Izaberite stranicu

Професор српског језика Светозар Ћираковић који је истину о језику сведочио од Никшића до Скадра напустио је овоземаљски свијет 6. фебруара у 66. години. Сахрањен је јуче, 7. фебруара, на гробљу у Озринићима – Никшић, испраћен од својих колега, ђака и суграђана. 

У дирљивој беседи од угледног професора опростио се о. Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки.

“Светозар Ћираковић, кад се чује то име и презиме, може се превести – професор и човек. Само се тако могло рећи за нашега Ћира. Срдачни отац, муж, и брат и син. Борац и ратник за свој народ, Цркву веру и свој језик. Рећи то име значи искрени, честити, дубоки и несебични пријатељ кум и брат. Учитељ и просветитељ.Ћирило, као онај што је пресвећивао давно пре десет векова, по њему смо га звали јер је у старе дане отишао да просвећује наш народ код Скадра. Пријатељ, дубина пријатељства и ширина. Није умео другачије. Иди добри човече, сретни се са Господом, нек те твоји преци дочекају радосног као што си увек био, казао је отац Слободан.

Професор Радинко Крулановић, такође, уз пуно емоција говорио је о Ћиркету.

“Опрости професоре мој драги, мој Ћирило, опрости што се данас овако опраштамо. Говорили смо, видимо се, чујемо се, наћемо се код Рашка, да претресамо свет на решето, шалили се са свим и свачим, нарочито са животом и живот се шалио са нама, а ми смо жовели онако како смо знали, а волели онако како други нису могли. Био си фајтер нежног срца. Знао си рећи боље да ме Господ пита: Зашто си то урадио, него зашто то ниси урадио, веровао си да ће ти се Господ обрадовати и рећи ти добро дошао зор делијо, витеже српског језика, људино, величино, пријатељу људи, топлино људска. Знам да ће ти се испунити жеља и да кад се суочиш са Творцем да ћеш му јасно одговорити, да си живео као човек, поносито, храбро, гледао да не застидиш никог свог, а ни себе. Знам да ћеш потрчати да га загрлиш, јер твоје руке су биле од загрљаја, а речи од благочестивог сјаја”, казао је Крулановић.

У својој узвишеној просветитељској мисији професор Ћираковић је годинама у суседној Албанији, тамошњим Србима и Црногорцима окупљеним под кровом Удружења „Розафа-Морача“ откривао најлепше тајне азбуке реформатора Вука Караџића, као и ремек дела познатих књижевних громада која су настала на српском језику.

РАДОСТ

Дан пре него што ће се упокојити професора Ћира обрадовала је вест да је награђен Светосавском граматом.

“Чули смо се и био је неизмерно срећан. Прва обновљена Светосавска академија у Скадру била је 2009. године и наредних десет заједно смо је припремали. Дешавало се, кад није могао са дотрајалим аутомобилом да пређе албанску границу, то смо он и ја чинили пешке! Професор је заиста био мисионар и просветитељ”, каже теолог Александар Вујовић, уредник катихетског програма Радија Светигоре.

Извор: Новости

Светозар Ћираковић је један од 26 никшићких професора који су 2004. године због преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи између хљеба и српског језика, изабрао језик.

Дневник који је тада заклопио никада више у Никшићу и Црној Гори није отворио, али јесте у Албанији, граду Скадру где је обављао свету мисију.

*****

Светозар Ћираковић – професор који је описменио Србе у Скадру

Нема Србина ни Црногорца у Скадру, Враки и околним местима и градовима где живе Срби православци и они други Срби мухамеданске вере, а да не зна ко је професор српског језика Светозар Ћираковић. Kако и не би знали онога ко их је научио првим словима и српским речима након скоро пола века, а у неким крајевима и понеку деценију дуже.

Све је почело кад су се митрополит црногорско-приморски Амфилохије, свештеник Радомир Никчевић и Павле Брајовић договорили да православци и Срби мухамеданци морају знати свој матерњи језик, па је отпуштени професор српског језика из Никшића Светозар Ћираковић понео то бреме на своја леђа и започео нимало лаку мисију – обнову српског језика и ћирилице у Скадру.

„Идеја о учењу српског језика у Скадру родила се у Удружењу српско-црногорске националне мањине „Морача–Розафа” уочи Савиндана 2008. године. То је време када и у Албанији почињу да дувају демократски ветрови, па је Влада Албаније, први пут после 74 године, одобрила Србима и Црногорцима да могу чувати свој идентитет и у том смислу слободно учити српски језик, који је заједничка тековина Срба све три вере: и православних Срба, и Срба мухамеданаца, и Срба католика”, прича нам у Скадру Ћираковић.

Није било лако свакодневно ни путовати од Никшића до Скадра неколико стотина километара, али жеља да се, како каже Ћираковић, поврати наш језик, ћирилично писмо, били су изнад сваке муке и невоље.

У почетку, у доста скромним условима, председник Удружења Срба и Црногораца у Скадру „Розафа–Морача” Павле Брајовић, уз несебичну помоћ митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Министарства за дијаспору Републике Србије, Канцеларија за Србе у региону при Министарству спољних послова Србије кренулo је у описмењавање народа који је осећао, али није разумео језик својих дедова.

„Почели смо са наставом 28. фебруара 2008. године и од тада се одвија у континуитету. Курс српског језика траје шест месеци у години, три месеца у пролеће и три на јесен”, прича Ћираковић. Први пут од 2009. године на српском језику припремају Светосавску академију, коју изводе полазници курса српског језика.”

Како су Срби из Скадра савладали „матерњи језик и игре из Србије” уверио се и крајем маја 2014. године Његова светост патријарх Српски Иринеј, коме су полазници курса српског језика, од којих су многи и чланови Културно-уметничког друштва „Обилић” из Скадра, приредили пригодан програм, који се састојао од рецитација, песама и игара.

Да би се снажније утемељили у српском језику, Удружење организује бројне промоције књига српских књижевника и књижевних вечери у Скадру од Матије Бећковића до Каплана Буровића.

У одржавању редовне наставе Ћираковић је имао много проблема, као кад су му власти Албаније одузеле аутомобил којим је стизао у Скадар.

„Морао сам да мењам више превозних средстава, а добар део пута сам преваљивао и пешке. Знајући да је то узвишена мисија, ишао сам напред, понављајући оне познате стихове: ’Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке’”, са сетом прича Ћираковић.

Срби у Албанији нам кажу да су срећни и задовољни што им се пружила прилика да ту где су рођени уче свој језик и чувају идентитет, јер угаси ли се језик, нестаће и њих, асимилација је неминован процес.

„Београд је направио изврстан потез што сваке године прима студенте из Албаније, који се потпуно бесплатно школују у Србији. Наравно, услов је да прођу кроз курсеве српског језика у Скадру и да српски језик поприлично добро савладају пре него што дођу у Београд”, додаје наш саговорник. „Они на српском студирају медицину, фармацију, машинство, менаџмент, економију… С поносом истичем да је мој ученик из Скадра Милорад Ајковић стекао у Београду диплому професора математике, а и сада је тамо на постдипломским студијама.”

Новица Ђурић

Извор: Политика, 04.10.2016.

Pin It on Pinterest

Share This