Select Page

Ранко Јововић рођен је 8. јуна 1941. године у Косићу.

Објавио је књиге поезије: “Гвоздена шума“, „Додир таме“, „Јемство“, „Дивљи плач“, „Пса ми,“ „Пољубац за Ану Ахматову“, „Гомилање страха“, „Земља за укоп“, „Црњаснки“ , „Пагани пред Распећем“, „Шта је Човјек без подвига Господе“, Мрачни хљеб“, „Мој допринос разарању свијета“, „Чекајући Јакобинце“, „Издахнућу на балкону“, „Сузе Марка Миљанова“, „Ни дана без кајања“; књиге записа и интервјуа:“Нека ми не буде ништа опроштено“ и „Доба дивљања; књиге изабране поезије:“Залазак сунца заувијек“, „Дружење са Сократом“, „Изабране пјесме(1-4)“, „Вуци у жалости“, „Најљепше пјесме Ранка Јововића“, итд.

Добитник је високих књижевних награда: Марко Миљанов, Ристо Ратковић, Раде Драинца, Лаза Костић, Радоје Домановић, Печат Унирекса, Грачаничка повеља, Повеља Свети цар Лазар, Награда Даниловграда „9.децембар“, Арсеније Чарнојевић, Печат вароши сремскокарловачке, Јелена Балшић, Душко Трифуновић, Макаријево слово, Извиискра.

Поезија му је превођна на руски, енглески, италијански, француски и румунски језик.

Заступљен је у најзначајнијим антологијама савременог српског песништва.

***

Отишао је Ранко Јововић – Песник.

Песник по коме се препознавала Црна Гора; који је заслужено носио ореол славног, познатог и признатог песника и у Црној Гори и ван ње.

Песник чија је поезија најпрецизнијом дефиницијом разграничила је некдашњу Његошеву Црну Гору и ову данас; ову „тамну земљу небеску“ чији увирни откуцај срца пулсира дамарима његове силовите и бескомпромисне речи, и као сведочанство времеснког опсега који окива и подрива најчвршће и насјветије темеље, поништава свете твари, фалсификује, негира и обесмишљава животну основу.

Јововић  је својом песмом исказао и хвалу и похвалу, али и најжешћу поругу и покуду не штедећи ни себе ни друге, подцртвајући негативности појачаним степеном ироније и само ироније, цинизма и подсмеха, силовитим енергичним исказом коју исијава непомирљивост и бунтовништво.

Национални духовни простор, његошевско поимање косовско-српског трагизма, у садејству са хамлетовским упитом, обухвативши чврстим нитима песме крик и вапај, оном речју самосмак:

„самосмак јаук за сва времена!“

И оне ближње из свих буна и ратова пред чијим је удесом зајецао: “Сви су моји војници/Без гроба и крста.“

Крик и крвави усклик, громовити просев муње која у једном севу процепи небо заглушеном буктињом док иза себе уписује блистави неизбрисиви траг – песничко начело о подударној  судбини једног песника и судбини народа из ког је и потекао, о равнотежи између песминог творитеља и врховног Творца чијем се имену у молитвеној скрушености на уздарје приноси душа и чијом се неоткривеном и несазнатљивом тајном вере, љубави, наде, окрепљујемо и из нишчих и палих наново воздижемо и кроз стих васкрсавамо.

Јер то је та, како песник каже:

Моја поезија – молитва и клетва!”

Јововићеве песничке слике су микрокосмичка честица низа лирских опсервација које повезује саморазарајући мотив патње, силазак у општи животни вртлог свагдашње баналности и испразности, песничке слике објаве живота кроз кристалну сузу јединке песничке која плаче, пати и верује у васкрсење.

Озарена  молбеном светлошћу, Ранкова поезија уздиже се из понора најдубље таме, пламеном оне ватре која и обасјава и закриљује, и у својим неугасивим жаром чува и обзнањује сведочанство непоткупљиве песничке аутентичне самоповлашћености – песме Ранка Јововића, влсника племства бола и сузно-молитвеног  озарења под дисовским уклетим небесима васколиког страдања. 

Отишао је Ранко Јововић!

Песник племства бола, песник дисовске уклетости, песник националног удеса, песник најдубљег крика сирочета које одраста без очинске заштите и које ће дубоку тугу и незацеливу рану носити као распознавајући знак до свог задњег даха.

Отишао је творац уклетог и сузног и  трагичног лабудовог пева; песник непатвореног  изузетно високог и недостижног песничког заноса и опоре нежности, кратковеког бљеска наде, самилости и плача – и над сопственом уклетошћу и над националним удесом, песник чија песма надмоћног песничког гласа прожима цело биће.

Отишао је наш најбунотвнији, најпркоснији и најцењенији песник – наш Ранко!

 

Милица Краљ

Pin It on Pinterest

Share This