На данашњи дан, 5. марта 2010. године у Београду је, у 96. години, умрла бивша супруга Јосипа Броза Херта Хас. Броза је упознала 1937. године током једног од његових боравака у Паризу који је био центар шпанских добровољаца, када је као курирка из Загреба донијела фалсификоване пасоше за шпанске борце. У том браку, који је трајао до почетка Другог свјетског рата, рођен је Александар Миша Броз. Њихова ванбрачна веза трајала само до 1941. године и почетка Другог свјетског рата. Броз је у мају 1941. године отпутовао у Београд а Херта Хас је остала у Загребу у поодмаклој трудноћи, а неколико дана послије Брозовог одласка родила је сина Мишу. Херта Хас је 1943. године, после Мартовских преговора, размијењена за групу немачких стручњака заробљених у Босни. Послије размјене кратко вријеме је провела у Врховном штабу НОВ, а потом је отишла у Словенију гдје је остала до краја рата.
Увертира преговорима десила се 4. марта 1943. године, када су у јеку битке на Неретви, партизани заробили њемачког мајора Артура Штрекера и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Врховна команда њемачких трупа у Загребу је прихватила преговоре о размјени заробљеника. Поповић (чији је идентитет Њемцима био познат), Ђилас и Велебит (који су били под псеудонимима) су из Прозора одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели преговоре са генералом Диполдом, командантом 717. дивизије. Велебит је Диполду представио теме о којима је дошао да преговара, Међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлаштења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу.
Генералу Александеру Леру је стигла сљедећа порука од партизана: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, Ни против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања“. Наиме, 1943. године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима јер су западни савезници тада још увијек подржавали Владу у Лондону и Југословенску војску у отаџбини, односно четнике Драже Михаиловића. У Горњем вакуфу је састављен меморандум у којем су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, гдје је се тражио прекид непријатељстава, признање НОВЈ као званичне стране у рату и подјела територије на интересне зоне. У четвртој тачки Меморандума стоји да Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима. Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију док су Ђилас и Велебит одведени у Сарајево. У Сарајеву је њемачка страна прихватила размјену заробљеника и тада је 25 њемачких заробљеника размјењено за заробљене партизанске руководиоце и активисте укључујући и Херту Хас, супругу Јосипа Броза. Њемци су тада тражили да партизани у Славонији обуставе акције на прузи Београд-Загреб док је Тито (којем је Ђилас 17. марта пренио досадашње резултате преговора) тражио да Њемци прекину офанзиву, што се након тога и десило. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу. У Загребу, у хотелу Еспланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и Ђиласа и Велебита са партизанске стране. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Дозвољено му је да под њемачком пратњом шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет након чега му је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре.
На састанцима у Загребу Велебит и Ђилас су изјавили следеће: „…ми немамо никаквог разлога за ратовање против њемачке војске, нити за изазивање штете њемачким интересима у цијелој држави, било да су војне или економске природе. За то не захтијевамо никакву противуслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати“. Састанцима су присуствовали и представници власти НДХ, што су Ђилас и Велебит негирали у својим мемоарима.
Приредио: Миомир Ђуришић
