Свјетлост Христова све просвјетљује. Стога, кад год се десе помрачења, кад наиђу облаци, ми се заустављамои питамо: а где је Свјетло? И налазимо ту Свјетлост јер она свијетли у тами (Јован 1: 5) и идемо ка Њој. У нашем животу увијек тако морамо чинити. Ни у којем случају не треба бјежати главом без обзира у неку мрачну дивљину, већ се смирити и без обзира на све потражити вољу Божју. Воља Божја је спасавајућа за нас.
Свијет сада рјешава неке проблеме: економске, политичке, свијет се бори с вирусима, микробима, болестима – са свиме, али свијет не тражи Христа. Свијет се није смирио. И као прије 2000 година, да је Христос сада међу нама, поново би га разапели, Он никоме не би требао.
Паника се вјештачки изазива. Кажу, у Словачкој ће предсједник примјењивати санкције против Православне цркве – католици тамо не служе, а православци служе. То су озбиљне ствари. Па ће рећи: „Карантин“ – и то је то. Желе да кажу људима да је Црква некаква атракција, музеј. Храмови постоје да би се у њима служило. То ће спасити свијет од коначне пропасти, од погибије.
Тешко нам је да се одвојимо од свакодневних брига, својих слабости и да се радујемо у Господу, да се радујемо што смо у Православној цркви. Не треба ничега да се бојимо, осим гријеха. Људи се плаше вируса, али права зараза је гријех. Она се преноси на хиљаде километара. Зато говоримо о Божјој љубави као једином лијеку којим морамо лијечити своје бесмртне душе. Љубав Божја постоји само у православљу, јер је ту све изграђено на љубави.
Човјек који дође у храм никада се не разболи од нечега лошег – ово је наш став, ово је наша вјера. И било која болест, све ове епидемије нису случајне. То је казна за безбожје, за невјерје, за гријех који је удаљио људе од Бога.
Сјећам се да смо ишли на одјељење за туберкулозу и причешћивали болеснике. Причешће је светиња, зар може нешто бити од светиње?! Гдје ћете се лијечити, осим у храму? У Чернобилској зони, гдје је зрачење опало, у храму није било никакве радијације! Шокирао ме је један случај. У години када се догодила хаварија у Чернобилу, одатле је дошао да се рукоположи шумар, веома здрава особа. А те године су јагоде биле добро родиле, и он нам је доносио јагоде. Питао сам га: „Значи, Ви сте одатле, право из зоне…“ А он ће мени: „Да, ја све то закрстим! Једемо све, и бобице и гљиве. Ми закрстимо и вјерујемо.“ И он је то казао без икакве трунке сумње. А онда су људи одатле иселили…
Сада постоји велика паника због коронавируса, као да претходно није било вируса. Вјероватно је било, и тада је више људи умирало, него сада. Али сада је ситуација таква да се људи боје. У таквом стању се налази свијет.
Међутим, ако смо вјерници, ми вјерујемо Богу и кажемо да нам длака неће пасти с главе, и ако што смртоносно испију, неће им нашкодити (Марко 16, 18).
Нажалост, наша вјера је слаба. Зато морамо да јачамо вјеру у Бога. И кад повјеримо свој живот Богу, тада неће бити никакве панике, нити страха. Колико је потребно, толико ћеш и живјети – ни мање, ни више. Али како ћеш живјети, зависи од тебе. Треба гледати на квалитет, а не на количину. Јер је бољи дан један у дворима Твојим, него хиљаду (Псалам 83: 11) – то је разлика између вјерујућих и невјерујућих. За невјерника једина вриједност је његов земаљски живот. А шта нам говори Христос? „Ако вас око саблазни, боље је бити без ока, ако те рука твоја саблазни, боље је остати без руке него сагријешити и наудити својој бесмртној души“ (Матеј 5: 29). У томе је разлика. За нас, земаљски живот није сам себи сврха, него средство. Ми живимо овај живот да бисмо научили живјети с Богом …
Што су јача искушења, што је више страдања на путу ка Богу, већа је вјероватноћа да ће се душа прилијепити свом Створитељу и одрасти. Ово је наш пут, ово је наш живот. Зато човјек који је истински пронашао Бога, схвата да се у његовом животу догодило најважније – сусрет са Богом. Живот поприма смисао који се не завршава послије земаљске кончине.
Протојереј Андреј Лемешонок, духовник Манастира Свете Јелисавете у Минску
Превела: Марија Живковић
Извор: https://obitel-minsk.ru/
