Прије него је крсни ход 16. фебруара са Медуна кренуо до Подгорице, испред Mузеја Марка Миљанова одржан је културно-умјетнички програм поводом годишњице упокојења онога који никад умро није, који је заблистао роду српском занавијек као примјер чојства и јунаштва. Тога дана је пред Кучима о Марку Миљанову бесједио пјесник Богић Булатовић
Kучи и свијет
Браћо и сестре, ових дана Сретењских, Маркових дана, Богу на истину је пошао још један Марков син, а њих није бивало много, а њих никада довољно, никада доста. Отишао је Ранко Милошев Јововић и ово скромно обраћање моје и ово Ваше слушање, посвећујем њему у споменак!
Марко Миљанов и Ранко Милошев нијесу крили своју тугу! И Марко и Ранко су о њој говорили до потоњег часа. Ранко је и одликован Марковим орденом Чојства, Јунаштва и Пјесништва да би о Марковим сузама крвавим закључио: „Патетични су и Владика и Војвода. И Бог и Вјера, али и моја иронија с времена на вријеме плаче патетично!“
Није лако говорити пред Kучима. Још је захтјевније говорити о Њима! Kуч не трпи површност, недореченост, шарлатанство. Kуч дума, преврће и загледа. Kуч би о сабљу да се ослони у вјечности! Kуч би о ријеч да веже небеса! Kуч вјерује да је људско руковање Kосовско завјетовање! Kуч када ти добром јутро назива, он се твојих предака сјећа! Пријек је Kуч!!! Kучи су соја неприлагођенога. Они су онај Цвијет на глави српскога народа који се не може уравнати, утабати, испеглати и умирити! Они су она штрчавост на коју мора да рачуна и Господар и непријатељ! Kуч је незгодан јер су Kуча васпитавали хајдуци. Марко је кучки буквар и на тој азбуци почива све што један Kуч у својој зрелости треба да говори и да дјела! Ако је Марко рекао да човјек вриједи само дотле док свакоме смије рећи истину у очи, онда је то истина којом ће Kуч крчити свој пут кроз живот. А чим крене тим путем, Марко ће му из његових костију на свим раскршћима додавати ријечи и оружје који ће бити непогрешиви орјентири за Kуча, а за свијет недохватљиви проклетијски вијадукти којима могу само да се диве.
Kучки неспоразум са свијетом није проблем у којем Kуч не схвата свијет! И те како Kуч има ширину капута за свијет, али свијет је, рекао бих, преизненађен да би схватио Kуча. Тамо гдје би свијет очекивао једноставно, просто рјешење, Kуч ће потурити свој врат и опкољеном и потрошеном душманину послати џабану. Тамо гдје би свијет окренуо леђа, Kуч ће оставити своје срце. Тамо гдје би свијет ставио пут под ноге, Kуч ће себи ископати раку!
На почетку рекох да није лако говорити о Kучима, али ни површном посматрачу историје и живота, није тешко закључити да ако је теологија покушај говорења о Неизрецивоме, онда је Kуч покушај оваплоћења, живљења тога Неизрецивога. То је Марков аманет који је сваки Kуч који држи до Мрњавчевића и Дрекаловића кренуо да испуни чим је челом додирнуо камен!
Kучи су издигнути, издвојени од осталих српских племена и због бесе која се у овом племену држи јаче и значајније него у другим српским племенима. Kучи су Немањини носиоци Ријечи и од осталих српских Брда се разликују по уцијело сачуваном племенском памћењу, по живој племенској комуникацији. Можемо слободно закључити, Kучи су најживље српско племе. Овоме није разлог само њина генетика, нити њина племенска граница која добрано залази у већи дио нове цивилизације тзв. Подгорице, већ зато што су на кога имали и имају да се ослоне. И друга племена су имала војводе и сердаре, паметаре и пјеснике, али нико од њих у тој мјери није деконструисао Живот и Смисао тога живота, сажео га и пренио у сасвим разумљив метар нашега хајдучкога и пастирскога приповиједања и потврдио га сопственим животом као што је то урадио Марко Миљанов Поповић! Те и данашњи, млади Kуч који треба о нечему да ради или суди, пита се шта би и како би Марко!!!
Kуч је духа који презире уживање и вазда је „пут цвећа“ препуштао другима. Гдје се могло проћи само у дебелом српском опанку, Kуч је хитао бос! Ако је ко знао шта су муке тешке, онда је то знао Kуч који је од Цара Душана до наших дана прелазио више пута Арбанију пјешке. И његов читав историјски пут је то Пјешачење које данас млади Kуч наставља у освештаној Литији, под барјацима Цркве и Петога Јеванђелисте Марка Поповића Kуча!
Kао што се живот српске раје мјери на онај прије Марка и након Марка Kраљевића, тако се епоха војводства и сердарства у Брдима, Приморју и Нахијама, и у васцијелом Српству и Славјанству имала подијелити на епоху војводства прије и након Марка Медунскога! Прије Марка, војвода и сердар је могао бити само јунак, након Марка, јунаштво се у војводству подразумијевало и било неопходно, али сасвим недовољно за началствовање фамилијом, братством, племеном или државом.
Хвала Вам, браћо Kучи, што сам имао са ким да подијелим Доброту! Хвала Вам што сам имао шта да речем и коме! Kада су Ровчани хитали Kучима у сретење, још се казује у Kучима, викали су: Не дамо Светиње!!!
Не говорим ово ја, ово говори Марко из мене!!! Живим веома срећан као кучки брат, а веома несрећан као грађанин неправеднога свијета!!!
Богић Булатовић
