Izaberite stranicu

На данашњи дан, 30. марта 1867. године Сенату САД поднесен je најнеобичнији уговор новијег времена, о куповини од Русије Аљаске, територије од милион и по квадратних километара, за само 7,2 милиона долара. Вриједност Аљаске се показала кад је откривено злато, касније богата налазишта многих руда, најзад и нафта.

Само у току првих 50 година владавине над том земљом Американци су од ње зарадили бар сто пута више. Многи у Русији ни данас не могу са тим да се помире, па су створени бројни митови у вези са том трговином. Говорило се да је Аљаска дата за дугове, поклоњена, уступљена у најам. Причало се и да су је Американци на превару узели од Руса. Говорило се и да је Аљаску продала Катарина Велика, а да је за добијени новац куповала балске хаљине. Упркос распрострањеним легендама, Аљаска је продата за вријеме цара Александра II, а погодба је била поштена и обије стране су имале добре разлоге да је склопе. Одлука о продаји није била исхитрена, о томе се преговарало годинама. Руски цар имао је тада разлога да одликује свога представника у Вашингтону вјерујући како је Американцима „подвалио“ огромно дивље пространство (величине два Тексаса) на којем нема ничега осим снијега и леда. Осим тога, разлог за продају су биле и финансијске тешкоће у Русији и страх да би друге свјетске силе могле да преузму контролу над територијом. Руски цар је по том питању имао и своје истомишљенике. Било је и оних који су предвидјели експанзију САД и мислили су да ће продаја Аљаске допринијети јачању партнерских односа са Америком. Осим тога, сматрало се и да би Русија требало своје напоре да фокусира на јачање позиције у Азији. Још један аргумент који је ишао у прилог продаје Аљаске био је тај да ће Русији временом бити све теже да штити своје удаљене територије. Ако се пажљиво анализира закључује се да је руску Аљаску теоретски било могуће задржати, али за то је била неопходна воља државе. Међутим, у том тренутку држава је имала друге бриге — Кримски рат само што се завршио, а новац је био потребан за обнављање флоте и војске, али и за бројне друге планиране реформе. Многи у Русији су сматрали, а и даље сматрају, да је продаја Аљаске огромна грешка и кратковида одлука. Све до 1959. године Аљаска чак није ни била званично америчка држава, наводно због „економске заосталости“. Прави разлог је, како су неки вјеровали, у томе што су Американци чекали да истекне период од 90 година, за који многи тврде да је био дио уговора из 1867. године, према којем Аљаска није продата, већ само „изнајмљена“. Ипак, Хрушчов је 1957. године потврдио право САД на Аљаску.

Тек двије године касније Аљаска је постала 49. држава САД, пошто је председник Двајт Ајзенхауер потписао право на власништво и извршење промјене броја звjездица на америчкој застави.

Још једно питање које до данас изазива полемике у руској јавности јесте на шта је потрошен новац од продаје Аљаске? По историјским подацима, новац је отишао на изградњу жељезничких пруга у Русији и куповину парне локомотиве од Њемачке.

Међутим, куповина Аљаске је изазвала и бурна негодовања у Америци. Земља се још није била опоравила од грађанског рата између Сјевера и Југа, а новац се „баца“ на „залеђену земљу“. „Шта ће Америци та ’шкриња са ледом‘ и 50.000 дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље?“, протестовала је штампа у САД, а против куповине су били и Сенат и Конгрес. Па ипак, у Вашингтону је потписан споразум о продаји руске територије САД, а сва негодовања су утихнула када су на тој земљи Американци пронашли злато.

Новине су писале о груменима злата величине кокошијег јајета, којих има на цијелој Аљасци. За само неколико дана Сјеверну Америку је захватила „златна грозница“. Ријеке људи су у нади да ће се обогатити хрлили на најсјевернију територију САД. Свијет тако нешто није видио. За нешто више од вијека од момента проналаска злата, на Аљасци је ископано скоро хиљаду тона тог племенитог метала. Његова вриједност је чак 90 пута већа од суме коју су Американци платили Русима за ту територију, не рачунајући друга налазишта, природне ресурсе, шуме и, наравно, нафту. Тада су Аљаску прозвали — „Сјеверни Елдорадо“. Прва нафтна налазишта пронађена су почетком седамдесетих година прошлог вијека. Данас четвртину укупне нафте и гаса, произведених у САД, даје Аљаска. Природне резерве те земље и арктичког епиконтиненталног појаса процјењују се на најмање пола трилиона долара. Американци су у почетку на то гледали као на куповину ледене кутије, али већ послије 10-20 година испоставило се да је ова земља богата природним ресурсима, на примјер рибом, а сада лове и крабе. Укратко, испоставило се да је та земља прави рудник злата, буквално и фигуративно. Проблем остаје у томе што је то огромна територија, а људских ресурса је мало. Али, генерално гледано, Американцима се та куповина посрећила.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This