На данашњи дан, 24. фебруара 1946. године Хуан Перон је изабран за предсједника Аргентине, започевши први од три мандата на челу те државе. Период владавине Хуана Перона, важи за изузетно тежак период у историји Аргентине. Владао је гвозденом песницом, окружен богатством и луксузом, а његова моћ је превазилазила све границе. Народ је у почетку био опијен његовом појавом, а изузетно популарна је била његова друга супруга Евита. Њен култ личности на неки начин и даље живи у Аргентини. Перон је одрастао у сеоској породици, а са 16 година се уписао на војну академију и након тога брзо напредовао у редовима аргентинске војске. 1930-их је био војни аташе у Мусолинијевој Италији, гдје је развио склоност према фашизму. Године 1943. учествовао је у војном удару против владе Рамона Кастиља и учествовао у пучистичкој влади. Крајем 1945. године се разишао са пучистима, био присиљен на оставку и краће вријеме ухапшен. Чим се прочула вијест о Пероновом хапшењу, почело се са организацијом протеста приликом којих ће се тражити његово пуштање. Између 250.000 и 350.000 људи је изашло на улице. Не слажу се сви историјски извори о овом догађају око улоге коју је у њему имала Ева Дуарте. Неки наводе да је позивала људе на протест, неки да је само учествовала у њему, а трећи да уопште није учествовала. Ева тада није имала контакте у синдикатима и Министарству рада који су били главни актери протеста. Она никада није потврдила да је била организатор, већ је истицала да је за Пероново ослобађање захвална народу који је тог дана изашао на улице. Перона пуштају исте вечери и он са балкона Ружичасте куће објављује да ће убрзо бити одржани предсједнички избори на којима ће бити изабран за кандидата Лабуристичке партије. Са Евом склапа грађански брак, а црквени у цркви Светог Фрање Асишког у Ла Плати. По први пут у историји Аргентине, предсједничког кандидата, током предизборне кампање, прати жена. Ева чак, неколико дана пред изборе, покушава да одржи говор умјесто Хуана (који је због болести био спријечен да дође) на скупу на Луна парк стадиону. Окупљене жене, које су дошле да подрже кандидатуру Перона, који је раније предложио да им се да право гласа, ометале су говор и тражиле да се Перон појави клицајући “Хоћемо Перона!”. Перон на изборима осваја 54% гласова, док другопласирани кандидат освоја 7% гласова мање. Међутим изборни закон му омогућава да освоји 13 провинција, све осим Коријентеса, двије трећине Представничког дома и скоро цио Сенат. Перон је као предсједник увео низ реформи са циљем национализације индустрије, смањења утицаја страних – првенствено британских компанија – на политику земље, те побољшања социјалног положаја најсиромашнијих слојева. Перонова идеологија – коју је описивао као трећи пут између социјализма и капитализма – данас се назива перонизам. Након смрти Еве нашао све више политички изолован. Године 1955. је збачен у војном удару и протјеран у Шпанију. Када је у Аргентини након осамнаест година поновно успостављена демократија, Перон се вратио и глатко побиједио на изборима. Међутим, био је тешко болестан и није био у стању да спријечи све крвавије обрачуне између лијеве и десне фракције својих присталица. Након смрти1974. године наслиједила га је супруга Изабела Перон. Након завршетка Другог свјетског рата, Аргентина је постала популарно склониште за нацисте, од којих су неки били под Пероновом заштитом. У Аргентину су се пребацивали преко тзв. пацовских канала из Европе. Неки од њих били су Јозеф Менгеле и Адолф Ајхман. У Аргентини су уточиште нашли и функционери марионетских режима, попут Анте Павелића. Бјегунци су обично добијали фалсификоване пасоше у аргентинском конзулату у Барселони.
Приредио: Миомир Ђуришић
