Izaberite stranicu

Проф. др Митра Рељић била је свједок терористичког злочина у Ливадицама близу Подујева на Косову, када је 16. фебруара 2001. године, у нападу наоружаних Албанаца на аутобус “Ниш-експреса“ погинуло званично 12 људи, а по њеном свједочењу и више.

Проф. др Митра Рељић, са великом тугом и болом у гласу, покушала је слушаоцима Радио Светигоре да пренесе трагичан призор који заувијек обиљежио њен живот:

“Било је пет аутобуса у колони, ја сам била у аутобусу који је ишао управо за овим који је нападнут. Иако је аутобус у коме сам ја била носио ознаку један, он је након паузе коју смо направили испред пункта, ишао други. Храбри возачи Ниш-експреса су ми причали да се аутобуси у току вожње увијек престроје, тако да те ознаке бројем не значе и поредак кретања на путу. Потоњим би увијек ишао, из возачима познатих разлога, најискуснији возач. Ишли смо уз пратњу, што је значило да је прво ишао транспортер, па два аутобуса, па други транспортер и евентуално транспортер на крају. Сјећам се да сам погледала на сат кад смо кренули, бринући да ли ће ме опет Рус чекати у Грачаници да ме доведе до Приштине. Џаба би било што ви дођете до Грачанице, која је удаљена само пет-шест километара од Приштине, могли би ту остати цијели дан ако нема неког Руса да вас довезе кући…

Било је 11 сати. И само што смо кренули са контролног пункта, осјетила сам као да неко стијењем удара у наш аутобус. Одједном сам чула плач дјеце и видјела да су људи у аутобусу попадали. Кад сам успјела да погледам напријед видјела сам огромну димну печурку, као на сликама бомбе у Хирошими. Како се дим разилазио, видјели смо ону страшна слику, коју никада нећемо заборавити. Видјели смо разбацана раскомадана тијела наших ближњих. Онда су зауставили колону и оне преживјеле из нападнутог аутобуса почели да пребацују у аутобус у коме смо ми били. Они су сви били, буквално, од главе до пете крвави јер су комади тијела несрећних људи падали по њиховим главама и тијелима. То је та слика наше голготе.

Тврдим да је било више од дванаест погинулих из разлога што би сва сједишта у аутобусима, којих је било 50-60, увијек била крцата, пуна. А знам да ни половина путника оног аутобуса није преживјела, и тако то закључујем. Странци који су се бавили тиме, сервирали су нам податке, тако да су могли да напишу шта хоће, могли су да кажу да је и троје настрадало, али ваљда се нису усудили…

Било је страшно. Чим је прошао онај транспортер и наишао први аутобус ти злочинци, који су већ били спремни и ту присутни, активирали су из далека експлозив који је био постављен испод једног мостића, док су они из даљине посматрали исход свог зулума.

То је било у 11 сати ујутру а нас преживјеле су до три сата после пола ноћи држали на оној вјетрометини, иако је био фебруар и врло хладно вријеме. Они странци, Британци са пункта, су нас убјеђивали да се вратимо у Ниш, иако смо били пошли својим кућама и нисмо никако хтјели да идемо у Ниш. Вјероватно су нас убјеђивали како би задовољство злочинаца било потпуно, јер би тако оно људи што нису побили успјели да врате назад. Како ми, ни по коју цијену, нисмо пристајали на то, у зору су нас почели евакуистати и пребацивати у Грачаницу. У каквом сам стању била ја и сви ми, а можете тек замислити у каквом су стању били они који су изгубили своје најрођеније ту пред својим очима, говори и то да, кад су нас негдје после три ујутру пустили у Грачаницу, ту поред самог манастира чији буквално сваки камен знам, ја нисам знала гдје се налазим све док су сестре, наше дивне монахоиње истрчале, узеле ме и увеле у конак. Ето, тако је то било.“

Поред овог тужног и болног свједочења, проф. др Митра Рељи је у емисији Косметска кандила говорила и о пјесникињи Дарински Јеврић.

Слободанка Грдинић

Pin It on Pinterest

Share This