На данашњи дан, 27. фебруара 280. године рођен је у Наисусу, данашњем Нишу римски император Константин I, који је почео христијанизацију Римског царства. Године 313. издао је Милански едикт о толеранцији којим је хришћанство изједначио са осталим вјерама, а 325. године је сазвао Први васељенски сабор у Никеји на којем је створен темељ догматског и канонског система хришћанске Цркве. Његови родитељи су били цар Констанције Флор и царица Јелена. Послије смрти оца од војске је проглашен за августа сјеверозапада Римског царства. Пред пресудну борбу са Максенцијем, када је Константин био у великој сумњи у свој успјех, појавио му се по дану пресјајан крст на небу, сав окићен звијездама, на коме је било написано: “Овим побјеђуј”. Цар је наредио да се направи велики крст, сличан ономе што му се јавио, и да се носи пред војском. Силом крста, он је задобио славну побједу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удавио у ријеци Тибру. Одмах потом издао је Милански едикт, 313. године, којим је забранио дотадашњи прогон хришћана. Саградио је град раван Риму на Босфору и назвао га Константинопољ. Када се цар тешко разболио, многи су се трудили да га излијече, али без успјеха. Жреци су му препоручили да је једини спас за његово излијечење у томе да се окупа у крви мале дјеце. Цар је одбио и по цијену сопственог живота. Јавила су му се два апостола – Петар и Павле. Они су му рекли да потражи епископа Силвестра који ће га излијечити од страшне болести. Епископ га је поучио вјери хришћанској и крстио. Послије тога, страшна болест је нестала из његовог тијела. Преминуо је 337. године у близини Никомедије. Сахрањен је у Цариграду, како су касније назвали Константинопољ, у Цркви Светих апостола, његовој задужбини. По народном предању Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека.
Приредио: Миомир Ђуришић
