Izaberite stranicu

Чудотворна икона Богородице Теoдоровске, пројавила се 1239. године, но она се свечано празнује од 27. марта 1613. године, када је за цара изабран Михаило Теодорович из породице Романов, умиритељ узнемирене Русије.

Икона се налази у Костромском Успенском сабору према десној певници. Украшена је златном ризом и драгим камењем, а дарована је од цара Михаила Теодоровича и мајке његове, благочестиве царице Марте Ивановне.

Још почетком 12. века налазила се у капели близу града Кидекша.

Кнез Псковски, Георгије Всенолодович, при оснивању града Кидекша, хтео је пренети чудотворну икону, али послани по њу, никако је нису могли померити са места. Кнез закључи да Богородица не жели да напусти светињу, па је 1164. године на месту капеле основао свети манастир, који је назван Городцк, по имену града Городца у Нижњегородској области, а чудотворну икону Теодоровску, по древној цркви Теодора Стратилата у којој је првобитно била постављена.

У време напада Батија, када су Татари опустошили руску земљу, и сва села и градове претворили у прах и пепео, није био поштеђен ни Городцк, Волжски. Сви се житељи беху разбежали. А у саборном храму иза Светог Престола остављена беше  икона Богородице, којој је на полеђини била изображена Света Петка, Параскева. Никоме није пало на памет да се позабави њеним спасавањем, јер су мислили да је изгорела у пламену.

Године 1239. кнез Василије Георгијевич Квошња био је у лову у густој шуми, недалеко од града. Пратећи плен, кнез угледа пред собом на бору, икону Богородице. Пружио је руку да би је скинуо са дрвета, но икона се подигла у ваздух. Кнез, и сви који су били са њим, приклонише колена са страхопоштовањем пред иконом Богородице. Икона се поново спустила на дрво на дохват кнежеве руке. Он је још једном покушао да је узме, но она се поново подиже у ваздух. Задивљен чудом Пресвете, кнез отрча у град и сабра свештенство, монаштво и народ и сви са крстовима и иконама дођоше до указаног места. Савршивши са коленопреклоњењем молебно пјеније, свештеници прихватише икону Богородице и унесоше је у град, а житељи јој изађоше у сусрет. Са сузама целиваше чудотворну икону, при њеном уношењу у Саборни Костромском храм. Са свих страна света пристизало је мноштво народа. Неки благочестиви грађани јавили су кнезу да су видели како икону носи по граду човек у богатој војничкој одежди, каква је и на икони Светог великомученика Теодора Стратилата, због чега је и добила назив – Теодоровска.

Међу трговцима који су живели у Костроми, били су неки из Городца, који беше опустошен од Татара. који зажелеше да се поклоне чудотворној икони; тог часа сазнадоше, да је то иста она икона, која им је толико година чувала град.

Као датум прослављења узет је 27. март по новом односно, 14. март по старом календару.

Чуда

 На месту обретења иконе, на обали реке Запрудне, кнез је основао Запрудни манастир, у част нерукотворног образа, где се од тада једном годишње врши литија, и то 16. августа као успомена на јављање чудотворне иконе. Сама икона је била остављена у Саборном храму. После неколико година изгорео је и Костромском сабор и сви су мислили да је икона изгорела у пламену. После три дана разгрнули су пепео и нашли икону неповређену у огњу. Ускоро је на месту сагорелог храма подигнут нови велелепни храм посвећен великомученику Теодору Стратилату а чудотворна икона је била постављена у олтар иза престола.

После неког времена у Русију су поново упали Татари, пустошећи многе градове, угрожавајући територију Костроме. Кнез Георгије Васиљевич са сузама се молио пред чудотворном иконом Богородице, да узме град под своју заштиту. И народ и војска су усрдно њој притицали. Надајући се у њену помоћ, кнез је узео икону Богородице и носио је у рату увек испред војске. Царица Небеска је услишила мољења оних који су јој са вером притицали. Татари су извадили мачеве и успели лукове, но кад су видели икону, која је сијала јаче од сунчаних зрака као огањ, обузео их је страх и ужас па су се дали у бекство. Богородица је чудесно спасила Кострому. На том месту где се за време битке налазила чудотворна икона постављен је крст, а језеро и села основана по његовим обалама, почела су се називати светим.

После неког времена поново је изгорела Саборна црква и пламен се био свуда раширио таквом жестином да нико није могао ући да изнесе икону. Неки житељи су видели да икона стоји у ваздуху над самим пламеном. Сви су пали на земљу и са горким сузама се молили да их не остави без свога покрова и заступништва. Икона се спустила на земљу и стала на сред трга. Житељи нису прекидали молитву дан и ноћ. По вољи кнеза била је подигнута невелика црква за привремени боравак чудотворне иконе. Приликом изградње нове камене цркве у част Успенија Пресвете Богородице, са капелом посвећеном Теодору Стратилату, у њу је по завршетку градње пренесена икона Пресвете Богородице. Много година је прошло и сви су притицали ка Њој с молитвама, добијајући чудесна исцељења. Но, настала су тешка времена услед напада Пољака и Литванаца. Велика старица, Марта Ивановна Романова, удаљила се са сином својим Михаилом из Москве у Костроми и тамо проводила време у благочестивом монашком животу. Међутим, у Москву ослобођену од непријатеља сабрала се сва војска, све руске земље, и избор за цара је једнодушно пао на младог Михаила. Обавештење о том избору послано је по посланству у Кострому са граматом у којој властодршци признају Михаила за цара, умољавајући га овим речима: ,, Руска држава је без заштите, круна је осиротела, отечество рида јер нема оца. Дођи к нама следујућа надо све земље руске, царе целога народа од срца изабрани “.

Посланици из мноштво народа, предвођени Костромским свештенством и монаштвом, са часним крстом и чудотворном иконом Теодоровске Богородице дошли су у Ипатијевски манастир, где је боравила монахиња Марта. Михаило, у пратњи своје мајке изашао им је у сусрет до светих врата. Пришао је крсту и чудотворној икони и примио благослов Теодорита, али није пристајао да седне на царски престо. Мајка се бојала за сина, па га није хтела изаслати на престо. Дуго их је умољавао архиепископ са свим сабором, но мајка и син су остали непоколебљиви. Мајка је плакала и говорила: ,, Многи који су пре били цареви били су изругани, многи су у туђе земље протерани… Молим вас, не лишите ме јединог чеда. “

Тада је архиепископ узео у руку Теодоровску икону Богородице, а Тројицко – сергијевски келијар Аврамије, икону светих московских чудотвораца Петра и Алексија и принели свете иконе Марти и њеном сину Михаилу Теодоровичу, рекавши им: ,, Ваљда нећете одбити, последњи пут вас молимо, да се смилујете на нас. Ради чудотворне иконе Царице и Богородице свих и ради великих светитеља немојте се противити и учините наложено вам од Бога. Немојте гневити Владику свих и Бога “.

Видевши лик Богоматере, монахиња Марта је била дубоко ганута. Пришла је икони и дуго се молила, потом је привела и сина икони, благословила га и рекла : ,, Теби Владичице предајем сина мога ! Да буде Твоја света воља над њим ” !

Изабрани цар је одмах био изведен на престо. То се догодило 14. марта 1614. године и због тога је у исти дан установљено празновање Теодоровске иконе Богоматере. Године 1636. цар Михаило Теодорович, посаветовао се са својим духовним оцем, патријархом Филаретом, решавши да обнови чудотворну икону и да је поново украси златом и драгим камењем и постави је на пређашње место наспрам десне певнице.

Постоји неколико копија ове чудотворне иконе: у цркви Рождества Пресвете Богородице, у Кремаљском дворцу, у насељу Ворожбе у харковској епархији, у месном храму где се налази древна и велика икона Теодоровске Богородице украшена сребрно- позлаћеном ризом, у Краснослободском, Пензејској епархији, Успенском женском манастиру где се налази Теодоровска чудотворна икона у позлаћеном ризи, у Покровској цркви села Дмитровец, у Јухновском срезу, Смоленске епархије.

У време колере 1848. године, сви житељи су притицали икони са усрдним мољењем. И док су у суседним селима многи умирали, у Дмитровцу колере није било.

Пред овом образом молимо се за утврђење породице и за покровитељство над децом.

 Изображење

 Икона је дуга 40 а широка 30 цм, насликана је на кипарисовој дасци, обложена позлаћеном ризом, драгим камењем, венцем и звездама.

На глави Јој се находи царска круна, символ Њеног достојанства и моћи коју има у Царству Сина Свога.

Ова круна такође симболизује и царску моћ која се даје породици Романов, будући да се сама икона пројавила као неодступна заштитница рода њиховог.

 Тропар, глас 4

 Данас се светло украшава знаменити град Костром и сва Руска земља. Позивају к весељу сав богољубиви народ хришћански на преславно торжество Мајке Божије, ради Њенога чудотворства и многоисцелитељног образа; данас нас је обасјало пресвето велико сунце. Приђите сви Богоизабрани људи новога Израиља, к источнику целитељном, који точи неисцрпну милост Пресвете Богородице и избавља нас од свих напада туђина. О Свемилостива Госпођо, Дјево, Богородице, Владичице спаси нашу земљу, и Архијереје и све достојне људе твоје од свих беда по великој милости Твојој, да зовемо Те: Радуј се, Дјево хришћана похвало.

Елза Бибић

Литература

 Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа БИЗГ Публикум, Београд, 2002, стр: 135,136,137;

ООО Духовное преображение: К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 110, 111;

Pin It on Pinterest

Share This