На данашњи дан, 13. фебруара 1975. године кипарски Турци су у сјеверном дијелу острва, који је седам мјесеци раније окупирала Турска, прогласили „Турску федералну државу Кипар“. За првог предсједника скупштине изабран је вођа кипарских Турака Рауф Денкташ. Као и већи дио Балкана и Мале Азије, Кипар је током средњег вијека потпао под турску власт. Међутим, како је моћ Османског царства опадала током XIX вијека, договором између Британије и Турске на Берлинком конгресу 1878. године, одлучено је да Британија окупира острво, у замјену за помоћ и подршку Цариграду, у турско-руском рату. Пред почетак Првог свјетског рата, острво службено постаје британска колонија. Након Другог свјетског рата и јачањем питања деколонизације свијета, грчки национални покрет Ениос (Уједињење) добија на значају. Међутим, као и у свим другим колонијама широм свијета, Британци спроводе политику “завади па владај”: Турској мањини дају све привилегије како би изазвали завист код Грка, а Турцима пријете да ће привилегије нестати ако они (Енглези) оду. Овим је увелико посијано сјеме раздора, али и будућег грађанског рата и инвазије Кипра. Британци коначно попуштају 1960. године и Кипар постаје независна држава. Но, Кипар добија независност уз тешке услове. Турци, који су чинили 18 одсто становништва добијају: 30 одсто мјеста у државној администрацији, 40 одсто послова у полицији и имају право вета на све државне одлуке. Уз то, Британија је задржала своје двије војне базе на острву. Убрзо почињу и први политички сукоби који су резултирали грађанским ратом 1964. године, у којем је потпуни пораз Турака, поново, спријечила Британија. Међутим, током 1967. године, војна хунта преузима власт у Грчкој. Уз то, САД већ неко вријеме траже од кипарских власти да им уступе базе на сјеверу земље. Како им то није пошло за руком, САД наговарају хунту да изведе војни удар. Турска је одлучила да се умијеша, с намјером да врати стање какво је било прије државног удара и трајно је окупирала 37 одсто територије Кипра. Одлуку да се заустави инвазија Кипра, блокиро је вето САД-а у СБ УН, што је Турцима дало одријешене руке. На просторима које су освајали Грци су протјеривани, па је око 200.000 Грка постало избеглице на властитој земљи. Неефикасан одговор војне хунте у Атини довео је до њеног пада, али и пада њених присталица на Кипру. Турска је географски била ближа Кипру, тако да помоћ хунте није могла да стигне на вријеме. Рат је завршен, али острво остаје подијељено на турски и грчки дио, а тако је и данас. Турски дио проглашава независност 1983. године, а нову „државу“ једино признаје Турска.
Приредио: Миомир Ђуришић