Select Page

Свету литургију у првој недјељи Васкршњег поста, у недјељи Православља, у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао Свето Јеванђеље, присутном народу обратио се отац Слободан.

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, драга дјецо, нека је на здравље и на спасење ова прва недјеља Часнога поста коју отпостисмо и узесмо на себе овај мали подвиг и мали труд, а за који нам Господ, ако то чинимо од срца и са љубављу и вјеом, даје велику утјеху и велику духовну радост и велику снагу. У ову прву недјељу Часнога поста чита се ово Јеванђеље, прво које чусмо јутрос, о чудесном сусрету Натанаила, будућега ученика Христовог, са својим Спаситељем. Када је Господ почео да проповиједа благу вијест спасења, почео је да призива к себи и прве своје ученике. Међу њима најприје Андреја и брата његовог Симона Петра, а међу првима који су кренули за Христом био је и Свети Апостол Филип, који је бијаше пријатељ Петров и Андрејев и који живљаше у истоме граду гдје и они живљаше. У граду Витсаиди. И као што то обично бива када се ми нечему одушевимо, нечему обрадујемо, а можемо само замислити каква је радост била Филипова када се сусрео са Христом и када га је препознао очима срца свога, очима своје душе, да он није могао ту радост држати само за себе, него је то дијелио са својим пријатељима. А његов пријатељ бјеше и овај Натанаило, који је био такође човјек доброга срца. Држао је закон Божији, поштовао, и као и многи Израиљци очекивао је испуњење Божијег обећања да ће доћи Спаситељ свијета. И њему Филип говори да су срели Исуса Назарећанина и позива га да дође, да га види, да је то обећани Месија. А Натанаило, будући човјек који је добро познавао Свето писмо, са сумњом пита свога друга Филипа: „Из Назарета, може ли бити што добро?“ Зато што он зна да су пророци најавили да ће Спаситељ доћи и да ће се родити у Витлејему, граду Давидову. А Филип, не знајући шта више да му одговори и како да га убиједи у оно што је осјећао срцем својим, он му каже: „Дођи и види!“ И послуша га Натанаило. И како су се приближавали Исусу, Господ још из далека повика: „Ево правога Израиљца у коме нема лукавства.“ Зачуђени Натанаило пита га: „Откуда ти знаш ко сам ја и било шта о мени?“ А каже му Господ: „Видио сам те још док си био под смоквом.“ Свети оци кажу да, пошто Господ својим оком види сву творевину и познаје срце свакога човјека и мисао свакога човјека, да је Он говорио о тренутку када је Натанаило под неком смоквом одмарао и Богу се молио и размишљао управо о томе обећању Божијем датом праоцима, да ће доћи из сјмена Давидова Спаситељ. И када је чуо те ријечи Христове, све сумње су се код њега разбиле. И он је исповиједио да и он вјерује, да Он заиста јесте Христос Син Божији Спаситељ свијета. И Господ похваљује његову вјеру: „За само једну ову ријеч повјеровао си. Видјећеш много више од овога.“ Она ријеч Господња упућена Натанаилу: „Ево правога Израиљца у коме нема никаквога лукавства.“, јесте и нама смјерница какав је циљ овога нашега малога труда поста и покајања. Да управо и ми покајањем, молитвом, врлинским животом, очистимо свој ум и своје срце од свакога лукавста, од страсти, порока, од мржње, пакости, злобе, љубоморе. Од свега онога што нас удаљава од нашега Господа и што нас удаљава једне од других. И да се и ми удостојимо када Господ праведно буде судио свакоме човјеку, да чујемо те благословене ријечи: „Ево правога хришћанина, слуге Мога, у коме нема лукавства.“ Да нам Господ подари да заиста тако проводимо ове дане и читави свој живот, чувајући себе од гријеха, бјежећи од гријеха, а трудећи се да врлинским животом живимо и да у свему следујемо Господу своме и Његовим Светим угодницима, који су нама дали примјер како и ми да проводимо свој овоземаљски живот припремајући се за вјечни и непролазно Царство небеско.

У ову прву недјељу Часнога поста ми се сјећамо и велике побједе православља. И ова се недјеља зове Недјељом побједе православља. А побједа православља, побједа Цркве Христове кроз њену историју било је много. Те су се побједе Цркве Христове остваривале и остварују се кроз сва времена. А ми се сјећамо оне побједе православља над иконоборцима. Јеретицима. А та борба са иконоборцима потресала је Цркву скоро два вијека. И било је разних периода у тој дуготрајној борби, и када се та јерес привремено стишавала, када су на престо Византијски у Цариграду долазили правовјерни цареви. Један од тих тренука, предаха, у тој борби против иконобораца био је и VII Васељенски Сабор 787. године у Цариграду, када је утврђено истинско православно поштовање икона. Дакле, ми као православни Хришћани не клањамо се ни дрвет, ни камену, нити било којој другој материји, него се клањамо Прволику. Ономе који је на икони изображен. И Њему одајемо поштовање. Христу Господу. Мајци Божијој. Светитељима Господњим који су изображени на иконама. А иконобоци су, знамо, скрнавили Свете иконе, уништавали их, спаљивали. И не само иконе. Него су из цркава износили и ломили Часне крстове. Па су уништавали и мошти светитеља. Све то сматрајући за идолопоклонство. Било је у томе дугом периоду борбе против ове опаке јереси, било је и епископа, нажалост и патријараха, који су, што због свога маловјерја, што због страха од цара, пристајали на такву јерес. Али опет, изнова је Црква побијеђивала. Многи су у тој борби и мученички пострадали. Многи су исповједници вјере уписани у календар светих Цркве Христове. И коначно је ова јерес иконоборачка поражена 843. године на новом Сабору у Цариграду, када је коначно утврђено православно поштовање икона и када је у знак те велике побједе Православља, побједе Цркве Христове, градским улицама прошла свечана литија са крстовима и иконама. И у спомен на ту велику побједу православља, а кажемо опет да је то само једна од великих побједа православља, пошто кроз сву историју Цркве она је увијек била на распећу, читава историја Цркве је у знаку распећа и васкрсења, било је много гоњења, било је што од разних царева, краљева и других који су устајали против Цркве и Бога, а било је такође и много унутрашњих непријатеља јеретика, какви су били и ови иконоборци. Али из свих тих искушења и прогона, увијек је Црква Христова излазила као велики побједник. Зато што је Господ Цркву своју саздао на тврдој стијени вјере којој ни врата паклена неће одољети. Зато и ово данашње искушење на коме се нашла Црква Христова, не само у Црној Гори, него и на многим другим мјестима широм свијета, јесте само један, како је говорио Свети Атанасије Велики, облачак који наиђе и који ће проћи. А ми угледајући се на наше свете претке, угледајући се на Свете оце кроз сву историју Цркве, који су побједнички изачли из сличних искушења, да и ми будемо истрајни у вјери, у трпљењу, у нади, у чињењу добрих дјела, и да будемо неоступно спремни да своју Цркву бранимо, да светињу своје вјере бранимо. Да будемо спремни да поднесемо поругу и страдање ако тако буде требало, али увијек да знамо да ако смо са Христом, да је побједа наша. А то нам свједочи сва историја Цркве. То нам свједочи и данашњи дан и Недјеља православља коју увијек прослављамо у ову прву недјељу Часнога поста. Обичај је да се у данашњи дан, након Свете литургије, са иконама излази и иде у Литију око храмова. Али пошто ћемо ми вечерас имати још једну у низу литија за одбрану наших светиња улицама нашега града, ми ћемо ту литију обавити вечерас. Након молебана Пресветој Богородици изаћи ћемо са иконама и са крстовима из овога храма, проћи нашим градом, призвати благослов Божији на њега и још једном посвједочити да смо и ми истрајни у борби за православље, у борби за достојанство наше Свете цркве. И још једном посвједочити да од те своје праведне борбе одустати нећемо. И посвједочити да смо сигурни у побједу, као што су побиједили оци VII Васељенског Сабора, као што су побиједили хришћани свих времена, тако ће бити побједа и у ове наше дане. То нам свједочи Господ који је са нама. А ако је Господ са нама, ко ће против нас? Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“

Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнама Господњим. Причешће је вршено из три путира, а након завршетка Свете службе сабрање је настављено у крипти храма.

Дејан Вукић

Pin It on Pinterest

Share This