Света литургија служена је јутрос на Месопусне задушнице у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење протојереја ставрофора Милете Кљајевића, Драгана Станишића и ђакона Ивана Црногорчевића.
За певницом су одговарали појци овог Светог храма, предвођени Луком Павићевићем.
Након освећења Дарова предложења и причешћа верног народа Божијег, сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Јован Радовић.
,,Највећи празник наше Свете православне цркве је Васкрс. Ми га славимо једанпут у току године. Ускоро ћемо почети да се припремамо за тај највећи празник дугачким, великопосним периодом борбе који траје 7 седмица, када се спремамо да дочекамо најрадоснији и највећи празник наше Цркве.
Свака недеља је посвећена Васкрсу тако да се 52 пута у току године сећамо Васкрса. Зашто је то тако? Зашто није Божић највећи празник? Божић је најрадоснији хришћански празник.
Свети Апостол одговара на то питање када каже: ,,Ако Христос није васкрсао, узалуд је вјера ваша а узалуд је проповијед наша“ . Све је узалуд, ако смрт није побијеђена.
Сва суштина наше хришћанске православне вјере и догмат основни, православља, јесте да се Христос родио у овом свијету, дошао, поживио, пострадао, умро и својом смрћу – нашу смрт побиједио. То је сва суштина православне вјере Христове.
Што се каже, на гробљима се највише види у чему се састоји наша вјера ! И ми сваки дан читамо у нашем катихизису, односно у Символу вјере: и вјерујемо у васкрсење мртвих и живот будућега вијека Амин !
У данашњем Јеванђељу смо чули да ће на крају свијета и времена затрубити труба Божија, када ће мртви васкрснути, а живи се у трен ока преобразити и изаћи на Страшни суд Божији, гдје ће свако одговарати онако како је живио у овом свијету и овом животу.
Многи питају данас, како то? Смрт је побијеђена, а ми и даље умиремо и одлазимо под земљом.
Најбоље свједочанство свега тога јесу мошти наших светитеља. Пре неки дан сам био код Светог Василија, слава му и милост, и кад видите колико народа долази тамо већ 300 година … Пре 300 година је преминуо Свети Василије али цијелих тих 300 година он чуда чини свакодневно. Да је мртав, њему не би нико долазио; управо мошти Светитеља су сведочанство управо онога што причамо – да смрт може бити побијеђена и да смрт у суштини јесте побијеђена.
Преко милион људи годишње дође да се поклони и затражи од нашега светитеља Василија – милости, помоћи, здравља… и свима он притрчава у помоћ и помаже без обзира које су вјере, да ли су муслимани, католици или православни; а сваки онај који вјерује у њега и у силу Божију, сила Божија њему и помаже, тамо код ћивота Светога Василија.
Суштина наше вјере је – сви ћемо умријети и сви ћемо прећи у неки други облик постојања.
Управо од момента смрти до момента Страшнога суда, та судбина свакога човјека је неизвјесна – каква ће она бити послије Страшнога суда; зато је Црква нама оставила ове дане задушне – када се ми сјећамо свих оних које волимо.
Бог је наш Бог љубави. Црква наша је Црква љубави и ми хришћани треба да се сјећамо свих оних које волимо, а који су престали моментално да буду физички присутни са нама.
А основно је правило и физике када је неко одсутан, он постаје све више присутан – и то је основно правило љубави људске. Када је неко поред нас, ми не може да процијенимо колико нам он значи, тек кад оде од нас, када нестане и када га изгубимо онда схватимо колико нам је значио и колико смо га ми у ствари и вољели.
Наша Црква је одредила управо из тог разлога, као основни дуг наше љубави, да се сјећамо наших покојника, оних који су умрли са надом у васкрсење вјечних, који су били крштени који су се кајали.
Јутрос помињемо имена на проскомидији, па често сретамо име – нису крштени, самоубиство…
Не можемо ми их помињати. То Црква зна. Они који нису крштени, нису чланови Цркве, колико год ми њих вољели и поштовали у Цркви не можемо да се молимо за њих, али ви можете у својим личним молитвама. Исто тако за самоубице, Црква се никада није молила, нити ће се икада молити. Тајна је зашто то неко чини, диже руку на себе, против свих закона Божијих и природних, не можемо то знати… Али Црква се не моли за такве зато што су такви из очајања то починили, немајући вјере у Господа Спаситеља свога.
Нека њима Бог подари опроштај, гријехова, али Црква се за њих не може молити – него се ми сјећамо само оних који су преминули са надом у васкрсење и живот вјечни.“
Након примања Свете тајне причешћа свештенослужитељи Цркве под Горицом приступили су читању имена свих оних који су се упокојили са надом у васкрсење мртвих.
Елза Бибић
