног приступања Евхаристији (Канон 37), мада је Трулски сабор овом пропису додао ограничење да је у случајевима напуштања само једног супружника друга, напуштена страна могла да не подлеже периоду покајања (Канон 87). На тим основама, Васељенска патријаршија је недавно, у својој пастирској и очинској бризи за свештенство које се стара о заједници, даље разматрала и изузетке од канона у вези са поновним браком разведеног свештеника. Међутим, генерално, ниједно једино правило за покајничким измирењем са Црквом се никада није универзално наметало. С обзиром на јединственост сваке личности и карактеристичност сваког брака Црква мора да пружи савет разведенима пун разумевања, у складу са свачијим посебним околностима.

§23 Обред венчања уључује многе молитве за будуће рађање деце, придодајући молитву из Псалтира да ће новопечени брачни пар доживети да види „децу своје деце“. Нека деца која обогаћују нови дом настао браком могу бити плод сексуалног сједињења пара, док ће друга бити усвојена, а нека друга се могу подизати до пунолетства, али су сва подједнако добродошла унутар светиње породице и у телу Цркве. Родитељство је изразито привилегован символ преображавајуће моћи љубави, као и символ Божје љубави према својим створењима. Штавише, благослов деце доноси са собом и призив целој породици да створи неку врсту уређења, микрокосмос који је символ спасене творевине, а самим тим такође и место гостопримства за оне изван тог непосредног круга. Поред тога, истинска љубав је увек плодоносна, а ти плодови се не изражавају само кроз децу, већ се могу пројавити и кроз различите дарове Духа: кроз гостопримство, служење и заједничке стваралачке напоре безбројних врста. Ипак, ништа од овога се не постиже лако. Деца су изузетан благослов, али у палом свету сваки благослов прогања проклетство Адама и Еве. Родитељство је такође поље аскетског труда, не само зато што родитељи морају да жртвују сопствене интересе зарад интереса своје деце (што само по себи може бити велика радост), већ зато што родитељи такође морају да поднесу патње, страхове и тугу своје деце или да понекад препознају сопствене пропусте у одгајању деце, а понекад, попут саме Мајке Божје, родитељи морају претрпети губитак сина или кћерке, што је бол већа од било које друге коју живот може донети и која душу пресеца попут мача (Лука 2, 32). У идеалном случају, наравно, оба родитеља ће бити присутна у одгајању своје деце, али понекад, као резултат смрти, развода или других недаћа, задатак пада само на једног родитеља. У тим околностима, Црква има нарочиту одговорност, као породица тела Христовог, да пружи утеху и подршку – материјалну, емотивну и духовну. Штавише, Црква треба да прошири светотајински дар крштења на сву децу, без обзира на начин на који су она зачета или усвојена.

§24 Не ради се о томе да мушкарац и жена сједињени у светој тајни брака постају „једно тело“ само приликом рађања деце, чак и ако је то (историјски гледано) можда било главно значење појма који се користи у књизи Постања. Православно предање је од веома раног периода потврђивало светотајинску потпуност сваког брака који Црква благосиља, чак и оног који не даје потомство. Као што је свети Јован Златоусти приметио: „Но, претпоставимо да нема детета, да ли остају двоје а не једно? Не, њихов однос утиче на спајање њихових тела и они постају једно, управо као када се мирис помеша са уљем.“[17] Црква, наравно, предвиђа да ће већина бракова бити отворена за зачеће, али она такође разуме да постоје ситуације у којима настају духовне, физичке, психолошке или финансијске препреке које чине мудрим – бар на неко време – одгодити или одустати од рађања деце. Православна црква нема догматски приговор на употребу сигурних и неабортивних контрацептивних средстава у контексту брачног живота, не као идеал или као трајни начин, већ као привремени уступак нужности. Сексуално сједињење брачног пара јесте суштинско добро које служи продубљивању љубави брачника једно према другом и њиховој посвећености заједничком животу. Исто тако, Црква нема приговора против употребе одређених савремених и још увек у развоју репродуктивних технологија за парове који искрено желе децу, али који нису у стању да зачну без такве помоћи. Међутим, Црква не може да одобри методе које резултирају уништавањем „превеликог броја“ оплођених јајашаца. У процењивању да ли је нека репродуктивна технологија законита неопходан стандард мора бити неотуђиво достојанство и неупоредива вредност сваког људског живота. Како медицинска наука у овој области и даље напредује, православни хришћани – једнако и лаици и свештенство – морају се консултовати по питању тог стандарда за сваки пример у коме се јавља нов метод помоћи паровима да зачну и роде децу, а такође се мора размотрити да ли та метода поштује свештеност односа два супружника.

§25 Православно предање, на празник Благовести, слави Христово зачеће у утроби Његове мајке, а у догађају сусрета Марије и Јелисавете помиње се како је Јован Крститељ радосно заиграо у мајчиној утроби на звук гласа трудне Богородице. Већ у материци је свако од нас духовно створење, личност створена по лику Божјем и створена да се радује у Божјем присуству. Стога се од првих генерација хришћана Црква одрекла праксе намерног побачаја као чедоморства. Већ у спису Дидахи, запису о црквеним праксама и уредбама из првог века, одбацивање абортуса било је изразити принцип нове вере[18], оне која је – уз одбацивање напуштања одојчади и смртне казне – показала да се хришћанско исповедање вере противи одузимању људског живота, чак и у оним случајевима у којима га је паганска култура сматрала законитим или готово неопходним. Људско биће је више од постепено насталог исхода у физичком процесу, живот почиње од тренутка зачећа. Отуда је дечије позивање на нашу моралну одговорност апсолутно од тог првог тренутка, а хришћанима је забрањено проливање невине крви у свакој фази људског развоја. Црква, наравно, препознаје да се трудноће често прекидају као последица сиромаштва, очаја, присиле или злостављања и она настоји да омогући пут помирења за оне који су подлегли тим страшним притисцима. Међутим, пошто је чин абортуса објективно увек трагедија, у којој долази до одузимања невиног људског живота, помирење мора укључивати признање те истине пре него што је могуће потпуно покајање, измирење и излечење. Поред тога, Црква мора бити спремна у свим временима – у оној мери у којој заиста жели да потврди доброту сваког живота – да притекне у помоћ женама у ситуацијама нежељене трудноће, било да је то последица силовања или споразумног сексуалног односа и прискочи у помоћ и током и после трудноће будућим мајкама које су изложене сиромаштву, злостављању или другим неповољним условима пружајући им материјалну и емоционалну подршку, духовну утеху и свако поуздање у Божију љубав.

§26 У православном обреду венчања, Црква се моли да се новопечени брачни пар: „Развесели када угледа синове и кћери“. Тако схваћена радост је безрезервна, њу не подстичу само новорођенчад или деца која испуњавају одређени стандард доброг здравља. Бог познаје и воли сву децу, сва су носиоци Његове иконе и подобија и сви завређују једнако поштовање, значај и бригу. У очима Цркве, свако од нас је рођен онаквим какви јесмо, „да се јаве дела Божја [на нама]“ (Јован 9, 3). Стога Православна црква не признаје легитимно прибегавање еугеничком престанку новог људског живота и поздравља сваки нови медицински напредак који може сачувати и побољшати живот деце погођене болешћу и инвалидитетом. Црква, међутим, заиста признаје да током неких трудноћа настају трагичне и нерешиве медицинске ситуације у којима се живот нерођеног детета не може сачувати или продужити без озбиљне опасности по живот мајке и да једини медицински лек може резултирати смрћу нерођеног детета или њеним убрзањем, супротно свему ономе што су родитељи желели. У таквим ситуацијама, Црква се не може претварати како је надлежна да зна најбољи начин поступања при сваком примеру и ту ствар мора поверити молитвеном промишљању родитеља и њихових лекара. Ипак, она може пружити савете, као и молитве за излечење и спасење свачијег живота. Надаље, Црква жали за свеприсутним губитком живота у материци (in utero) кроз побачаје и мртворођење, схватајући ова искуства као нарочито снажне видове жалости за породицу, те мора ревидирати оне своје молитве које сугеришу другачије и уздигнути се до осетљиве и пуне љубави пастирске бриге какву захтева губитак трудноће.

§27 Други хришћански пут кроз овај свет јесте монашки живот. Од најранијих година Цркве, мушкарци и жене се сабирају заједно како би наставили молитвени живот и чине то у различитим степенима заједнице или повучености. Уклањајући себе из друштва, делом или у целини, они себе и друге подсећају да Царство Божје није од овог света. Као што то треба сваки хришћанин да чини, они се пророчки сећају и непрестано нас подсећају да „тражимо град који ће доћи“ (Јеврејима 13, 14) и „чекамо… живот будућега века“ (Никеоцариградски символ вере), али то чине са посебном харизмом и веома посебним интензитетом. Њихово повлачење из обичних друштвених послова може се понекад чинити у супротности са заповешћу о љубави према ближњему, али свака промена извршена благодаћу Божјом, чак и на тајном месту срца, користи целокупном универзуму. Свети Силуан Атонски рекао је да: „Молити се за друге значи пролити крв“.[19] Такође, манастири често служе и ширем свету припремивши место удаљено од земаљских брига у коме они који су се повукли често могу угостити народ Божји како би им понудили духовно руковођење и периоде заклона од невоља и искушења свакодневног живота. То је много више од пуког физичког гостопримства, према речима Свете Марије Скобцове: „Уколико неко управи свој духовни свет ка духовном свету друге личности, наилази на страшну и надахњујућу тајну. . . Долази у додир са истинском Божјом иконом у човеку, са самом иконом Бога оваплоћеног у свету, с одразом тајне Божјег оваплоћења и божанског човештва“.[20] Монашка девственост, поврх тога, не подразумева никакво ниподаштавање сексуалног односа који је одлика брачног живота. Уместо тога, она започиње нарочито вежбање у милосрђу и опраштању. Монашки живот је увек чин благодарности, те тако у свом средишту има редовно слављење Евхаристије. То је такође удружена дисциплина заједничке великодушности, заједничке молитве и међусобног опраштања. На овај начин, монашки живот је сенка Царства Небеског, можда не истинитије од живота хришћанске породице, али на карактеристичан начин и према веома посебном и светом облику заједничког самоодрицања. Он се никада не може свести на пуко служење сопственој интровертности или ка себи усмереној изолацији. Иако монах није светотајински и духовно везан за једну личност на начин на који је то венчана особа, монах доживљава и изражава дубоки степен личне љубави, усмерен према другима и према Богу. „Истински монах плаче за греховима своје браће [и сестара] и радује се свачијем напретку“, каже свети Јован Лествичник.[21]

§28 Трећи животни пут, онај одраслог човека који се нити венчава нити монаши, понекад је свесно изабран пут, предузет из ма ког од бројних разлога везаних за одређеног појединца, а у понеким случајевима то је ствар самих околности. Одређене личности нису позване ни за монашки живот нити су способне или склоне да пронађу себи супружника. Такве личности, међутим, нису мање део читаве породице Христовог тела нити мање способне да допринесу освећењу света. Заправо, оне често поседују нарочите дарове разлучивања, личне дисциплине и духовног увида које људи заокупљени свакодневним породичним животом не могу лако неговати. У сваком случају, сви лаици самци су једнако позвани на живот испуњен доброчинствима и уживају исто достојанство као вољена Божја деца. Међутим, Црква мора препознати колико ће то звање често бити тешко. Човек у браку се може ослонити на подршку свог супружника, монах на своје монаштво у манастиру. Самац лаик често нема никога на кога би се могао ослонити у некој сличној мери. Свето пријатељство је извор духовне утехе и снаге у животима многих самаца, али то није нужно довољно да ублажи усамљеност оних који иду тим нарочитим путем. Овде православно предање пружа помало оскудне традиционалне и пастирске изворе помоћи, но како број лаика самаца наставља да расте, Црква мора настојати да развија пастирске праксе примерене њиховим потребама.

§29 Сви путеви у одраслом добу живота једнако су отворени за сваког појединца и у сваком Православна црква потврђује пуну једнакост и достојанство сваке људске личности створене по лику и подобију Божјем. Иако Црква признаје да мушкарци и жене имају различита животна искуства и да оваплоћују људску природу на различите начине, она мора одбацити свако навођење да једно духовно достојанство надмашује друго. Као што је свети Василије приметио за мушкарце и жене: „Природе су налик једнакој части, врлине су једнаке, борба једнака, суд сличан“.[22] И као што је свети Григорије Богослов потврдио: „Исти је Творац и мушкарца и жене, за обоје је иста глина, иста икона, исти закон, иста смрт и исто васкрсење“.[23] То говори да је неједнакост мушкараца и жена у готово свим сферама живота једна од трагичних стварности нашег палог света. Заправо, иако је Православна црква одувек сматрала да је то питање учења и теологије да су мушкарци и жене једнаки као личности, она се није увек истински показивала верна овом идеалу. Црква је, на пример, предуго задржала у својим молитвама и евхаристијској пракси древне и суштински сујеверне предрасуде о чистоћи и нечистоћи по питању женског тела и чак је допустила идеју о обредној нечистоћи која се везује за рађање детета. Ипак, ниједна жена хришћанка која се припремила за причешће молитвом и постом, не би требало да се обесхрабри од приступања путиру. Црква такође мора остати пажљива према подстицајима Духа у вези са служењем жена, посебно у наше време, када многе најважније службе црквеног живота – теолози, професори богословија, каноничари, чтеци, хоровође и стручњаци у било којој од бројних професија које доприносе заједници верних – обављају жене у све већем броју, те Црква мора наставити са разматрањем како данас жене могу најбоље учествовати у изградњи Христовог тела укључујући поновно обнављање реда ђакониса.

§ 30 Свака од ових животних стаза има своје карактеристичне фазе, али се сви путеви завршавају – осим ако нису преурањени – у истим завршним фазама старости и смрти. Старији у заједници верних заслужују посебно поштовање међу верницима због мудрости коју су стекли и показане упорности у вери. Међутим, како старе тако постају све подложнији болести и немоћи. Чак и овај изазов може пружити прилику за јачање смерности и узрастање у вери, како онима који старе, тако и онима који се брину о њима; такође је то и одговорност да остатак Христовог тела не сме никада да затаји. А у савременом свету ово задаје нарочите потешкоће и захтеве многим заједницама. Чини се да савремено друштво има све мање и мање времена за старије људе и да је све више расположено да их смешта у старачке домове далеко од очију и срца. У позном капиталистичком свету старост – која се некад препознавала као нешто часно – често се третира као нешто срамотно, а старији као нешто што представља терет и сметњу. Православна црква учи да не постоји ограничење за урођено духовно достојанство човека, без обзира на то како тело или ум могу бити погођени током година. Црква мора захтевати од сваког праведног друштва да се адекватно брине о старијима и води рачуна да они не буду подвргнути занемаривању, малтретирању или напуштању. А она задужује заједницу верника да се свесрдно потруде и брину о својим најстаријим члановима и од истих уче.

§31 Свака од ових стаза људског живота пре или касније стиже до свога краја на земљи. У божанској Литургији светог Јована Златоустог, Црква дефинише „добар, хришћански крај нашег живота“ као „миран, непостидан и без бола“ и моли се да га сви хришћани упознају као таквог. У другим молитвама, она изражава своју наду да ће умирући напустити овај живот сигурни у знање да су похрањени, јер ни врапци не могу пасти а да их Бог не види (Матеј 10, 29). Смрт је сама по себи ужасна перспектива, непријатељ кога је Бог победио у Христу, али који је ипак с ове стране Царства, још увек долази до нас свих да нас се дочепа. Понекад њено приближавање изазива очај. У другим тренуцима, неки од нас беже у њен загрљај из још дубљег очаја. Самоубиство се у Православној цркви одувек схватало као трагедија и као дубок напад на достојанство људске личности. Међутим, временом, како се душевне болести и емоционална крхкост боље разумевају, Црква све више признаје да самоубиство обично укључује „духовне и/или физиолошке факторе који значајно угрожавају рационалност и слободу неке личности“.[24] Будући да је то тако, хришћанска љубав налаже да се црквено сахрањивање и пуна служба за човека који је себи одузео живот не треба одбијати на основу претпоставке, нити верници треба да човека који је починио самоубиство сматрају неким ко је својевољно и свесно одбацио Бога. То је пример Божје икономије и саосећања које употпуњује светотајинску и пастирску икономију. Овде би требало исправити древне предрасуде из предања врхунским дијагностичким и терапијским открићима савременог доба. Ипак, самоубиство никада не може постати допустиво решење за овоземаљско страдање. Чак и онима који пате услед ужасних болести, не сме се убрзавати смрт, колико год се чинило то милосрдним, икона Божја остаје неприкосновена чак и у својим последњим данима на овом свету. Еутаназија је страна хришћанском виђењу живота. Упркос томе, људима који су на самрти је сасвим дозвољено да одбију ванредне медицинске третмане и технологије које вештачки продужавају телесни живот далеко преко тачке у којој би тело природно предало свој дух. Хришћанин није дужан да продужи патње тела из страха од неизбежног нити да се неразумно приклони овом свету. Благодаћу Божјом не треба се бојати смрти. Православна црква теши оне који тугују, жали са онима чији су најмилији преминули из овог живота и моли се за упокојене, али, што је још важније, православни хришћани „чекају васкрсење мртвих и живот Будућег века“ (Никеоцариградски символ вере). Гледамо у време када ће наши подвижнички напори у овом животу донети свој коначни, истински плод у следећем, када ће се сав наш труд за преображавање света испунити у обновљеном стварању и наше путовање ка обожењу пренети у вечност јер смо „преображени из славе у славу“ (2. Коринћанима 3, 18)[25].

IV. Сиромаштво, богатство и грађанска правда
Помени, Господе, оне који се сећају сиротиње

§32 Кад је вечни Син постао човек, лишавајући себе своје божанске славе и замењујући „обличје Божје“ „обличјем слуге“ (Филипљанима 2, 6–7), изабрао је тиме да се поистовети са најмаргиналнијим, политички немоћним и социјално угроженим људима свог доба. Рођен у поробљеном народу без икаквих законских права пред њиховим царским колонизаторима, одрастао у домаћинству које припада ситним занатлијама, Христос је започео своју мисију у залеђу Галилеје и посветио своје служење углавном најугроженијој сиротињи и најбезнадежнијима у свом народу. У овоме је преузео мисију израиљских пророка и заиста најдубље морално исходиште целог Закона и пророка. Започињући своје јавно служење, узео је проглас пророка Исаије као свој: „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене“(Лука 4, 18–19). А ова нарочита посвећеност обесправљеним и безнадежним, далеко од тога да је само случајни елемент Његове мисије према деци Израиља, већ је она пак дефинисала саму суштину те мисије. Онима који су профитирали од искориштавања слабих (Лука 20, 46–47) или који су игнорисали немаштину сиромашних (Лука 6, 24–25; 16, 25) Његова упозорења нису могла бити страшнија или осуде бескомпромисније. Његови захтеви за добром вољом и личном својином Његових следбеника, штавише, били су постојани када су у питању потребе сиромашних. Заповедио им је да без резерве дају свима који од њих затраже (Матеј 5, 42), са таквим милосрђем да не зна левица шта чини десница (Матеј 6, 3) и забранио им је да сабирају ма какво своје благо у земаљске ризнице (Матеј 6, 19–20). И не само да је наложио богатом младићу да распрода сав свој иметак и разда га сиромасима (Матеј 19, 16–30; Марко 10, 17–31; Лука 18, 18–30) већ је исто тражио од свих који су се желели везати за Њега (Лука 12, 33) и сматрао је да нико ко није успео да разда све потребитима није достојан да буде Његов ученик (Лука 14, 33). Заиста, Он није оставио никакву сумњу у то шта се тражи од оних који се надају да уђу у Царство Божје: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми“ (Матеј 25, 34–36). Пре свега, следећи позив свог Оца, поднео је све крајности бескућништва и одбачености: „Син Човечји нема где положити главу“ (Матеј 8, 20; Лука 9, 58); „И уставши истераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе где бејаше њихов град сазидан, да би га бацили одозго“ (Лука 4, 29). И окончао је своју земаљску службу коју су осудиле завојевачке власти, пред чијим судовима није имао законска права, и умро је смрћу најпрезренијег злочинца, погубљеног најгорим и најпонижавајућим инструментима смртне казне познатим у то доба.

§33 Пошто се све тако догодило, за Цркву је немогуће да истински следи Христа или Га представља свету уколико не постави ову апсолутну бригу за сиромашне и несрећне у средиште свог моралног, религиозног и духовног живота. Бављење социјалном правдом и грађанском једнакошћу – помоћ сиромашнима и уточиште за бескућнике, заштита слабих, добродошлица расељеним лицима и помоћ инвалидима – није само етос који Црква препоручује ради лагодне савести већ је то неопходно средство за спасење, неизоставан пут ка сједињењу с Богом у Христу; а неуспех у овим одговорностима значи призивање осуде на Божијем суду (Матеј 25, 41–45). На тај начин су најраније хришћанске заједнице апостолског доба усвојиле начин живота радикално различит од већинске културе, држећи све што имају као заједничко и предајући све лично богатство заједници у целини, тако да су се могле задовољити потребе сваког члана Христовог тела (Дела 2, 44–45; 4, 32–37). У то време Црква није била у могућности да изнова обликује цивилно друштво нити је Црква – с обзиром на апсолутно недодирљиву стварност царског поретка – могла произвести ишта попут апстрактне политичке идеологије која би успела исправити или побољшати неправде тог доба. Ипак, хришћани су били у стању да се брину за сиромашне унутар свог домета, а посебно за удовице и сирочад (најбеспомоћније класе древног света) и између себе су успоставили владавину љубави која никога није препуштала само његовој или њеној судбини. Поред тога, ово разумевање живота у Христу као радикалне солидарности пренето је – не савршено, на жалост, али до неког стварног учинка – у доба политички слободне Цркве. Након преобраћења цара Константина, ниједна промена у царској политици није била значајнија као конкретна пројава Јеванђеља на друштвено деловање од те огромне експанзије старања Цркве за сиромашне уз велику материјалну подршку државе.

§34 Сви највећи црквени оци четвртог и петог столећа, нарочито су речито сведочили о дубокој хришћанској интуицији да живот у Христу мора да укључује милитантно непријатељство према условима који стварају сиромаштво, као и херојску посвећеност филантропији и милосрђу. Свети Василије Велики је снажно критиковао неједнакост по питању богатства у друштву свог времена и приговарао је богаташима који су замишљали да имају право да другима ускрате своја добра готово на законској основи. Инсистирао је на томе да сви благослови потичу од Бога, а да су сва добра творевине заједничко власништво човечанства.[26] Свако ко експлоатише сиротињу ради сопственог профита, навлачи проклетство на себе.[27] Свако ко не дели свој новац са гладнима није крив само за кршење опште одговорности, већ и за убиство.[28] Свети Јован Златоусти је исто казао за све оне који стичу богатство неправедно поступајући према сиромашнима које подвргавају још већем сиромаштву.[29] Према његовом мишљењу, богаташ који неће да дели своје богатство са онима којима је то потребно јесте лопов,[30] јер свако изобиље творевине долази од Бога и рођењем је заједничко право свих људи;[31] све што богат човек поседује поверено му је за опште добро[32] и све што поседује припада свима другима.[33] Свети Амвросије Милански је истог мишљења.[34] То је доба када су хришћански теолози први пут имали прилику – и обавезу – да размотре како превести радикалну друштвену солидарност и удружено милосрђе Апостолске цркве у грађанску праксу наводно хришћанске културе. Чини се да ниједан од њих није замишљао да се хришћански морални живот може поделити у засебне сфере приватног и јавног нити да се захтеви Јеванђеља по питању савести верника не простиру на свеукупност хришћанског друштва. Сви су били потпуно свесни да се хришћанска култура мора суочити са структуралним злом које многе осуђује на тоталну беду, а веома малом броју пружа огромно богатство. Као што је свети Василије потврдио, људска бића су по природи друштвена и политичка створења, која морају да деле своја добра једни са другима како би окончала сиромаштво, те је тако, истрајавао је, неопходна јавна политика у хришћанском друштву која ће основати ризницу из које би се могле задовољавати основне потребе свих, а изобиље из творевине могло праведно прерасподелити.[35] Такве мере се не смеју сматрати изузетним или сувишним за хришћане. Према светом Амвросију, из хришћанске перспективе таква прерасподела није ништа друго до праведна реституција коју богати дугују сиромашнима због свог несразмерног удела у заједничкој својини целог човечанства.[36] Велики изазов са којим Православна црква у савременом свету не сме да пропусти да се суочи јесте проналажење начина да се следује тим библијским и светоотачким учењима и предањима о општем добру у садашњости, а такав изазов захтева и разборитост и стрпљење. Такође, захтева бескомпромисну верност Христовој личности и примерима апостола и светитеља. То значи да је Црква позвана да осуди тренутне друштвене услове у којима је осуда оправдана, да изрази похвале тамо где за то постоје услови вредни хвале и подстакне промене на боље где год охрабрење може уродити плодом. Изнад свега, Црква се не може мање бринути због стања сиромашних и беспомоћних него што је то чинио сам Христос нити да буде мање спремна да за њих говори онда када се њихови гласови не могу чути.

§35 Међу најучесталијим злом сваког људског друштва – иако је често доведено до невиђеног нивоа рафинираности и прецизности у савременим развијеним земљама – јесте груба неједнакост у богатству коју често ствара или подстиче регресивна политика опорезивања и недовољно регулисање праведних плата, фаворизовање интереса оних који су довољно богати да утичу на законодавство и осигуравају своје богатство противно захтевима за опште добро. Иако је тачно да непромишљено опорезивање приватних институција које стварају радна места може у неким околностима смањити запосленост и резултирати већим наметима сиромашнима, ово је ретка опасност ако се икада и остварује у индустријализованим земљама. Далеко чешћа стварност јесте она у којој су најбогатији чланови инвестиционе класе заштићени од тога да сносе пореско оптерећење сразмерно предностима које уживају са своје позиције у друштву, док се корпоративним ентитетима допушта да се упуштају у праксе које стварају тржишта јефтине радне снаге на штету добробити радника. Резултати свега овога су већи терет који се ставља на зараде радничких средњих класа и често недовољно адекватно јавно снабдевање за сиромашне. Насупрот свим таквим праксама, Православна црква мора истрајавати на праведности и саосећању као основним принципима пореске политике и смерницама за поштене плате, као и на моралној одговорности богатих да допринесу колико могу добробити друштва у целини и пратећој одговорности влада да захтевају од имућних да то чине без непоштене правне заштите или путевима утаје. Тврдње црквених отаца да на изобиље творевине имају једнако право по рођењу сви који су створени по икони Божјој и да је стога најбогатијима међу нама поверено и у обавези дељење свог иметка са сиромашнима, такве тврдње могу бити у супротности са неким, у савременом свету најзначајнијим, схватањима о приватној својини, али за хришћанско виђење овог света као милосрдног Божјег дара оне представљају саму срж и пројављују одговорност која је у очима Цркве неопходна у сваком праведном друштву.

§36 Друга последица закона који су настали пре свега ради обезбеђивања богатства богатих јесте, наравно, учестало свођење радне снаге на робу и радника на такво стање које није неправедно описати као „ропство кроз плату“. То је посебно тачно у индустријализованим државама чији закони претерано олакшавају великим послодавцима повећавање своје профитне марже на штету својих запослених, ускраћујући бенефиције, не пружајући животну плату, управљајући радним сатима на начине који им негирају истинску привилегију пуног запослења и, пре свега, претварањем јефтине радне снаге у својеврсни природни ресурс који треба искористити, посебно на тржиштима рада на којима не постоји основна заштита радника. Прилично често се такве пословне праксе допуштају под окриљем споразума о слободној трговини иако је веза таквих пракси са већом економијом међународне слободне трговине у најбољем случају нејасна. Глобалне корпорације су често у могућности да смање своје расходе и повећају зараду премештајући своје пословање у делове света у којима је радна снага јефтина управо зато што су радници очајни и локалне владе више желе да привуку страна улагања него да покрену хумане политике рада или макар обезбеде најосновнију заштиту радника. Ово има двоструки ефекат смањења плата у развијеном свету и јачање сиромаштва у свету у развоју. Штавише, на маргинама свих тржишта рада постоје класе људи које су искључене из закона о заштити и стога подлежу експлоатацији против које не могу поднети ефективну правну жалбу: на пример, радници без докумената, који морају прихватити плате далеко испод правног минимума у замену за рад најтежих врста послова, или расељени, па чак и буквално поробљене жене из света у развоју које су присиљене на сексуалну трговину, заједно са свим злостављањима, опасностима и деградацијама које такав живот укључује. Осим тога, упркос одређеним „популистичким“ супротстављеним тврдњама, ова зла се често управо подстичу нефлексибилним имиграцијским законима и непропусним границама. У великом је интересу непринципијелних послодаваца да различита национална тржишта рада буду што више одвојена једно од другог, јер то има двоструки ефекат у стварању „сиве зоне“ радне снаге оних радника који су без докумената и који ће бити експлоатисани у националним границама и у чувању постојања неразвијеног тржишта рада које треба искористити преко свих граница. Међународни слободан проток радне снаге, а са њим и капацитет радне снаге да се организује на глобалном нивоу и самим тим захтева основне стандарде запослености на свим тржиштима рада учинили би такву експлоатацију готово немогућом. Отуда нечасна спрега између многих транснационалних корпоративних интереса и многих држава да онемогуће слободан проток радне снаге преко граница, често најдраконскијим средствима.

§37 Противно свим таквим поступцима, Православна црква ће настојати на високом достојанству рада, неповредивој светости сваког човека и на томе да је „радник достојан своје плате“ (1. Тимотеју 5, 18). Од сваког добростојећег друштва се мора захтевати да чини тако да штити своје раднике – како оне са документима тако и оне без – од злостављања, понижавања, занемаривања и безочног експлоатисања. Осим тога, нико не треба да ради без предаха: Црква инсистира на томе да је праведна економија или посао тај који осигурава не само разумну продуктивност и респектабилну плату радника, већ и њихове могућности за довољан одмор од посла, рекреацију и окрепљење тела и душе са својим породицама, пријатељима и заједницама. Од влада се мора тражити доношење закона који послодавцима омогућавају запошљавање, али не и да радну снагу третирају као пуку робу или пословни трошак без посебног моралног статуса. Свака напредна економија мора, уколико би то било праведно, преточити у право и обичај да предузећа која уживају учешћа од државе са поузданим правним системом, функционалним финансијским институцијама и основним грађанским слободама морају бити вољна, као део свог друштвеног договора са тим државама, да се придржавају закона и праксе која радницима пружа хумане услове и зараде за живот, а која забрањују саучесништво у корумпираним системима структуралног сиромаштва у другим земљама. Ово подразумева законе који обезбеђују да се чак и при успостављању олакшица у свету у развоју таква предузећа морају придржавати истих стандарда понашања према раду као и у развијеном свету, као и да способност предузећа да производе, ставе на тржиште и тргују робом или на неки други начин учествују на глобалном тржишту мора бити условљено праведном радном праксом. Црква такође мора да захтева законе који не препуштају раднике без докумената терору законске казне када траже одштету за злоупотребе које су им учинили послодавци. Истовремено, Црква би требало да подстиче корпорације да хумано улажу у неразвијене делове света и покушавају пружити могућности тамо где их раније није било, тражећи једино да се таква предузећа морају држати стандарда понашања који поштују инхерентно достојанство сваког човека и улажу у економије у развоју како би побољшали услове сиромашних, а не да би профитирали од њиховог сиромаштва.

§38 Највише од свега, заједно са светим Василијем, Амвросијем и осталим оцима, Православна црква мора настојати на одговорности друштва да обезбеди мрежу социјалне сигурности која истински штити сиромашне и угрожене од потпуне оскудице, деградације, бескућништва, беде и очаја. Сви су позвани на гозбу коју Бог припрема, а сви који би славили морају „позвати сиромашне, осакаћене, хроме и слепе“ (Лука 14, 13). А то је позив да се размотри питање не само личног милосрђа, већ и јавне правде. То значи, такође, да Црква не може ћутати када одредбе које закони дозвољавају нису адекватне потребама оних којима су намење или ако не обезбеђују одговарајући знак социјалне и грађанске једнакости за своје кориснике. Нација која не пружа стално чак ни најосновнији ниво опште здравствене заштите својим грађанима који живе у сиромаштву и која толерише бескућништво својих најсиромашнијих, а истовремено троши непропорционалан део својих јавних прихода сваке године на војну експанзију представља друштво укључено у праксе против којих се мора побунити ваљано обавештена хришћанска савест. И премда је то непристојно, Црква мора бити спремна да осуди морална застрањења при расподели грађанског богатства где год да их примети.

§39 Поврх тога, треба напоменути – поготово јер је то тако истакнут и постојан мотив у Христовом учењу – да нема материјалног механизма који би био пресуднији за одређивање ко ће бити богат, а ко сиромашан у било којем друштву од механизма прекомерног дуга. Током људске историје, вероватно, најбитнија друштвена подела одувек је била она између дужника и повериоца. Признавање суштинске злоупотребе приликом коришћења камате за поробљавање потребитих појављује се у Мојсијевом закону. Отуда у Закону строге забране свих пракси лихварења у заједници деце Израиљеве (Излазак 22, 25; Левитска 25, 36-37; Поновљени закон 23, 19-20) и отуда древна јеврејска осуда повереничког интереса (Псалам 15, 5; Језекиљ 18, 17). Такође, одатле је у Закону нарасла брига о томе како осигурати да ни Израиљци ни њихови суседи не буду доведени у стање апсолутног сиромаштва (Излазак 12, 49; 22, 21-22; Левитска 19, 9-10; 23, 22; 25, 35-38; Поновљени закон 15, 1-11). Поред тога, Закон не само да забрањује камате на позајмице, већ је и налагао да свака седма година буде сабатна, шмита, нерадна година, током које би требало да се враћају дугови између Израиљаца, а онда је отишао још даље у увођењу Сабата над сабатним годинама, године јубилеја, у којој су се сви дугови опраштали. На тај начин се разлика између поверилаца и дужника могла за неко време избрисати и успоставити некаква правична равнотежа. А упорна критика оних који искоришћавају сиромашне или занемарују њихову невољу јесте трајна тема која се провлачи кроз објаве израиљских пророка (Исаија 3, 13-15; 5, 8; 10, 1-2; Јеремија 5, 27-28; Амос 4, 1; итд). Осим тога, није случајно да су се Христове приче и забране тако често позивале на поразну тежину задужења под којим су се бориле сиромашније класе у Његово време, а савремени хришћани не треба да дозволе претерано духовно схватање Његовог језика како би прикрили друштвена питања којима се Он бавио са тог становишта. Христос је управо такав дуг, немилосрдно наплаћен онима који су постали жртва претерано високе камате да би се она могла исплатила, назвао „мамон неправде“ (Лука 16, 9) и њега и јеврејска и хришћанска традиција осуђују као лихварство. Кад је Христос говорио о правним судовима свог доба (као у Луки 12, 58-59), говорио је о претежно правном механизму којим повериоци, под изговором да су дугови нарасли изнад свих могућих отплата, могу одузети својим позајмљивачима целокупно њихово материјално богатство. Управо су такви повериоци које Посланица Јаковљева проказује (Јаков 2, 6), а готово сигурно је да су то ти дугови од којих Молитва Господња – у свом изворном контексту – моли за олакшање, управо таква искушења у којима се од Бога тражи да нас не уводи и управо се од таквог повериоца („злог човека“) тражи спас (Матеј 6, 9-13). До данас, међутим, једва да постоји област јавне политике, чак и у најразвијенијим земљама, у којој се злоупотреба кредита и дуга контролише рационалним и човечним регулисањем. Сиромашни у већини друштава јесу жртве непринципијелних кредитних институција и по правилу уживају малу заштиту од кредитора који су искористили њихову потребу те их ставили у стање сталног дуга. Уколико Црква заиста жели да подстиче друштвене праксе које одражавају Божју љубав, милост и правду онако како су откривене у Христу, она сигурно мора бити спремна да протествује против закона који не штити рањиве од бескрупулозних и безобзирних поверилаца и који не пружа предусретљиве јавне алтернативе за нерегулисане или неадекватно регулисане приватне повериоце према онима који треба да ублаже своју оскудицу и обезбеде своје потребе. Поред тога, Црква мора подсетити да механизми задуживања делују на сиромашне народе колико и на појединце, те да је окрутна нефлексибилност државе кредитора према држави дужнику често узрок огромне људске беде, спречавајући сваку наду у економски развој и социјални напредак међу народима у неповољном положају. Христос је учио своје следбенике да опросте својим дужницима, а Христова Црква не може ништа друго него да се неуморно залаже да богатије државе опраштају међународни дуг.

§40 Црква има посебан призив да подсећа на то да, уз изузимање непрестане глади, не постоји суровије лишавање за сиромашне широм света од недостатка приступа пристојној медицинској нези. Христос је, опет, донео своју добру вест не само сиромашнима, већ и хромима, слепима, инвалидима, болеснима и онима који пате. Његово служење је обележило ништа мање исходећи знак Божје ослобађајуће љубави према Његовим створењима колико и Његова моћ исцељивања, коју је слободно понудио свима који траже помоћ у својим физичким и духовним невољама. Христос је заиста уврстио посету болеснику међу неопходне критерије спасења (Матеј 25, 31-46). Црква која тежи да објави ту исту љубав свим народима и изискује од сваког друштва правду коју Бог захтева од свих људских бића, мора настојати на томе да свака влада тражи, свим силама и ресурсима са којима располаже, да пружи универзалну здравствену заштиту, што квалитетнију могућу, за све грађане. Онима који не могу себи да обезбеде такву негу треба омогућити приступ истој јавним политикама и о трошку државе и таква брига не би требало да остави потребите на милост и немилост осигуравајућих агенција које дају огромне премије док пружају незнатне бенефиције, те да се сиромашни не би требало додатно осиромашити у замену за привилегију живљења и напредовања међу својим суграђанима, апсолутни је минимум који Црква треба очекивати од земаља с развијеним економијама. Такве обавезе се не могу заустављати на државним границама. Богатији народи су, са хришћанске тачке гледишта, морално обавезни да траже побољшање здравствених услова за људе свуда, у оној мери у којој то могу. Често то значи да се траже повољни лекови у земљама чији грађани не могу да сносе трошкове најефикаснијег и најсавременијег лечења за озбиљна обољења. То ће неретко подразумевати директну помоћ лекара и других медицинских стручњака. Шта год да укључује, Православна црква је дужна да захтева и учествује у непрекидном напору да се излечење подари свим народима у име Христа, лекара душе и тела.

§41 У било којој држави, сиромашни су готово увек први који страдају као исход ма каквих општих неповољних услова, природних или друштвених, економских или политичких. А на многим местима сиромаштво је исто толико резултат расне или класне дискриминације колико и пука лична несрећа. Тренутна еколошка криза, на пример – антропогене климатске промене, токсично загађење извора воде и тла широм света, свеприсутно нарушавање целокупног екосистема микропластиком и другим загађивачима, крчење шума, ерозија тла, нагли пад биолошке разноликости и тако даље – јесте неизмерна катастрофа за целу планету и сав живот на Земљи. Међутим, готово по правилу највећи непосредни терет пада на мање економски развијене делове планете, у којима владе могу – или бирају да то раде – врло мало да заштите сиромашне од последица индустријског отпада и општег еколошког уништавања. Додатно, управо су сиромашни ти који се најчешће расељавају и приде осиромашују усред уништавања њихове околине. Па чак и у земљама развијеног света, обично најсиромашнији грађани бивају најчешће рутински изложени тешким исходима деградације животне средине и у недостаку су ресурса како би поправили своју ситуацију. Све док постоје огромне разлике у богатству између народа и међу појединцима, друштвена и политичка моћ биће власништво превасходно богатих, пошто се материјалним средствима може постићи известан степен релативног имунитета од последица људске глупости и корупције или природне катастрофе. Тако је такође и са најбољим начинима образовања или стручног усавршавања, најбољом здравственом заштитом, најбољом правном заштитом, најбољим финансијским могућностима, најбољим приступом институцијама политичке моћи и тако даље. Велика економска неједнакост неизбежно представља социјалну неправду, она је, додатно, према Христовом учењу, ствар гнусна у очима Божијим. Целокупне школе економије настале су у двадесетом веку у служби такве неједнакости, тврдећи да је то неопходна пракса било које функционалне економије. Међутим, без поговора аргументи ових школа су у најбољем случају таутолошки и доказују колико осиромашена људска морална машта може да служи идеологији. Црква уместо тога мора да се узда у Христово обећање да ће онима који траже Божје Царство и његову правду Бог пружити све. Она мора увек, као наследница пророка и Јеванђеља оваплоћеног Бога, бити најпре глас сиромашних и глас који се подиже кад год је то неопходно против богатих и моћних, против влада које занемарују или злоупотребљавају слабе како би служиле интересима јаких. А Црква мора у свакој генерацији, сећајући се примера Цркве апостолског доба, питати свако друштво има ли постојећих средстава – а можда и нових економских модела – помоћу којих би било могуће постићи праведнију расподелу богатства, а тиме и радикалнију посвећеност општем добру друштва и планете коју сви морамо да делимо. За свету Марију Скобстову ово је захтев упућен свима који желе да се уздигну са земље на небо и радују са анђелима када се чаша воде понуди само једном човеку у име Господње: „Човек треба да има пажљивији однос према телу свог брата него према сопственом. Хришћанска љубав нас учи да свом брату дајемо не само материјалне већ и духовне дарове. Морамо му дати задњу кошуљу и последњу кору хлеба. Овде је лично милосрђе једнако потребно и оправдано као и најшири друштвени рад. У том смислу нема сумње да је хришћанин позван на социјални рад. Позван је да организује бољи живот радника, да се стара о старијима, гради болнице, брине се за децу, бори се против експлоатације, неправде, оскудице, безакоња“.[37]

V. Рат, мир и насиље
За мир свега света…

§42 Лепота и доброта творевине се раскошно објављују у самом оквиру природе, али наш свет је такође пао, поробљен смрћу, обесправљен свуда насиљем, окрутношћу, незнањем и раздорима. Насиље у природи је већ знак створеног поретка нарушеног отуђењем од Бога, али насиље које намерно почине рационални људски агенти, посебно када је организовано и масовно обављено као у рату између народа или држава, најстрашнија је пројава владавине греха и смрти у свим стварима. Ништа се више не противи Божјој вољи о створењима створеним по Његовом лику и подобију од насиља једних према другима и ништа светогрдније од организоване праксе масовног убијања. Свако људско насиље јесте у извесном смислу побуна против Бога и божански створеног поретка. Као што је Гедеон објавио: „Господ је мир“ (Судије 6, 24), а како свети Силуан Атонски потврђује: „Наш брат је наш живот“.[38] Дакле, Црква јавља са Псалмопојцем: „Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Псалам 133 [134], 1). Уводна поглавља Постања говоре нам да су склад, мир, заједништво и изобиље истинска „граматика“ творевине како ју је Бог изрекао у својој вечитој Речи. Па ипак, уместо тога сви народи живе по закону агресије, понекад прећутно, понекад изричито. И док је ратна невоља стална чињеница људског искуства током историје, савремено доба са националним државама и позни савремени развој технологија уништавања досада невиђених снага претворили су оно што је некада било само трагично вишегодишње стање људског друштва у акутну кризу за читаву врсту.

§43 Насиље је намерна употреба физичке, психолошке, финансијске или друштвене силе против других или против неког коме се наноси штета, беда или смрт. Његови облици и манифестације су превише бројни да би се могли израчунати. Они укључују физички напад сваке врсте, сексуални напад, насиље у породици, абортус, злочине из мржње, терористичка дела, ратна дела и тако даље, као и дела самосакаћења и самоубиства. Све ово доводи до оштећења свих укључених страна: физичке, менталне и духовне штете жртвама насиља, али и њиховим починиоцима. Заправо, истраживање потврђује да се ефекат насиља готово увек протеже изван страна које су одмах укључене и штети – чак и само суптилно – целом човечанству и читавој творевини. Попут заразе, ефекти насиља проширили су се на „читавог Адама“ и на цео свет, често чинећи љубав тешком или чак немогућом усред покварене људске маште и прекидања крхких веза љубави и поверења које људе повезују у заједницу. Сваки чин насиља над другим људским бићем је, заиста, насиље над чланом нечије породице, а убиство другог људског бића – чак и када и где је то неизбежно – јесте убиство нечијег брата или сестре. Онда када се до те мере наши животи одржавају, штите или богате на рачун насиља, штавише – чак и ако држава гони у наше име а да ми тога нисмо ни свесни – ми смо у одређеној мери саучесници у Каиновом греху. На крају, с правом можемо рећи да је насиље грех par excellence. Савршена је противречност наше створене природе и нашег натприродног призива да тражимо заједницу љубави с Богом и ближњим. То је негација божанског поретка стварности, који је мир, заједништво и доброчинство. То је порицање и потискивање божанског достојанства својственог свакој души и напад на икону Божју у свакоме од нас.

§44 Православна црква, природно, не може одобрити насиље, ни када је оно само себи сврха, нити као средство за постизање неког другог циља, било да је то у облику физичког насиља, сексуалног злостављања или злоупотребе ауторитета. У сваком слављењу Евхаристије, Црква у великој јектенији моли: „За мир свега света Господу се помолимо“. За Цркву је мир више од стања примирја благо наметнутог природно насилном свету. Он је пре стварно откривање још дубље стварности творевине онако како је Бог планира и како ју је Бог обликовао у свом вечном савету. То је враћање творевине у њен истински облик, макар само делимично. Истински мир је сâмо присуство Бога међу нама. Велики број светитеља Цркве, попут светог Мојсија Етиопљанина и светог Серафима Саровског, слободно су изабрали да трпе насиље без узвраћања истим или тражења накнаде. Према свештеном предању, свети кијевски кнезови Борис и Глеб нудили су своје царство и свој живот уместо да дигну руку вршећи насиље над другима како би заштитили себе или свој иметак. Црква одаје почаст свим таквим мученицима за мир као сведоцима снаге љубави, доброте творевине у њеном првом и коначном облику и идеалу људског понашања које је Христос успоставио током своје земаљске службе.

§45 Ипак Црква зна да не може предвидети сваки случај на који људи или народи морају реаговати у било ком тренутку и да у палом и разбијеном свету постоје тренуци када не постоји савршено миран начин очувања мира за све. Премда недвосмислено осуђује насиље било које врсте, она ипак препознаје трагичну нужност појединаца или заједница или држава које користе силу да би одбранили себе и друге од непосредне претње насиљем. На тај начин дете које се суочава са насилним чланом породице, жена која се суочава са насилним мужем, грађанин који се придржава закона нападнут од насилника и заједница или народ нападнут од суровог агресора може одлучити, у складу са својом вером и љубављу, да брани себе и свог ближњег од насилника. Самоодбрана без гнева може се правдати, а одбрана потлачених од њихових угњетавача често је морална обавеза, али понекад, што је трагично, то није могуће постићи без промишљене употребе силе. У таквим случајевима потребна је молитва и разборитост, као и искрено прегнуће да дође до помирења, опроштаја и исцелења. Православна црква, такође, признаје и потврђује одговорност легитимне владе да заштити угрожене, спречи и ограничи насиље и промовише мир међу људима и народима. Тако се у јектенијама на црквеним службама жарко моли: „За цивилне власти да могу владати у миру“. Једна од главних сврха било које владе јесте одбрана живота и добробити оних који потпадају под њену заштиту. Међутим, влада то најбоље постиже радећи на смањењу насиља и подстицању мирног суживота, управо тако што покушава успоставити праведне и самилосне законе и пружити једнаку заштиту и слободу свим заједницама над којима може да врши власт, укључујући етничке или верске мањине. Употреба силе увек мора бити последње уточиште било које праведне владе и никада не сме постати претерана.

§46 Православна црква није током историје настојала на строго пацифистичком одговору на рат, насиље и угњетавање, нити је Црква забранила верницима служење у војсци или полицији. Њени војници свеци, често мученици Цркве, јесу конкретан пример. Па ипак, Православна црква такође никада није развила било какву „теорију праведног рата“ која унапред тежи и на основу апстрактних принципа оправдава и морално подржава државно коришћење насиља у случају када се испуни скуп општих критерија. Она заиста никада не може рат назвати „светим“ или „праведним“. Уместо тога, Црква само препознаје неизбежну трагичну стварност у којој грех понекад захтева тежак избор између допуштања насиља да се оно продужава или употребе силе како би се то насиље зауставило, мада Црква никада не престаје да се моли за мир и зна да је употреба присиле увек морално несавршен одговор на било коју ситуацију. Речено је да ни од кога – чак и ако је регрутован под оружјем – морално се не захтева да учествује у радњама за које он или она знају да су у супротности са правдом и прописима Јеванђеља. Хришћанска савест мора увек да буде изнад захтева од националног интереса. Изнад свега, хришћанин увек мора имати на уму да се ствари које би се сматрале терористичким актом уколико их изврше појединци или организоване фракције – на пример, насумично убиство невиних цивила ради побољшања политичке ситуације – не постају морално прихватљиве када их уместо тога извршавају признате државе или када су постигнуте коришћењем напредне војне технологије. Заиста, дискутабилно је да је једна од одређујућих карактеристика савременог ратовања ефикасно повезивање стратегија борбе и намерног заплашивања цивилног становништва.

§47 Учења Цркве, која су увек усмерена ка нашем спасењу и узрастању у Христу, и њене молитве, које искају „оно што је добро и корисно за душе наше и мир свега света“, треба да нас подсећају на духовно деловање и опасности рата и насиља, чак и за оне који немају другог избора осим да силом бране себе и своје ближње. Како нас Христос учи: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јован 15, 13). Ово је објава која наш поглед усмерава прво на Христов крст, који је био пре свега место препуштања себе насиљу и одбијање одмазде. Као такав, крст сам по себи није никакво оправдање употребе силе у одбрани себе или других. Међутим, он нас подсећа да, када неко мора бранити невине од безобзирних, једина права хришћанска мотивација за то јесте љубав. Црква одбацује свако насиље – укључујући и одбрамбена дела – која су подстакнута мржњом, расизмом, осветом, себичношћу, економским искоришћавањем, национализмом или личном славом. Такве мотиве, који су пречесто скривени извори иза вођења такозваних „праведних ратова“, Бог никада није благословио. Штавише, у оним ретким ситуацијама у којима употреба силе није апсолутно забрањена, Православна црква ипак уочава потребу за духовним и емотивним исцељивањем међу свим укљученим људима. Без обзира на то да ли неко трпи или наноси насиље, без обзира на узрок, увек је повређена цела личност, а то значи неизмерно нарушавање нечијег односа према Богу, ближњем и творевини. Отуда је, на пример, свети Василије препоручивао да војник који убија током борбе у одбрамбеном рату, мада није био намерни „убица“, ипак треба да се уздржи од Евхаристије одређено време и предузме покајничку дисциплину, јер је „окаљао своје руке“[39]. Многе жртве напада, али и многи војници, полицајци и починиоци насиља, то искуство доживљавају као духовно погубно и последично сматрају да је њихова способност за веру, наду и љубав дубоко нарушена. Црква пати са свим таквим људима молећи се за излечење и спасење свих који су „болесни, страдају и у заробљеништву“ (Божанска Литургија светог Јована Златоустог). У сваком случају, Православна црква никада не сме престати да нуди службе за духовно исцељење онима који су били жртве насиља као и онима који су се служили насиљем, пружајући бригу свима који су отворени за Божију милост и благодат. Христова патња, распеће и васкрсење нас уче да је Божја љубав у потпуности способна ући у понор греха и смрти и превазићи их, претварајући чак и крст, најгори замисливи инструмент неподношљивог страха и насилне смрти, у „оружје мира“ и „животворно дрво“ (Из празника Воздвижења Часног крста).

§48 Православна црква одбацује смртну казну и чини то из верности Јеванђељу и примеру Апостолске цркве. Она подржава законе опроштаја и помирења као главне императиве хришћанске културе и заувек указује на потенцијал и обећање преображења у Христу. Црква постојано позива на одговорност свих влада да ограниче насиље на све могуће начине. Колико год смртна казна враћа зло за зло, она се не може сматрати моралном нити чак допустивом праксом. Иако неко може тражити да се смртна казна оправда као израз пропорционалне правде, хришћани не могу да усвоје такву логику. Христос у Јеванђељима више пута одбацује сам принцип пропорционалности. Од оних који Га следе захтева правило опраштања које не само да превазилази захтеве „природне“ правде, већ чак оставља гнев закона по страни у корист Његове много дубље логике милосрђа (као у случају жене ухваћене у прељуби). А Нови завет у целини доследно захтева од хришћана да се вежбају у непрекидном опраштању. Повремено се на речи апостола Павла у Посланици Римљанима 13, 1–7 (у којима он алудира на „носиоце мача“, machairophoroi, које поседују они у власти) позива као на подржавање смртне казне, но нема разлога за претпоставку да је Павле имао на уму праксу смртне казне при писању тих стихова; а чак и да је имао, ти стихови не дају никаква упутства о хришћанском погледу на праведно управљање, већ само постављају стандард мирног хришћанског понашања под паганском владавином из првог века. Једноставно се ради о историјској чињеници да је мање-више свеприсутно уверење најранијих хришћана – оних чије су се заједнице непосредно развиле из апостолске Цркве – било да је Христова заповест о томе да се не суди другима нешто више од само обичне забране приватних предрасуда. Стога се од хришћана није очекивало да служе као магистрати или војници, углавном зато што је за ове професије потребно једно, а то је да осуде људе на смрт или изврше погубљења. Ово одбијање да се учествује у грађанској машинерији судског насиља било је једно од најзначајнијих обележја ранохришћанског покрета и предмет презира од стране паганских посматрача. То потврђује и сведок најранијих хришћанских писаца пост-апостолског периода. Свети Јустин Мученик је тврдио да ће хришћанин радије умрети него одузети живот, чак и у случају законске казне смрћу.[40] Према Апостолском предању, које се традиционално приписује Иполиту Римском, нико ко је имао намеру да постане војник није могао бити примљен у Цркву, док је онима који су већ били под оружјем у тренутку свог преобраћења било забрањено да извршавају чак и одговарајуће издата наређења о егзекуцији.[41] Арновије је јасно рекао да хришћанима уопште није дозвољено да изричу смртну казну, чак и када је она по правди. Атинагора је изјавио како убијање макар и оних који су криви за кривична дела мора бити одвратно хришћанима, јер су они дужни да свако убиство људи виде као загађење душе.[42] Минуције Феликс, свети Кипријан и Тертулијан сви су узимали здраво за готово да, за хришћане, невин никада не може убити кривца. Према Лактанцију, хришћанин није могао да убије ни праведно осуђеног злочинца нити је могао да приведе другу особу за кривични злочин.[43] Тачно је да је Црква, после преобраћења царства, морала да прихвати стварност успостављеног система судске праксе и поправног које су укључивале смртну казну, систем који се могао побољшати само до одређене мере. Упркос томе, највећи оци Цркве доследно су расправљали против пуне примене закона у најтежим случајевима, делом зато што смртна казна представља преотимање Божје улоге праведног судије, а делом зато што злочинцу одузима могућност покајања. И као што је свети Јован Златоусти упитао током хвале цара да се суздржава од „законског клања“ побуњеника: „Ако убијете икону Божју, како онда можете опозвати дело?“[44] Превладавајуће гледиште међу оцима било је у суштини то да забрана одмазде у Беседи на гори представља стандард за хришћане и у приватној и у јавној сфери, јер је на крсту Христос истовремено усавршио одбацивање насиља и исцрпео законски гнев. Како су векови протицали, свима је познато, и док се Црква прилагођавала културама и владарима са којима је била савезница, ово пророчко непријатељство према смртној казни често је бивало заборављено и то на дуге периоде, али оно остаје идеал Новог завета и Цркве у свом освиту, а у данашње време могуће је потпуно обновити тај идеал и изнова га објавити без устручавања. Дакле, иако Црква у потпуности признаје да је држава дужна затворити оне који могу друге повредити, она позива на укидање смртне казне у свим земљама. Црква апелује свуда на савест људи и тражи од њих да признају да је смртна казна готово увек казна резервисана за оне који немају ресурсе да обезбеде најбољу правну одбрану или који припадају расној или верској мањини.

§49 За православне хришћане пут мира, дијалога и дипломатије, опраштања и помирења увек је бољи од употребе насиља, смртне казне, полицијске или војне силе. Највиши израз хришћанске светости у одговору на насиље проналази се можда у онима који свакодневно теже успостављању разумевања и поштовања међу људима, спречавању сукоба, поновном удруживању оних који су раздељени, покушају стварања економских и социјалних механизама за ублажавање проблема који често доводе до насиља, као и добродошлицу и бригу за оне који су маргинализовани и страдају. Он се проналази међу онима који се предају искорењивању духовних корена насиља у себи и другима. Из тог разлога, наш Господ проповеда: „Благо миротворцима, јер ће се синови Божји назвати“ (Матеј 5, 9). Молећи се молитвом „Оче наш“ прихватамо наш позив да као „деца Божја“ будемо миротворци у нашим породицама и локалним заједницама, да марљиво радимо на спречавању насиља и рата и лечимо сломљеност која остаје испод површине, у себи и у другима. Као што каже свети Василије: „Без мира са свим људима, колико је то у мојим могућностима, не могу себе назвати достојним слугом Исуса Христа.“[45] И, како такође додаје, „Ништа није тако карактеристично за хришћанина као бити миротворцем.“[46]

VI. Екуменски односи и односи са другим верама
Помолимо се за јединство сви

§50 Православна црква себе сматра једном, светом, саборном и апостолском Црквом, о којој говори Никео-цариградски символ вере. Она је Црква Сабора, непрекидна у харизми и прејемству од времена Апостолског сабора у Јерусалиму (Дела 15, 5–29) до данас.[47] Не недостаје јој ништа битно за потпуну саборност и потпуно јединство тела Христовог, а поседује и сву пуноћу светотајинске, учитељске и пастирске благодати. Како је писао отац Георгије Флоровски: „Православни су дужни да тврде да је једина специфична или посебна карактеристика њиховог положаја у подељеном хришћанству чињеница да је Православна црква у суштини идентична са Црквом свих времена и заиста са раном Црквом. Другим речима, она није тек једна од Цркава, већ та Црква. То је озбиљна, али поштена и оправдана тврдња. Овде постоји више од само непрекинутог историјског континуитета, које је заиста сасвим очигледно. Изнад свега ту је коначан духовни и онтолошки идентитет, иста вера, исти дух, исти етос. И то је оно што представља препознатљиво обележје православља. Ово је апостолска вера, ово је вера Отаца, ово је православна вера, ова вера је утврдила васељену“.[48]

§51 Рекавши то, Православна црква искрено тражи јединство са свим хришћанима из љубави и жеље да дели духовно богатство свог предања са свима који траже лице Христово. Штавише, она разуме да се одређени културни облици предања не смеју мешати ни са истинском апостолском влашћу ни са светотајинском благодаћу која јој је поверена. Црква тражи непрекидан дијалог са хришћанима других заједница како би им понудила потпуно разумевање лепоте православља, а не да би их преорбатила у неки културни „византизам“. Она то такође чини како би учила из искустава хришћана широм света, да би разумела многе културне изразе хришћанства и тражила јединство међу свима који призивају име Исусово. Православље не може ћутати већ мора допирати и позивати све хришћане на пуноћу вере: „Православна црква има мисију и дужност да преноси и проповеда сву истину садржану у Светом писму и светом предању, чиме се Цркви такође дарује њен саборски карактер. Одговорност Православне цркве за јединство као и њену васељенску мисију изразили су васељенски сабори. Они су највише истицали нераскидиву везу између истинске вере и светотајинског заједништва“.[49]

§ 52 Иако је видљиво светотајинско јединство међу свим хришћанима тренутно само далека нада, ништа није изнад силе Духа Божјег, те Црква не може посустати у својим напорима да достигне коначно уједињење свих који се сабирају у име Христово. Све до тог дана, све док су њихова срца и умови отворени за подстицаје Божје Речи и Духа, хришћани свих заједница могу се заједно сусретати у љубави и заједно радити на преображавању света. Нарочито могу сарађивати једни с другима у добротворним делима, на тај начин чинећи Божију љубав очигледном свету и у настојањима да унапреде социјалну и грађанску правду и тиме проповедају Божју праведност и мир свим народима. Додатно, чак и ако још не могу да уживају савршено заједништво у пуном светотајинском животу Цркве, сви хришћани су својим крштењем позвани у име Свете Тројице да се сабирају на молитву, кају због прошлих неспоразума и увреда против своје браће и сестара и воле једни други као слуге и наследници Царства Божјег. „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“. (Јован 13, 35).

§53 Православна црква ужива нарочито блиске односе са заједницама које воде директно порекло од древне Апостолске цркве и које деле нешто попут њеног разумевања апостолске харизме епископског наследства и светотајинске теологије: древне цркве Египта и Етиопије, Јерменије, асирске традиције, Кентерберија и Рима. Дакле, Црква има важне билатералне разговоре са Римокатоличком црквом и Англиканском заједницом, те се моли да ти дијалози уроде плодом у потпуном јединству с Црквом. Међутим, све хришћанске заједнице су јој рођаци и њена љубав према свима је једнако неупитна. Православна црква је више од једног века играла водећу улогу у покрету ка хришћанском јединству, из послушности Господњој молитви и подстреку да: „Сви једно буду“ (Јован 17, 21). Конкретно, Васељенска патријаршија је била на челу православног учествовања са хришћанима других заједница и остала је непоколебљив учесник у бројним билатералним и мултилатералним дијалозима са другим главним хришћанским црквама. Васељенска патријаршија је, заправо, један од чланова оснивача Светског савета цркава и стално одржава службено репрезентативно присуство у централним канцеларијама тог савета.

§54 Укратко, Црква је посвећена сталном дијалогу са другим хришћанима. Дијалог је, у православном схватању, суштински и исконски одраз разговора између Бога и човека: Бог га је покренуо и управља истим кроз божански Логос (dia-logos), нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Прожимајући сав људски живот, дијалог се одвија у свим нашим сусретима, личним, друштвеним или политичким и мора се увек проширивати и на оне који следују религији различитој од наше. И у свим нашим везама и односима, Реч Божја је мистично присутна и увек води нашу размену речи и идеја према духовном сједињењу срцâ у Њему. Природно, Православна црква сматра својом одговорношћу да увек тумачи друге традиције и гледишта у смислу онога што је њој Бог објавио. Чинећи тако, она је отворена за „шта год је истинито, шта год је поштено, шта год је праведно, шта год је чисто, шта год је достојно љубави, шта год је на добром гласу“ (Филипљанима 4, 8) и спремна је да се радује кад год то открије код својих саучесника у дијалогу. Наша посвећеност екуменским односима са другим хришћанским вероисповестима одражава ту отвореност према свима који искрено траже истину као оваплоћеног Логоса, Исуса Христа и који остају верни својој савести, премда ми и даље сведочимо о пуноћи хришћанске вере у Православној цркви. Штавише, Црква може на овај начин да стоји са другим хришћанима не само из солидарности у светлу заједничке историје и моралног виђења, већ и зато што такве хришћанске групе, путем светотројичног крштења и исповедања вере Сабора, исповедају и деле многе аспекте православног учења и предања.

§55 Бог је отац свим породицама неба и земље. Божји Логос прожима све ствари и све су створене кроз његов Логос. Божји Дух је свуда, просветљује и оживљава сву стварност. Тако творевина свуда објављује снагу, мудрост и милост свог Створитеља, док је у свим временима и на свим местима Бог присутан онима који траже истину. Православна црква постоји као конкретна стварност Христовог мистичног тела у времену, које увек сведочи о „просветљењу знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2. Коринћанима 4, 6). Из тог разлога Црква не само да посеже и сведочи православље различитим хришћанским конфесијама, с којима Православна црква има историјски дијалог, него и посеже споља како би сусрела нехришћанске религије и веру заједница које су отворене за истину и призив Божји. С тим у вези, Црква такође потврђује и чинила је то од најранијих векова своје вере да Божји Логос светли у оквиру целог створеног света и говори свим срцима још увек тихим гласом савести и да где год се истина поштује Дух Божји делује. Свети Јустин Мученик је, на пример, изјавио да је познање Логоса Божјег Бог даровао не само деци Израиља већ и грчким философима који никада нису познавали Христа, као и свим народима, јер је семе вечног Логоса посађено у сваком човеку, те тако, говори он, сви који су живели у складу са овим Логосом у извесном смислу су већ хришћани, док хришћани могу да тврде као своју било коју истину која је по Божјем промислу позната разним народима широм земљиног шара.[50] Према светом Максиму Исповеднику, првибитни logoi који су у основи и пребивају у свим стварима налазе се у једном Божјем Логосу и проналазе свој историјски центар у Христу.[51] Црква, осим тога, зна да потпуна тајна Божјег Логоса надилази људско схватање и предаје себе на многобројне и предивне начине да би се они могли израчунати или појмити. Црква отуда тежи дијалогу с другим религиозним традицијама не из било какве жеље за променом залога своје вере, још мање из било које тескобе због недовољности тог залога, већ из побожне љубави према свима који траже Бога и Његову доброту, као и због чврстог уверења да Бог није оставио ниједан народ без удела у сазнању о Његовој слави и благодати. То, наравно, не може порећи да постоје многе непомирљиве разлике између разумевања истине у Цркви и у другим верским традицијама и сигурно да Црква не жели скривати ту стварност. Она не тражи ни компромисе у вези са сопственим суштинским веровањима нити ће се с надменошћу односити према другим верама као према недоследним. Истовремено, знајући да се Бог открива на безброј начина и бескрајним умећем, Црква улази у дијалог са другим верама спремна да буде задивљена и одушевљена разноликошћу и лепотом Богом дарованих пројава божанске доброте, благодати и мудрости међу свим народима.

§56 Иако Православна црква тежи дубљим пријатељским везама са свим религијама, она препознаје своју јединствену одговорност у односу на друга два „народа књиге“, Аврамовске традиције ислама и јудаизма, са којима има дугогодишње дијалоге и поред којих живи хиљадама година. Стога, Црква може и чини да се бави исламском лепотом и духовним истинама у свим његовим вишебројним традицијама, препознајући тачке додира са њим, посебно у његовом потврђивању рођења од Дјеве (Куран 3, 47, 19, 16-21, 21, 91) и његовом препознавању Исуса као Месије, Гласника, Речи и Божјег Духа (4, 171). Премда се православље не може сложити са исламом у његовом одбацивању оваплоћења и Бога као Свете Тројице, ипак је у стању да води свеобухватан дијалог са свим деловима исламске заједнице (ума) у погледу исправног разумевања ових централних хришћанских учења. Верује се да заједнички корени хришћанства и ислама на Блиском истоку, заједничка потврда поруке о јединству Бога, као и заједничко признавање светости и истине Божје Речи и Његових пророка, важност молитве и подвижништва, као и борба за препознавање Божје воље у свим стварима, позивају ислам и православље да ступе у присан разговор за унапређење мира и разумевања међу свим народима.

§57 У вези са јудаизмом, вечни Син Божји је постао човек оваплотивши се као Јеврејин, рођен је унутар Израиља, као наследник Божјих савеза са Његовим изабраним народом. Дошао је да испуни Божја спасоносна обећања своме народу, као Месија Израиља. Прва крв коју је пролио за искупљење света дата је на дан Његовог обрезања, Његова прва исповест пред светом која се односила на правду Божју била је у синагоги, као и прва објава Његове мисије у свету (Лука 4, 18–21), Његово служење наставило се језиком великих пророка Израиља, а паганска власт Га је погубила са титулом „Цар јеврејски“. Управо се Израиљу Бог открио као Онај који јесте, Израиљу је Бог дао Закон као језик љубави и заједништва, с Израиљем је Бог успоставио вечни савез и Израиљу је Он објавио: „Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи”. (Постање 12, 3). Као што је апостол Павле истакао, хришћани су спасени у Христу само уколико се накалеме попут дивљих маслинових грана на узгајано маслиново дрво Израиља и нису гране те које подржавају већ управо њих подржава корен (Римљанима 11, 16–24). Православни хришћани гледају на јеврејске заједнице широм света не само као на оне које практикују другачији символ вере већ, у одређеном смислу, и као на своје духовне старешине у историји Божјих спасоносних откривења, као и на чуваре тог драгоценог наслеђа које је прва пуна пројава Божје спаситељске присутности у историји. Нажалост, у овом тренутку је потребно ове ствари навести са посебним истицањем. Последњих година сведоци смо оживљавања у многим квартовима западног света најпогубнијих идеологија националног, религијског, па чак и расног идентитета уопште, а посебно антисемитских покрета. Нетрпељивост и насиље према Јеврејима су већ дуго видљиво зло у хришћанским културама, највећа систематска кампања масовног убиства и покушаја геноцида у европској историји предузета је против Јевреја у Европи и – док су неки православни свештеници и лаици показали изузетну великодушност и чак жртвено саосећање са својом јеврејском браћом и сестрама, задобијајући од њих да су часни „праведници међу народима“ – друге историјски православне нације имају мрачну историју антисемитског насиља и угњетавања. За сва та зла, хришћани морају тражити Божји опроштај. Ради опроштаја због таквих злочина над јеврејским народом нарочито почињеним у православним земљама, Црква тражи опроштај од Бога, као и дубљи однос љубави и поштовања према јеврејским заједницама и јеврејској вери.

§58 Прича о другим неправославним хришћанским верским предањима још није завршена, а православље потврђује да попут других неправославних хришћанских тела и они проналазе своју повезаност и јасноћу унутар Православне цркве. Као и за остале религије, Православна црква налази подстрека у речима апостола Павла упућеним Атињанима на Ареопагу: „Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповедам“ (Дела 17, 23). У томе се Цркви даје потврда да објављује како је истински Бог у коме живи и креће се читаво човечанство и да Његово постојање обожавају људи свуда, једнако и хришћани и нехришћани. А то у њој само још више буди жељу да сви људи и народи постану свесни како лице овог јединог истинитог Бога сјаји најјасније у лику Исуса Христа. Штавише, Црква – обасјана тим сјајем – улази у дијалог са другим верама потпуно спремна да учи од многих њихових мисаоних, културних и духовних достигнућа. Могуће је да као што се Црква раних векова окористила од многих философских, религијских и културних богатстава претхришћанске Европе, Мале Азије и Блиског Истока и временом их крстила, тако она може и сада откривати нове начине пројављивања залога вере или нових начина размишљања о културним изразима и концептуалним облицима којима је изложена, рецимо, великим философијама и верама Индије или традицијама Кине и Далеког истока или духовним искуствима племенских народа широм света, и тако даље. Опет, као што је Јустин Мученик напомињао, све што је истинито и побожно нам је добродошло, јер Логос је свуда и светли на свим местима.

§59 Православна црква, надасве, тежи томе да се уједини са свим људима и народима који се старају и чувају духовно од кородирајућег материјализма савременог доба и са свима који деле њено противљење оним облицима верског екстремизма и фундаментализма који богохулно повезује своју мржњу, нетрпељивост и насиље са Божјим именом. Посланица Светог и Великог сабора каже да: „Искрен међурелигијски дијалог доприноси развоју међусобног поверења и унапређењу мира и помирења. Црква тежи да мир одозго учини што опипљивијим на земљи. Истински мир се не постиже силом оружја, већ само љубављу која „не тражи своје“ (1. Коринћанима 13, 5). Уље вере мора се користити за ублажавање и зацељивање рана других, а не за подстицање нових пожара мржње“.[52] Из тог разлога, Православна црква приступа међурелигијском дијалогу у потпуном препознавању стварних разлика између предања, али ипак чврсто настојећи на стварној могућности за миран суживот и сарадњу међу различитим религијама. Изнад свега, она настоји да превазиђе незнање, непријатељство и страх уз узајамно разумевање и мир који доноси истинско пријатељство.

§60 За православне хришћане који живе у неправославним земљама, међурелигијски сусрети и дијалог јесу и остаће важно средство којим се остварују поштовање верских разлика и објављивање истине. Међурелигијски дијалог није само у проналажењу заједничке основе или у утврђивању области заједничког, већ је то такође сусрет са другима на личном и људском плану. Потребно је поштовање људске личности, створене по икони Божјој, и поштовање Божје љубави према читавом човечанству и целокупној творевини. Сусрет и дијалог захтевају ризик на нивоу како личности тако и заједнице. Сав дијалог је онда личан, јер укључује интеракцију јединствених, незаменљивих личности, хришћана или не, чија је личност до детаља повезана са њиховом индивидуалном, друштвеном, културном и верском историјом. Међутим, сав дијалог је заједнички подухват, будући да је за православну еклисиологију основни став да појединачни члан Цркве постоји само у заједништву или у односу са целим телом Цркве и коначно са Христом, који је глава Цркве.

VII. Православље и људска права
Створио си нас по свом лику и подобију

§61 Није случајно да се језик људских права, као и законске конвенције и институције осмишљене да заштите и унапреде та права, нарочито развио у државама чије су моралне културе формиране хришћанским веровањем. Данас употребљавамо схватање урођених људских права као својеврсну неутралну граматику којом се преговара о грађанским и правним механизмима за очување људског достојанства, опште слободе, социјалне стабилности, једнаких права за све, потпуног политичког ангажмана, економске правде и једнакости пред законом, као и о институцијама међународних конвенција за заштиту права мањина, миграната и азиланата и против ратних злочина и злочина против човечности. Међутим, историјски корен таквих идеја сеже дубоко у тло Јеванђеља и његове објаве – усред царске културе којој су такве идеје углавном биле туђе – о безмерној вредности сваке душе и о пуном личном достојанству сваког појединца. Свака значајна савремена изјава и повеља о универзалним грађанским правима, од Декларације француске скупштине (Déclaration des droits de l’homme et du citoyen, 1789) до Универзалне декларације о људским правима (Universal Declaration of Human Rights, 1948) и њених наставака, са сигурношћу тврди да су морална потраживања сваког људског бића према његовом или њеном друштву и законима превасходнија и неповредивија од права власника имања или влада или институција власти. Ово је уверење наслеђено из јеврејских и хришћанских извора европске цивилизације. Православни хришћани стога могу и треба са задовољством да усвоје језик људских права када желе да унапреде правду и мир међу народима и државама и одбране слабе од моћних, потлачене од њихових угњетача и немоћне од оних који покушавају да их искористе. Језиком људских права можда се не може изрећи све што се треба и мора рећи о дубоком достојанству и слави створења створених по лику и подобију Божјем, али то јесте језик који поштује ту стварност на начин који дозвољава међународну и међуверску сарадњу у раду са грађанским правима и грађанском правдом и зато он говори много од онога што се треба рећи. Православна црква, дакле, даје свој глас позиву на заштиту и унапређење људских права свуда и на признавање тих права као основних и неотуђивих за сваки појединачан људски живот.

§62 Бог је створио човечанство по свом лику и подобију и обдарио је сваког мушкарца, жену и дете потпуним духовним достојанством личности обликованих у складу са божанском личношћу Оца, Сина и Духа Светога. Тиме је створио нову сферу створене слободе, изразито људски простор слободе. Према православном предању, човечанство има необичну посредничку улогу у творевини, постојећи истовремено у областима материје и духа, свеобухватно поседујући обе карактеристике и творећи јединство међу њима. Као такво, човечанство је свештено оприсутњавање духовне слободе унутар света материјалне узрочности и органског процеса, оно дарује светлост рационалне слободе читавом материјалном космосу и приноси Богу живот света. А Црква има нарочито узвишено разумевање о томе од чега се састоји таква слобода. Истинска људска слобода више је од пуке неодређене моћи појединаца да одаберу шта желе да раде или поседују са што је мање могућим уплитањем државе или институционалних власти (мада сигурно нема ничег за презирање у жељи за стварном личном слободом и имунитетом од ауторитарних власти). Она је спознање нечије природе у својој доброј кончини, човекова способност да цвета у читавом распону своје човечности – што за људску личност подразумева слободно тражење јединства са Богом. Слобода отуда никада није само пука „негативна слобода“ неодређене отворености за све. Бити потпуно слободан значи бити повезан са оним са чиме је нечија природа првобитно уоквирена и за чиме, у дубини своје душе, неко непрекидно чезне. Конвенције о људским правима не могу постићи ту слободу ни за кога од нас, али те конвенције могу помоћи да се појединцима и заједницама осигура слобода од огромне разноврсности деструктивних и корумпираних сила које се пречесто удружују да спрече потрагу за истинском слободом. Језик људских права неопходан је у преговарању о начелима грађанске правде и мира, али служи и највишим тежњама људске природе изрицањем и одбраном неприкосновеног достојанства сваке душе.

§63 Главни философски принцип који покреће конвенције о теорији људских права јесте суштински приоритет људског достојанства, слободе, једнакости и правде у социјалном, грађанском и правном уставу било које државе. Ниједан сет закона, никаква област привилегија или посебне бриге, никакав национални или међународни императив не превазилази апсолутни морални захтев људских права према држави и свим њеним институцијама. У сваком смислу, језик људских права уклапа се у најосновније принципе који би требало да утичу на хришћанску савест. Поред тога, свака теорија о људским правима је одређена посебна правна, грађанска, социјална и међународна обавеза коју има свака влада. Међу законским правима које свака држава мора да штити и промовише јесу бројне основне слободе, попут слободе савести, слободе мишљења, слободе говора, слободе штампе и тако даље. Постоје и конкретније правне заштите које се морају обезбедити: право на безбедност, право на правно заступање под било којим околностима форензичког кривичног гоњења или полицијске истраге, имунитет од неоправданог претреса, заплене или хапшења, заштита од лишавања слободе без разлога или оптужбе, строги доказни стандарди попут владавине habeas corpus-а, између осталог. Затим, постоје та грађанска права која се морају сматрати универзалним и неотуђивим власништвом сваке личности: право гласа за или против оних који врше политичку моћ, једнака доступност свим људима у политичком представљању, слобода удруживања, слобода вероисповести и право на мирно окупљање и протест, слобода радника да оснивају синдикате, слобода од свих облика принудног рада (чак и за оне у затвору), заштита од сегрегације, предрасудне политике или злочина из мржње, слобода од дискриминације у становању или запослењу по било којој основи, право на једнаку полицијску заштиту за све људе, заштиту за недржављане од неједнаког поступања, законе који обезбеђују хумане праксе кривичног правосуђа и лишавања слободе, универзално укидање смртне казне и тако даље. У вези са социјалним правима које би свака влада требало да осигура, то укључује право на бесплатну универзалну здравствену заштиту, која је једнако доступна људима ма ког економског стања, право на социјално обезбеђене пензије и доходке за старије особе довољне да им осигурају достојанство и удобност у њиховим последњим годинама, затим право на негу одојчади и право на одговарајуће услуге социјалне заштите за сиромашне и инвалидн. По питању конвенција у вези са међународним правом, оне морају у најмању руку претпоставити право сваког народа да буде заштићен од агресије и пљачке од стране страних сила или корпоративних интереса, очување здравог и прихватљивог окружења, заштиту од и снажно правно гоњење ратних злочинаца, апсолутну забрану мучења, заштиту од расељавања, право на бекство чак и када то укључује прелазак националних граница и универзално право на азил за расељене као резултат рата, угњетавања, сиромаштва, друштвеног колапса, природне катастрофе или прогона. Опет, конвенције о теорији људских права не могу испунити или чак обратити се свему ономе што Православна црква жели за људска бића; саме по себи, ове конвенције не могу покорити себичност у људским срцима нити стварати трајне облике заједништва, оне не могу пружити свеобухватно и убедљиво виђење заједничког добра које одговара на све материјалне, моралне и духовне потребе људске природе. Језик људских права је на много начина минималистички језик. Он је, међутим, корисно сажет језик који може помоћи обликовању и осигурању правила доброчинства, милосрђа и правде које Црква сматра најмањим што би требало да захтева свако друштво, те је то језик који сви хришћани у савременом свету морају непогрешиво афирмисати и подржавати.

§64 „Основно људско право јесте заштита принципа верске слободе у свим њеним аспектима – дословно, слобода савести, веровања и вероисповести, укључујући, самостално и у заједници, приватно и јавно, право на слободу богослужења и праксе, право на испољавање своје религије, као и право верских заједница на верско образовање и потпуно обављање и вршење својих верских дужности, без икаквог облика директног или индиректног уплитања државе“. [53] У било којем друштву борба за верску слободу и поштовање савести сваког људског бића пружа најрелевантнији доказ снаге љубави над мржњом, јединства над поделом, саосећања над равнодушношћу. Друштво које штити слободу вероисповести јесте оно које препознаје да народ може одржати моралне темеље стварног грађанског и друштвеног јединства само очувањем сфере духовне одговорности, која надилази чак и интересе државе. Савест је глас божанског закона унутар сваког од нас, тако да сузбијање савести не може помоћи, већ чини да писани закони једне државе буду неправедни и на крају самопоништавајући. Чак и у земљама у којима једна вера ужива преовлађујућу доминацију, права већине могу се истински обезбедити од задирања државе или неограниченог капитала или других деструктивних снага само гарантовањем верских права свих мањина. Зато Васељенска патријаршија неуморно настоји да промовише право слободног богослужења и вероисповедања за све народе. Јер мера којом поштујемо веру других јесте мера којом можемо очекивати да се поштује и наша сопствена вера.

§65 Током Васкршњег поста 379. године, свети Григорије Ниски држао је проповед која је можда била прво забележено нападање ропства као институције у западној историји.[54] Пре тога, стоици и хришћански писци су се бунили против злостављања робова и заступали су (уз Павлов савет Филимону) да се према свезаним слугама односи као према духовно једнакима својим господарима. Међутим, нико раније није покренуо озбиљна питања о моралној легитимности самог постојања обвезничког служења. Григоријев аргумент се, штавише, у потпуности заснивао на хришћанским принципима: универзалност божанске иконе у свим људским бићима, једнакост свих личности у Христовом телу, крв којом је Христос искупио читаво човечанство за Себе, недељиво јединство свих људи као браће и сестара у Христу и тако даље. Хришћанство се родило у свету господара и робова, чија је економија била свуда потпомогнута грешним принципом да је једно људско биће могло бити власништво другог. Иако се рана Црква није претварала како има моћ да укине обвезничко ропство у своме друштву или чак да успева замислити такву могућност, хришћанска заједница је у најбољем случају покушала да створи заједницу, па чак и своју властиту политику у којој је разлика између господара и роба анулирана једнакошћу свих хришћана као наследника Царства, те самим тим као ближњих један другоме. У Христу, објављује апостол Павле, не постоји ни роб ни слободњак, јер сви су једно у Христу (Галатима 3, 28). На тај начин он је и хришћанина Филимона приволео да прими натраг свог одбеглог роба Онисима, не више уопште као роба, већ као брата (Филимону 15-16). То је нагнало светог Јована Златоустог да примети како: „Црква не прихвата разлику између господара и слуге“.[55] Нема потребе рећи да се хришћанско друштво током векова није верно придржавало овог правила нити је правилно препознало и прихватило распуштање институције ропства које је оно логично подразумевало. А током времена хришћанска култура је прихватила зло које је требало одмах да одбаци. Тек у савременом добу постало је потпуно могуће да се хришћански свет без икаквих двоструких аршина покаје због свог неуспеха у том погледу да живи савршено у складу са ослобађајућим Христовим Јеванђељем, Христом који је дошао да ослободи поробљене и плати цену њихове еманципације. Упркос томе, савремени свет није у потпуности очишћен од ове зле установе. Православна црква признаје да посвећеност људским правима у данашњем свету још укључује неуморну борбу против свих облика ропства који и даље постоје у свету. Ово укључује не само континуиране праксе обавезног служења у разним деловима света, већ и низ других пракси, које су и кривично и законски толерисане. Због тога је Васељенска патријаршија недавно усредсредила своју пажњу на савремено ропство. Безброј деце, жена и мушкараца широм света тренутно страда под различитим видовима трговине људима: принудни рад и деце и одраслих, сексуално искоришћавање деце, жена и мушкараца, присилни и рани брак, регрутација деце војника, експлоатација миграната и избеглица, трговина органима и тако даље. Данас видимо да су велики каравани људи који су присиљени да напусте своје домове и земље због насиља, глади и сиромаштва подложни најгорим замисливим експлоатацијама, укључујући и то да постају жртве организованих злочиначких подухвата. У исто време, постоје делови света у којима владе и предузећа не само да дозвољавају, већ чак и подстичу, принудни рад, дечији рад, неплаћени рад и рад под опасним условима. А неке државе – чак и неке које имају напредну економију – не устручавају се да користе разне врсте принудног рада, посебно рад осуђених. Православни хришћани се морају придружити напорима да се искорени савремено ропство у свим његовим видовима, широм света и за сва времена. Стога Црква изнова потврђује тврдњу садржану у Декларацији верских вођа против савременог ропства (Declaration of Religious Leaders against Modern Slavery, 2. децембар 2014), чија је она потписница, да је ропство „злочин против човечности“ и да се православни хришћани морају придружити свима који су посвећени да учине све што је у њиховој моћи, у оквиру својих заједница и шире, да раде за слободу свих оних који су поробљени и жртве су трговине људима како би им се могла пружити будућност. На путу да се тај циљ достигне, наш противник није само савремено ропство, већ и дух који га негује: обожавање профита, свеприсутни савремени етос конзумеризма и недостојни импулси расизма, сексизма и егоцентризма.

§66 Ниједна морална наредба није присутнија тема у Светом писму, од најранијих дана Закона и пророка до доба апостола, од гостопримства и заштите за незнанце у невољи. „Дошљаку немој чинити криво нити га уцвелити, јер сте били дошљаци у земљи мисирској“ (Излазак 22, 21; усп. 23, 9). „Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љубите га као себе самог; јер сте и ви били дошљаци у земљи мисирској. Ја сам Господ Бог ваш.”(Левит 19, 34). „Јер је Господ Бог ваш Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики, силни и страшни, који не гледа ко је ко нити прима поклона; Даје правицу сироти и удовици; и љуби дошљака дајући му хлеб и одело. Љубите дакле дошљака, јер сте били дошљаци у земљи мисирској.” (Поновљени закон 10, 17–19). „Проклет да је који би изврнуо правицу дошљаку, сироти или удовици.“ (Поновљени закон 27, 19). „Господ чува дошљаке“ (Псалам 146 [147], 9). „Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику“ (Јов 31, 32). „То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?

А није ли ово пост што изабрах: … и сиромахе прогнане да уведеш у кућу. . .? “(Исаија 58, 6–7). „И доћи ћу к вама на суд и бићу брз сведок против … оних који дошљаку криво чине и не боје се мене, вели Господ над војскама.“ (Малахија 3, 5). „Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле.“ (Јеврејима 13, 2). У ствари, Христос нам говори да наше спасење зависи од гостољубивости коју пружамо странцима: „Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видесмо … странца … и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.“ (Матеј 25, 44–45). Ове речи морају изгледати посебно мучне – и посебно изазовне – хришћанској савести данас. Двадесет и први век је освануо као век миграната и избеглица који беже од насилног криминала, сиромаштва, климатских промена, рата, суше, економског колапса и траже сигурност, подршку и наду. Развијени свет свуда познаје присуство избеглица и азиланата, многи легално признати, али и многи други без документације. Они се свакодневно суочавају са савешћу богатих држава својом потпуном рањивошћу, немаштином и патњом. Ово је глобална криза, али и лични апел нашој вери, нашој најдубљој моралној природи, нашој неизбежној одговорности.

§67 Православна црква сматра да је положај ових расељених народа ништа мање од божанског позива на љубав, правду, служење, милосрђе и неисцрпну великодушност. Апсолутна обавеза Цркве да брани достојанство и заузме се за случај миграната, избеглица и оних који траже азил јасно је наведена у Посланици Светог и Великог сабора: „Савремена и све интензивнија избегличка и мигрантска криза, због политичких, економских и еколошких разлога, у центру је светске пажње. Православна црква је одувек лечила и наставља да поступа тако са онима који су прогоњени, у опасности и потребити према речима Господњим: „Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми“ (Матеј 25, 35-36) и „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“(Матеј 25, 40). Током своје историје, Црква је увек била на страни ‘уморних и натоварених’ (уп. Матеј 11, 28). Ни у једном тренутку филантропски рад Цркве није био ограничен само на посредна добра дела према потребитима и страдалнима, већ је покушао да искорени узроке који стварају социјалне проблеме. Сви препознају „дела служења“ (Ефесцима 4, 12) Цркве. Стога, пре свега, апелујемо на оне који могу да уклоне узроке стварања избегличке кризе да донесу неопходне позитивне одлуке. Позивамо цивилне власти, православне вернике и друге грађане земаља у којима су они потражили уточиште и настављају да га траже да им се пружи свака могућа помоћ, чак и из сопствене недовољности“.[56] Црква стога похваљује оне народе који су примили мигранте и избеглице и који су дали азил онима који га траже. Штавише, она подсећа хришћане свуда да је таква добродошлица библијска заповест која превазилази интересе секуларних влада. Савремена национална држава није света институција чак и ако понекад може служити у циљу правде, једнакости и мира. Ни границе нису ништа друго до случајности историје и законских конвенција. И оне понекад могу имати корисну сврху да служе, али саме по себи нису морална нити духовна добра на које се можемо позвати како бисмо правдали неиспуњавање наших светих обавеза према онима за које нам је Бог заповедио да имамо посебну бригу. У наше време видели смо неке европске владе и велики број идеолога који утичу на одбрану „хришћанске Европе“ настојећи потпуно затворити границе, промовишући националистичке, па чак и расистичке идеје и одбацујући на безброј других начина речи самог Христа. Видели смо нативистичку панику охрабрену у Европи, Аустралији, Америци. У Сједињеним Државама, најмоћнијој и најбогатијој држави у историји – једној, у ствари, рођеној из великих таласа имиграната широм света – видели смо да политички лидери не само да подстичу страх и мржњу према азилантима и сиромашним имигрантима, већ се чак и користе насиљем над њима: отимањем деце од њихових родитеља, растурањем породица, мучењем родитеља и деце, интернирањем свих њих на неодређено време, ускраћивањем поступака тражиоцима азила, клеветањем и лагањем о онима који траже уточиште, распоређивањем војске на јужне границе у циљу застрашивања и претње ненаоружаним мигрантима, употребом расистичке и нативистичке реторике против азиланата ради политичке користи, и тако даље. Све такве акције су напади на икону Божју у онима који траже нашу милост. То су увреде против Духа Светог. Православна црква у име Христово осуђује те поступке и моли оне који су криви да се покају и да уместо тога постану слуге правде и милосрђа.

VIII. Наука, технологија и свет природе
Твоје од твојих Теби приносећи

§68 Наше доба је доба све бржег технолошког развоја, данашња човекова моћ да трансформише физичку стварност, и на добро и на лоше, у људској историји је без преседана и представља опасност и одговорност за коју човечанство углавном делује неспремно. Православна црква мора, пре свега, подсећати хришћане да је свет у коме живимо Божја добра творевина (колико год да може бити нарушена грехом и смрћу) и срдачан дар свим Његовим створењима. Са светим Максимом Исповедником она потврђује да је људско присуство у физичком космосу такође духовно служење, врста космичког свештенства. Човечанство заузима место μεθόριος, граничника у коме се духовна и материјална царства сусрећу и уједињују и кроз то свештеничко посредовање светлост духа прожима сву створену природу, док се целокупна космичка егзистенција уздиже у духовни живот. Ово је, барем, творевина онако како је Бог планира и како ће она постојати васпостављањем свих ствари, када Он васпостави обновљено небо и земљу чему ће се сва створења земље, мора и ваздуха радовати у Његовој светлости. Хришћани увек морају имати на уму да је, према учењу вере, веза творевине са смрћу последица човековог отпадништва од своје свештеничке улоге, да је у Христу ово свештенство обновљено, те да коначно спасење обећано у Светом писму обухвата целокупну космичку стварност и да ће бити усавршено само у обновљеној творевини (оној коју Свето писмо у више наврата представља као изобиље у животињском и биљном свету, ништа мање него у људском). Стога одговорност хришћана у овом свету и њихово настојање да надиђу палу природу служењем Царству укључује стварну одговорност за целокупну творевину и непрекидно старање за њен интегритет и процват. Како то постићи у времену тако брзе технолошке промене и тако огромне технолошке моћи питање је које хришћани морају непрестано постављати себи и чему Црква мора приступати са молитвеном разборитошћу. То је основа и контекст пионирских иницијатива Васељенске патријаршије за очување природне средине. То је такође разлог зашто је још 1989. године блажене успомене васељенски патријарх Димитрије успоставио обележавање 1. септембра, а потом су га усвојиле све Православне цркве, Светски савет цркава и многе протестантске конфесије, Англиканска заједница, као и папа Франциско за Римокатоличку цркву – као годишњи дан молитве и заштите Божје творевине.

§69 Хришћанска мисија преображења света у светлу Царства Божјег јесте она која допире до целокупне творевине, свеукупног живота, сваке димензије космичког постојања. Где год постоји патња, хришћани су позвани да донесу исцељење у виду олакшања и помирења. Због тога је Црква у својој раној историји започела оснивање болница отворених за све људе и примењивала је такве терапије и лекове који су били познати у тадашње доба. Изванредна Василијада св. Василија Великог била је место благостања за сиромашне, као што је била место оздрављења за болесне. Како пише св. Василије: „Медицина је дар од Бога чак и уколико је неки људи не користе на прави начин. Истина, било би сулудо положити сву наду за излечење у руке лекара, ипак постоје и људи који у целости тврдоглаво одбијају њихову помоћ“.[57] Црква је од својих најранијих дана препознала исцелитељску службу као свети подухват и као искрену сарадњу у Божјем деловању. И ни у једној области људске делатности технолошки развој није спремније дочекан и пожељан него у медицинској науци. Проналазак лекова, антибиотика, вакцина, терапија чак и за најтеже болести и тако даље, јесу нарочито славна достигнућа људске креативности и стога су такође и посебно драгоцени Божји дарови. Упркос томе, брзина којом медицински научници данас развијају, тестирају и примењују нове технологије и терапије често далеко превазилази морално сагледавање и духовно разлучивање. Све више и више Црква мора бити спремна да разматра и процењује сваку од ових медицинских иновација засебно, како се чини, а понекад и да размотри употребу ових иновација од случаја до случаја. На пример, ово ће се често показати потребним у црквеном приступу облицима збрињавања старих и смртно болесних. Не може постојати једноставно опште правило по питању, на пример, тога када наставити медицински третман ради продужавања живота а када се суздржати од истог. Добробит пацијента, духовно и материјално благостање његове породице, разборита разлика између обичних и изванредних напора за очување и продужење живота – сва ова питања, као и многа друга, морају се узети у обзир у сваком појединачном случају. Често процена да ли ће се Црква ослањати на тренутне медицинске технологије зависи од практичних и моралних пратећих елемената тих технологија, то јест метода које оне захтевају и етичких последица које би те методе могле проузроковати. На пример, неки третмани оплодње in vitro или примена матичних ћелија за повреде кичме могу укључивати уништавање веома младих људских ембриона, а то Црква не може да подржи. Опет, сваки појединачни случај лечења можда ће требати посебно да се просуђује. Црква би, на пример, могла дати свој пуни благослов одређеној терапији матичним ћелијама да ублажи симптоме одређене повреде кичме, све док матичне ћелије нису извађене из побачених беба.

§70 Нове технологије развијају се још брже изван сфере медицинских наука, могло би се тврдити. Свакако, то се чини с већом разноликошћу и културном прожетошћу. На пример, у последњих неколико година – једва више од деценије или две – приметили смо радикална нова дешавања у комуникационим технологијама, прикупљању података и сортирању, масовном преносу порука, тренутном глобалном ширењу информација (или дезинформацијама, како може бити случај) и тако даље. Сваки такав развој доноси са собом бројне корисне могућности, попут изузетно брзих људских интервенција у ситуацијама природне катастрофе или људске агресије, или као нови пут комуникације и међусобног разумевања међу људима или народима. Па ипак, те исте технологије стварају нове могућности за злонамерну злоупотребу или нехотице штетно погрешно коришћење. Данас су разлике између стварности и фантазије, између чињеница и мишљења, између вести и идеолошки мотивисане пропаганде, између истине и лажи постале све опскурније и флуидније, управо као резултат огромне моћи интернета. Последњих година смо видели бројне случајеве у којима агенти за конфузију врше систематске злоупотребе јавног дискурса на интернету у циљу сејања раздора или вршења утицаја на политичке трендове, углавном путем преваре и погрешног усмеравања. Колико су погубне, можда и непланиране, али и даље свеприсутне корупције проузроковане наглим падом уљудности на интернету. Случајна и уобичајена употреба реторике кривице, провокације и увреде, окрутности, узнемиравања и понижавања – све ове духовно разарајуће праксе превише су уобичајене за атмосферу интернетске културе. Може се догодити да управо природа савремене тренутачне комуникације чини таква зла готово неизбежним. Непосредно недодирљив, љубопитљиво безличан и апстрактан квалитет виртуелне комуникације изгледа да подстиче врсту аморалног и самозадовољног понашања коју би реална, непосредна присутност друге особе обесхрабрила. Овде комуникација пречесто може постати алтернатива истинском заједништву и заправо деструктивна за такво заједништво. Такође знамо да интернет може (из многих или истих разлога) постати изузетно снажно средство за било који број опсесија и зависничких фиксација, попут порнографије или насилне фантазије. Ипак, немогуће је предвидети колика је добробит или штета које ново доба тренутачне глобалне повезаности може донети. Но, величина овог последњег поменутог готово сигурно неће бити ништа мања од првог и у многим непредвиђеним начинима биће већа. Црква овде мора бити будна по питању ефекта ових нових технологија и мудра у борби против њиховог штетног дејства. Такође мора остати стално свесна све утицајнијег развоја у другим или сродним истраживачким областима, попут нових алгоритама за вештачку интелигенцију или нових техника едитовања гена. То колико ће добро она успети да усмери своје пастирске моћи и ресурсе пред лицем тог убрзаног процеса научног напретка, сигурно ће одредити колико ће успети да пружи истинско духовно уточиште онима који траже Бога и Његову љубав у савременом свету.

§71 Можда прва брига Цркве, у покушају разумевања брзог технолошког развоја позне модерности и покушаја да обезбеди своју улогу као место духовне стабилности усред непрекидног тока научних и друштвених промена, јесте да тежи превазилажењу било којег привидног антагонизма између света вере и науке. Један од најподмуклијих аспеката савремене западне културне историје била је појава религиозног фундаментализма, укључујући фидеистичке облике хришћанства који одбијају да прихвате открића у областима као што су геологија, палеонтологија, еволуциона биологија, генетика и науке о животној средини. Ништа мање фидеистички, осим тога, јесу облици идеолошког „сцијентизма“ и метафизичког „материјализма“ који инсистирају на томе да се сва стварност може свести на чисто материјалне силе и узроке и да је целокупно духовно царство илузија. Ни научни докази ни логика не подржавају такав поглед на стварност, заиста то је философски некохерентно. Међутим, иако је тако, популарна интелектуална култура позне модерности у знатној мери је обележена овим супротстављеним фундаментализмима. Православна црква нема интереса за непријатељство између наивних философија, а још мање за историјски неписмене басне о неком вишегодишњем сукобу између вере и научног разума. Хришћани треба да се радују напретку свих наука, да радо уче од њих и промовишу научно образовање, као и јавно и приватно финансирање за легитимна и потребна научна истраживања. Нарочито у нашем времену еколошке кризе морамо искористити све ресурсе научног истраживања и теорије како бисмо тражили све дубље знање о нашем свету и све ефикаснија решења за наше заједничке опасности. У очима Цркве, треба похвалити све оне који доприносе добробити човечанства и творевине у целини, а Црква нуди своје непрекидно охрабривање истраживачима у релевантним областима да посвете своје напоре ублажавању патње свуда, укључујући развој нових технологија за обезбеђивање чисте воде у угроженим регијама, спречавање исцрпљивања тла и болести усева, повећање приноса и трајности усева и тако даље. Такође, Црква подстиче вернике да буду захвални – и прихватају – научне налазе, чак и оне који могу повремено захтевати ревидирање њиховог разумевања историје и оквира космичке стварности. Жеља за научним сазнањима потиче са истог извора као и чежња вере да уђе све дубље у Божју тајну.

§72 Ни Црква не треба да пропусти да се служи научним ресурсима за своје пастирско служење, као ни технолошким напретком интернета и друштвених медија за своју пастирску мисију. У најмању руку, њене пастирске праксе требало би да буду обавештене о ономе што је научено последњих векова о сложености људских мотивација и жеља, као и о скривеним физичким и психолошким узроцима – укључујући генетске, неуробиолошке, биохемијске и психолошки трауматичне узроке – који често утичу на људско понашање. Ова свесност не треба ни на који начин да нас одвоји од црквеног разумевања стварне снаге греха у свету или потребе у сваком животу за покајањем и опроштајем, нити би требало да охрабри Цркву да одбаци духовне болести као чисто психичке поремећаје, захтевајући терапије али не и истинско покајање и обнављање Божјим Духом. Међутим, снажан осећај све веће невоље због отеловљених духова у свету који мучи смрт и духовни поремећај може само помоћи православним пастирима у разумевању, уверавању и излечењу душа које су им поверене. И потпуно је у складу с истинским доброчинством и хришћанском скромношћу да такви пастири препознају како су одређени проблеми резултат и чисто контингентних физичких или психолошких сила колико и моралних промашаја са било чије стране. Они који се посвете бризи о души требало би бити спремни, па чак и жељни, да уче од оних који проучавају природну динамику ума и тела и благодарни Богу на милости коју им пружа кроз ове последње увиде.

§73 У средишту символа Цркве и пројави вере, Никео-цариградском символу вере, православни хришћани исповедају: „Једног Бога, створитеља неба и земље, свега видљивог и невидљивог“. Свето писмо потврђује да: „Бог погледа све што је створио, и гле, добро беше веома“. (Постање 1, 31). Реч „добро“ (καλός) у канонском грчком тексту означава више од вредности неке ствари и више од њене пуке моралне прихватљивости, она указује на то да је свет такође створен и позван да буде „лепим“. Литургија св. Јакова то такође потврђује: „Јер је један Бог Света Тројица, чију славу небеса казују, док земља јавља Његову силу, море Његову моћ и свако физичко и нематеријално створење Његову величину“. Ово дубоко веровање у доброту и лепоту читаве творевине јесте извор и срж целокупног космичког виђења Цркве. Како православни хришћани певају на празник Богојављења: „Природа водâ је освећена, земља је благословена, а небо просветљено … Тако да се елементима творевине, анђелима и људима, видљивим и невидљивим стварима, најсветије Божје име може славити“ (из Великог благослова вода). Св. Максим Исповедник нам говори да људска бића нису издвојена од остале творевине, већ су по својој природи везана за целокупну твар.[58] А када су људски род и творевина на такав начин повезани, човек испуњава свој позив да благослови, уздигне и преобрази космос, тако да се његова урођена доброта може открити чак и у стању пада. У овоме се слави најсветије Божје име. Међутим, људска бића превише често замишљају себе као нешто одвојено од остатка творевине, као укључене у материјални свет само онолико колико могу или би требало да га искористе за своје циљеве, они игноришу, занемарују и чак понекад вољно одбацују своју везу са осталом творевином. Изнова, човечанство је порекло свој призив да преображава васељену и уместо тога је обесправило наш свет. А од рођења индустријског доба, способност човека да нанесе штету је неумољиво расла. Као резултат тога, данас се сусрећемо са таквим претходно незамисливим катастрофама, као што су појачано топљење ледених брегова и глечера, киселе кише и реке услед загађености, фармацеутски лекови за нашу пијаћу воду и трагично смањење или чак изумирање многих врста. Са свим силама – политичким, друштвеним, економским, корпоративним и грађанским, духовним и материјалним – које доприносе деградацији наших екосистема, Црква настоји да негује истински литургијски и светотајински пут заједништва с Богом у и кроз Његову творевину, пут који нужно захтева саосећање са свима другима и бригу за целокупну творевину.

§74 Дело космичког преображаја захтева велики труд, непрекидну борбу против аспеката палости човека и света, а преузимање овог труда захтева подвижнички етос, онај који може преусмерити човекову вољу на такав начин да обнови своју везу са целокупном творевином. Такав етос подсећа хришћане да творевина, као божански дар љубљеног Творца, не постоји само као наша да је користимо према своме нахођењу, већ као реалност заједништва и наслађивања, у чијој доброти треба да уживају сви људи и сва створења и чију су лепоту позвани сви људи да негују и штите. Између осталог, ово подразумева рад на уклањању расипничке и деструктивне употребе природних ресурса, рад на очувању природног света за садашњу генерацију и за све генерације које долазе и практиковање суздржљивости и мудре штедљивости у свим стварима. Међутим, ништа од тога није могуће без дубоког вежбања у захвалности. Без благодарења, ми нисмо истински људи. То је, у ствари, темељ црквеног евхаристијског разумевања себе и своје мисије у свету. Када је човек у хармонији са свим створењима, ово благодарење долази без напора и природно. Уколико се та хармонија наруши или замени нескладом, као што је то често случај, благодарност уместо тога постаје обавеза коју треба испунити, понекад са потешкоћама, али само такво благодарење може истински излечити поделу која отуђује човека од остатка створеног света. Када људи науче да цене земаљске ресурсе у истински евхаристијском духу, више се не могу односити према творевини као према нечему одвојеном од себе, као према пукој користи или имовини. Тада постају истински у стању да свет врате свом Створитељу кроз искрено благодарење – „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све“ (Из Анафоре Божанске литургије светог Јована Златоустог) – и у том чину богослужења творевина се враћа себи: све поново преузима своју сврху, онако како је Бог од почетка замислио и у одређеној мери опет је украшена у својој исконској лепоти.

§75 Црква схвата да је овај свет, као Божја творевина, свештена тајна чија дубина сеже све до вечног Савета њеног Створитеља, а то само по себи спречава било какву надменост због надмоћи која долази од људи. Заиста, експлоатација светских ресурса се увек треба препознавати као израз Адамовог „првородног греха“, а не као прави начин примања Божјег предивног дара кроз творевину. Таква експлоатација је резултат себичности и похлепе која происходи од човекове отуђености од Бога и следствено томе његовог губитка правилно уређеног односа са остатком природе. Стога, као што смо више пута наглашавали, сваки чин експлоатације, загађења и злоупотребе Божје творевине мора се препознати као грех. Апостол Павле описује творевину како: „Заједно уздише и тугује до сада“ (Римљанима 8, 22) док са „жарким ишчекивањем очекује“ (Римљанима 8, 19) „слободу славе деце Божије “ (Римљанима 8, 21). Последице греха и нашег отуђења од Бога нису само личне и друштвене, већ и еколошке, па чак и космичке. Дакле, нашу еколошку кризу не треба схватити само као етичку дилему, већ је она онтолошко и теолошко питање које захтева радикалну промену мишљења и нови начин постојања. А то мора укључивати промену наших навика не само као појединаца, већ и као врсте. На пример, наша често непажљива потрошња природних ресурса и наша безобзирна употреба фосилних горива довели су до све катастрофалнијих процеса климатских промена и глобалног загревања. Стога, наша потрага за алтернативним изворима енергије и напори да умањимо свој утицај на планету сада су неопходни изрази нашег призива да преображавамо свет.

§76 Нико од нас не постоји изоловано од целокупног човечанства или од целокупне творевине. Ми смо зависна створења, створења која су увек у заједници, па смо стога и морално одговорни не само за себе или оне на које непосредно утичемо или их погађамо, већ и за целокупан створени поредак – за цео космички град, да тако кажемо. У наше време нарочито морамо да схватимо да су служење ближњему и очување природног окружења интимно и нераскидиво повезани. Постоји блиска и нераскидива веза између нашег старања о творевини и служења телу Христовом, баш као што постоји и између економских услова сиромашних и еколошких услова планете. Научници нам говоре да ће они који су највише угрожени у тренутној еколошкој кризи остати они који имају најмање. То значи да је питање климатских промена такође питање социјалне заштите и социјалне правде. Црква стога позива владе света да траже начине да се унапреди наука о животној средини, кроз образовање и државне субвенције за истраживање и да буду спремне да финансирају технологије које би могле послужити за преокрет страшних ефеката емисија угљеника, загађења и свих облика нарушавања животне средине.

§77 Такође се морамо присетити да су људска бића део замршене и осетљиве мреже стварања и да њихово благостање не може бити изоловано од добробити целог природног света. Као што је свети Максим Исповедник тврдио, у Христу су превазиђене све димензије отуђености човека од његове праве природе, укључујући његово отуђење од остатка физичког космоса, а Христос је делимично вратио материјалној творевини своју првобитну природу Божјег земаљског раја.[59] Наше помирење с Богом, према томе, мора се нужно изразити и у нашем помирењу с природом, укључујући и наше помирење са животињама. Није случајно да приповест о стварању из Постања описује стварање животиња и настанак човека као нешто што се догађа истог дана (Постање 1, 24–31). Не треба заборавити ни то да, према причи о Великом потопу, Нојев завет с Богом обухвата животиње у барци и све њихове потомке у вечности (Постање 9, 9–11). Јединствена величина човека у овом свету, икона Божја унутар сваке личности, такође је јединствена одговорност и служење, свештенство у служби целокупној творевини у њеној тескобној чежњи за славом Божјом. Човек дели земљу са свим осталим живим бићима, али једино он међу живим бићима има способност и ауторитет да се брине за њу (или, нажалост, да је уништава). Животиње које испуњавају свет сведоче о богатству Божје стваралачке љубави, њеној разноликости и изобиљу, а све су животиње из природног поретка уплетене у Божју љубав, Бог ниједног врапца не заборавља (Матеј 10, 29). Штавише, животиње нас својом невиношћу подсећају на рај који је људским грехом протраћен, а њихова способност беспоговорне патње подсећа нас на космичку катаклизму изазвану човековим отуђењем од Бога. Такође, морамо се присетити да се сва обећања из Светога писма у вези са Будућим веком тичу не само духовне судбине човека, већ и будућности искупљеног космоса, у коме је биљни и животињски свет изобилно присутан, обновљен у стању космичке хармоније.

§78 Тако се у житију светитеља налазе бројне приче о дивљим зверима, за које би било нормално да буду застрашујуће или непријатељске према људима, а које су привучене добротом светих људи и жена. У седмом веку ава Исаак из Ниневије дефинисао је милосрдно срце као „срце које гори ради целокупне творевине, за људе, птице, животиње. . . и за сваку створену ствар”.[60] Ово је стална тема у сведочењу светих. Свети Герасим је излечио рањеног лава у близини реке Јордан, свети Хуберт, примивши виђење Христа док је ловио јелене, проповедао је ловцима етику очувања, св. Колумбан се спријатељио са вуковима, медведима, птицама и зечевима, свети Сергије је припитомио дивљег медведа, свети Серафим Саровски је хранио дивље животиње, света Марија Египћанка је такође припитомила лава који је касније чувао њене остатке, свети Инокентије је излечио рањеног орла, света Мелангела је била позната по заштити дивљих зечева и припитомљавању њихових предатора, у савремено доба св. Пајсије је живео у хармонији са змијама. И не само животиње, већ и биљке морају бити предмети наше љубави. Свети Козма Етолски проповедао је да ће „људи остати сиромашни јер немају љубави према дрвећу“[61], а свети Амфилохије Патмоски је упитао: „Знате ли да нам је Бог дао још једну заповест која није записана у Светом писму? То је заповест да се воли дрвеће“. Подвижнички етос и евхаристијски дух Православне цркве савршено се подударају са овим великим светотајинским виђењем стварања, које распознаје трагове Божјег присуства „свуда присутног и [које] испуњава све ствари“ (молитва Светом Духу, Царе небески) чак и у свету који још вене у оковима греха и смрти. Управо је виђење то у коме се људска бића схватају као повезана са целокупном творевином и оно их такође подстиче да се радују доброти и лепоти целог света. Овај етос и овај дух заједно нас подсећају да су благодарност и чуђење, нада и радост наш једини примерени – заиста, наш истински креативан и плодоносан – став у погледу еколошке кризе са којом се сада суочава планета, јер само они могу да нам пруже спремност и одлучност да служимо добробити творевине онолико колико то морамо, из љубави према њој и њеном Творцу.

IХ. Закључак
Ми верни радујмо се имајући утврђење наде[62]

§79 Нема потребе рећи да документ ове врсте може да се бави само одређеним бројем питања и да његови аутори могу предвидети само одређен број додатних брига које би се могле јавити код оних који га приме. Због тога се он нуди с опрезом и понизним признањем да је у многим аспектима сасвим неадекватан као свеобухватна изјава социјалног етоса Цркве. У том смислу, он је понајвише позив верницима на даље и дубље промишљање. Поближе, друштвени етос Цркве се испуњава не просто применом етичких савета, већ такође и најпотпуније литургијским ишчекивањем Царства Божијег. Ништа што је овде написано не може уродити плодом уколико се издвоји из пуног светотајинског живота оних који су позвани на преданост ватри Духа Светог, тиме присаједињени Христу и преко Христа Оцу. За Оце Цркве, а посебно у учењу Дионисија Ареопагита, небеска доксологија анђеоских сила и праведних који окружују Христов царски престо (уп. Откривење 7, 11) истовремено усавршава и преноси архетипско и беспрекорно богослужење у којем је целокупно стварање позвано у векове векова, а управо та небеска литургија надахњује и благовести земаљској, евхаристијској светој тајни.[63] Овај нераскидиви и неотуђиви однос између небеске владавине анђеоских сила и светитеља и земаљског живота Цркве у свету пружа суштинско рационално утемељење етичких принципа Јеванђеља и Цркве, јер ти принципи нису ништа друго до начин учествовања у вечном усхићењу служења које је једино способно да оствари створену природу и уздигне је до њеног божанског призвања. Међутим, да би се православни хришћани придржавали Христових моралних заповести, свако мора да свакодневно преузима и свој лични крст и то мора у неку руку да укључује аскетску дисциплину „радосног туговања“ – не као некакву катарзичну празнину емоција, већ пре као чин покајања због отуђења од милости Божје. То је разлог зашто су у Блаженствима они који тугују благословени Христом који им обећава сигурност божанске утехе. „Благо онима који тугују; јер ће се утешити” (Матеј 5, 4).

§80 Црква постоји у свету, али није од света (Јован 17, 11, 14–15). Она живи у овом животу на прагу између земље и неба и сведочи у векове векова о стварима које још нису виђене. Црква живи међу народима као знак и слика трајног и непрекидног мира Царства Божијег и као обећање о потпуном оздрављењу човечанства и обнови створеног поретка, нарушеног грехом и смрћу. Они који су „у Христу“ већ су „нова твар: старо је преминуло, ево, ново је дошло“ (2. Коринћанима 5, 17). Ово је слава Царства Оца, Сина и Духа Светога која се и сада може видети на блиставим и преображеним лицима светитеља. Ипак, Црква није само жива икона Царства већ је и непрекидно пророчко сведочанство наде и радости у свету који је у ранама услед свог одбацивања Бога. Овај пророчки призив захтева одбијање да се ћути пред лицем неправде, неистине, окрутности и духовног поремећаја, а то није увек лако, чак ни у савременим слободним друштвима. Карактеристично за многа наша савремена друштва, а необично заједничко њиховим иначе често неспојивим политичким системима на Истоку и Западу јесте ново учење да постоји тако нешто као чисто јавна сфера која, како би истовремено била и неутрална и универзална, мора искључити религијски израз. Религија се, штавише, у таквим друштвима схвата као суштински приватно трагање, које не сме да упада у јавне расправе о општем добру. Но, ово је у основи неистинито и, готово по правилу, угњетавајуће у пракси. Као прво, секуларизам је облик савремене идеологије, похрањен сопственим имплицитним схватањем добра и праведности, те ако се сувише заповеднички наметне заиста разноврсном друштву, он постаје само још једно ауторитарно веровање. У неким савременим друштвима религиозни гласови су у јавном простору правно и присилно утихнули, било забраном верских симбола или чак одређених религијских стилова одевања, било порицањем да верници могу да делују у складу са својом савешћу у питањима од етичког значаја без кршења неотуђивих права других. Истина, људска бића не могу подићи непропустљиве преграде између својих моралних убеђења и својих најдубљих уверења о природи стварности, а тражити или приморати их на то је позив на озлојеђеност, продубљивање подела, фундаментализам и сукобе. Неоспорно је да су савремена друштва све више културолошки разнолика и, далеко од јадиковања због ове чињенице, Православна црква слави сваку прилику за сусрет и међусобно разумевање између људи и народа. Но, такво разумевање постаје немогуће ако се одређени гласови претходно утишају присилним законом и у недостатку таквог разумевања, а можда делом и као резултат те присиле, проблеми много гори и далеко деструктивнији од пуког грађанског неслагања могу се развити и прерасти преко границе саниране јавне арене. Православна црква, стога, не може да прихвати протеривање религиозне савести и уверења у неку чисто приватну сферу, ако ни због чега другог, онда зато што њена вера у Царство Божје нужно обликује сваки вид живота верника, укључујући и њихове погледе на политичка, социјална и грађанска питања. Нити Црква може просто апстрактно да придаје неупитну честитост, неприкосновеност и непристрасност секуларизу, јер свака идеологија може постати опресивна када јој се пружи неоспорна моћ диктирања услова јавног живота. Иако је скромни секуларни поредак који не намеће религију својим грађанима савршено добар и частан идеал, влада која превише лако ограничава чак и обичне изразе верског идентитета и уверења постаје мека тиранија која ће на крају створити још више подела него јединства.

§81 Упркос томе, Црква поштује и чак открива суштинску слободу сваке личности која је у њу уграђена од почетка захваљујући пребивајућој божанској икони. Та слобода мора да укључује и слободу прихватања и љубави према Богу онако како је откривена у Исусу Христу, као и слободу одбацивања хришћанског Јеванђеља и прихватања других веровања. Стога је Црква позвана у свако време и на сваком месту да сведочи истовремено и виђење људске личности преображене верношћу Очевој вољи, која је откривена у Исусу Христу, и такође неповредивост стварне слободе сваке људске личности укључујући слободу одбацивања те верности. Црква, још једном, потврђује добробит друштвене и политичке разноврсности и тражи само да то буде стварна различитост, која омогућава истинску слободу савести и слободно изражавање вере. Њена мисија јесте објављивање Христа распетог за све народе и у сва времена и позивање свих у живот Царства Божјег. А ова мисија нужно укључује сталан дијалог са савременом културом и јасно изражавање истински хришћанског виђења социјалне правде и политичке једнакости унутар савременог света.

§82 „Не посла Бог Сина свога у свет да суди свету, него да свет спасе кроз њега“ (Јован 3, 17). Православна црква то види као свој позив да осуди суровост и неправду, економске и политичке структуре које подстичу и чувају сиромаштво и неједнакост, идеолошке снаге које подстичу на мржњу и бахатост, али није њен позив да осуди свет, народе или душе. Њена мисија јесте да пројави спасоносну Божју љубав даровану у Исусу Христу целој творевини: љубав сломљену и наизглед поражену на крсту, али која је победоносно засијала у празном гробу на Пасху, љубав која даје вечни живот свету који је помрачен и изобличен грехом и смрћу, љубав често одбачену а за којом се непрестано чезне у свим срцима. Она се обраћа свим људима и сваком друштву позивајући их на свештено дело преображавања света у светлу Царства Божјег, Царства љубави и вечног мира. С обзиром на све то, ова Комисија скромно прилаже овај документ свима који су расположени да слушају његове савете, а посебно подстиче све православне вернике – свештенство и лаике, жене и мушкарце – да се укључе у молитвен разговор о овом саопштењу, да промовишу мир и правду које оно проглашава и да траже начине на које ће доприносити у својим локалним парохијама и заједницама у чињењу дела Царства. У том смислу, обнова реда ђаконата, за мушкарце и жене, може послужити као поучан начин усвајања и примене принципа и смерница предложених у овом саопштењу. Комисија такође тражи од православних богословија, универзитета, манастира, парохија и придружених организација да подстакну размишљање о овом документу, да опросте његове недостатке, покушају да повећају његове врлине и олакшају његово усвајање међу верницима. Најискренија је молитва свих који су радили на овом документу да оно што је овде написано буде од помоћи да се унапреди рад који је 2016. године отпочео Свети и Велики сабор Православне цркве, а додатно ће помоћи у испуњавању воље Божје у Његовој Цркви и свету.

Превела са енглеског Андријана Младеновић


[1] Василије Велики, О човеку, (Discourse 2, 15: On the Origin of Humanity, in On the Human Condition, Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 61)

[2] Иринеј Лионски, О апостолској проповеди, (On the Apostolic Preaching, Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 1997, 22)

[3] Изреке пустињских отаца, Антоније Велики (Sayings of the Desert Fathers, Anthony the Great, 9, 3. PG 65.77B)

[4] Видети Василије, Етика (Ethics 3–5)

[5] Атанасије, О Оваплоћењу (On the Incarnation 54.3. PG 25b.192B). Видети Атанасије, Против пагана и О оваплоћењу (Contra Gentes and De Incarnatione, Oxford, UK: Oxford University Press, 1971, 268).

[6] Иринеј, Против јереси (Against the Heresies 4.15.1). Видети Sources Chrétiennes 100, Paris: Cerf, 1965, 548–549.

[7] Иринеј, Против јереси (Against the Heresies 4.16.5). Видети Sources Chrétiennes 100, Paris: Cerf, 1965, 571–572.

[8] Јован Дамаскин, Православна вера (The Orthodox Faith, 4.22) PG 94.1200B. Видети St. John of Damascus: Writings, The Fathers of the Church 37, Washington, DC: Catholic University of America Press, 1958, 389.

[9] Максим Исповедник, Амбигва 42. PG91.1329C. Видети О потешкоћама код Отаца Цркве (On Difficulties in the Church Fathers), Dumbarton Oaks Medieval Library 28, Cambridge, MA: Harvard University Press, 2014, vol. 2,123–187.

[10] Јован Златоусти, Посланица Римљанима, Омилија 5. 5. PG 60.429.

[11] Мучеништво Поликарпово, 10. PG 5.1037A. Early Christian Writers: The Apostolic Fathers, New York, NY: Penguin Books, 1987 [revised], 128.

[12] Видети Јустинијан, Novella 6, 35.27-21.See The Novels of Justinian: A Complete Annotated English Translation, vol. 1, Cambridge: Cambridge University Press, 2018.

[13] О лажној слави и исправном начину за родитеље да васпитавају своју децу, 27. Видети Sources Chrétiennes 188, Paris : Cerf, 1972, 114.

[14] Видети Скуп православних епископа у Немачкој, Писмо епископа Православне цркве у Немачкој младима у вези са љубављу, сексуалношћу и браком, 2017.

[15] Нарочито на Сабору у Гангрији 340. PL 67.55D.

[16] Одељак II, 5. б.

[17] Јован Златоусти, 12. омилија о Посланици Колошанима 12, 5. PG 62.388C. Видети О браку и породичном животу (On Marriage and Family Life, Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 2003, 76).

[18] Дидахи 2. Видети Ранохришћански списи: Апостолски оци (Early Christian Writings: The Apostolic Fathers, London: Penguin Classics, 1987 [revised]).

[19] Архимандрит Софроније (Сахаров), Св. Силуан Атонски, Stavropegic Monastery of St. John the Baptist: Essex, 1991, 240.

[20] Марија Скобтсова, „Друга јеванђелска заповест“, (“The Second Gospel Commandment,” Mother Maria Skobtsova: Essential Writings, Maryknoll, NY: Orbis Books, 2002, 57).

[21] Божанска лествица, (Step 4.47. PG 88.705A).

[22] Василије Велики, О човековом пореклу (Discourse 1, 18: On the Origin of Humanity, in On the Human Condition, Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 45).

[23] Расправа (Discourse) 37.6. PG 36.289C.

[24] Стална конференција канонских православних епископа у Америци, Пастирска посланица о самоубиству, 2007.

[25] Видети Григорије Ниски, О савршенству, PG 46.285C.

[26] Василије Велики, Беседа о „Рушењу својих житница“ („Homily on “I Will Pull Down My Barns.” Begins at PG 31.261A).

[27] Василије Велики, Шестоднев 7. 3. PG 29.152C.

[28] Василије Велики, Омилија у време глади и суше (Homily in Times of Famine and Drought ) 7. PG 31.321CD.

[29] Јован Златоусти, Омилије на Јеванђеље по Матеју (Homilies on Matthew 5.9. PG57).

[30] Јован Златоусти, О Лазару и богаташу (2.4. PG 48.987-988).

[31] Јован Златоусти, Омилија народу у Антиохији (Homily to the People of Antioch 2.6. PG 49.43).

[32] Јован Златоусти, Омилије на Јеванђеље по Матеју (Homilies on Matthew 5.5. PG57.60-61).

[33] Јован Златоусти, Омилије на Прву посланицу Коринћанима (Homilies on 1 Corinthians 10.3. PG 61.85) и Омилије на Прву посланицу Тимотеју (Homilies on 1 Timothy 11.2. PG 62.555B).

[34] Амвросије Милански, Шестоднев 6. Почиње у: PL 14.257A. И Излагање Јеванђеља по Луки (Exposition of Luke’s Gospel, Book 7). Почиње у: PL 15.1699A.

[35] Василије Велики, Омилије на Псалме (Homilies on the Psalms 14.1.6. PG 29.263B)

[36] Амвросије Милански, О Навутеју Израиљцу (On Naboth the Israelite 3.11–15. PL14.769B).

[37] Марија Скобтсова, „Друга јеванђелска заповест“ (“The Second Gospel Commandment,” Mother Maria Skobtsova: Essential Writings, 54).

[38] Св. Силуан Атонски, 47.

[39] Василије Велики, Канон 13. Видети његово Писмо 188. PG 32.681C.

[40] Јустин Мученик, Прва апологија 39. PG 6.388B.

[41] Апостолско предање, 16.9.

[42] Атинагора, Молба за хришћане 35. PG 6.968C.

[43] Лактанције, Divine Institutes 6.20. PL 6.705B.

[44] Јован Златоусти, Омилија о статуама 17.1. PG 49.173B.

[45] Василије Велики, Посланица 203, 2. PG 32.737B.

[46] Василије Велики, Посланица 114. PG 32.528B.

[47] Свети и велики сабор, Енциклика, §2.

[48] Георгије Флоровски, „Етос Православне цркве“ (“The Ethos of the Orthodox Church,” The Ecumenical Review 12.2 (1960), 183–198 [186]).

[49] Свети и Велики сабор, Однос Православне цркве са осталим хришћанским светом, §2-3.

[50] Јустин Мученик, Прва апологија 46. PG 6.397B. И Друга апологија 8.10. и 13. PG 6.457A, 460B и 465B.

[51] Максим Исповедник, Амбигва 7. PG 91.1081С. Видети О потешкоћама код црквених отаца (On Difficulties in the Church Fathers, Vol. 1, 75–141).

[52] Одељак 17.

[53] Свети и велики сабор, Енциклика, 16.

[54] Григорије Ниски, О Проповеднику, Омилија 4. PG 44.664B.

[55] Јован Златоусти, Коментар на Посланицу Филимону, Омилија 1. PG 62.705B.

[56] Одељак 19.

[57] Василије Велики, Велика правила, питање 55. PG 31.1048B.

[58] Максим Исповедник, Мистагогија 7 PG 91.684 у: Максим Исповедник: изабрани списи (Maximus Confessor: Select writings, New York, NY: Paulist Press, 1985, 196).

[59] Максим, Амбигва 41. PG 91.1305CD. Видети О потешкоћама код црквених отаца (On Difficulties in the Church Fathers, том 2, 103–121).

[60] Ава Исаак Сиријац, Подвижнички списи (Ascetic Treatises [In Greek] 62, Holy Monastery of Iveron, Mount Athos, 2012, 736).

[61] Пророштво 96.

[62] Из Пасхалног канона.

[63] Видети Псевдо-Дионисије: Сабрана дела (Pseudo-Dionysius: The Complete Works, ed. Colin Luibheid, Mahwah, NJ: Paulist Press, 1987).

https://www.goarch.org/social-ethos?p_p_id=56_INSTANCE_km0Xa4sy69OV&p_p_lifecycle=0&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_col_id=column-1&p_p_col_count=1&_56_INSTANCE_km0Xa4sy69OV_languageId=sr_RS&fbclid=IwAR2BR1psnBCONG4l5Qjz_jj5VWipgHb4B5c-dVmjlUnB2pOu7gSNWUy-EZE

Pin It on Pinterest

Share This