Select Page

Света велика четрдесетница за хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, Црква је као брижна мајка која брине о свима, установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период Свете четрдесетнице.

Према сведочанствима великих отацâ и учитељâ Цркве Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог и Светог Кирила Александријског, духовна и телесна припрема за почетак Свете четрдесетнице одувек је била присутна у Цркви. Присуство припреме у свештеној историји Цркве видимо у првим вековима када је преовладавала пракса крштавања одраслих, постојала је озбиљна припрема пред крштење катихуменâ. Са слободом се може рећи да ова богослужбена и молитвена припрема поред духовног, има и педагошки карактер јер верне поступно уводи у тајну покајања и подвига која свој врхунац добија у данима Свете четрдесетнице.

Као што један спортиста пре важне утакмице мора вредно да тренира како би остварио задовољавајући успех, тако се и ми хришћани молитвено и духовно у овим припремним недељама постепено припремамо да закорачимо у четрдесетодневни пут усрдне молитве и покајања. У току црквене године непрестано се смењују два ритма, која се међусобно прожимају: ритам припреме и ритам испуњења. У припремним недељама Црква нас постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост средом и петком, а након тога почиње виши степен припремног уздржавања – забрањује се употреба меса. У богослужењу припремних недеља Црква, напомињући о стварању света и човека, о блаженом стању прародитеља и њиховом грехопаду, о доласку на земљу Сина Божјег ради спасења људи, упућује вернике на пост, покајање и духовни подвиг.

По речима протопрезвитера Александра Шмемана, Црква има непогрешиви психолошки увид у људску природу и тако познајући наш недостатак духовне концентарције, зна да нисмо у стању да лако пређемо из једног у друго духовно стање и због тога нам је даровала припремне недеље. Кроз еванђелске перикопе и богослужбену химнографију, у тематици сваке од припремних недеља садржан је један вид поуке или савета како би што лакше и озбиљније припремили себе за Велики пост.

Синаксар сирне недеље нас поучава: Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунакâ из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију. Пре него што своју пажњу обратимо појединачно на сваку од припремних недеља, неопходно је нагласити неке богослужбене особености ових недеља. Припремне недеље Великог поста у Цркви су познате од деветог века, док од дванаестог века имамо поредак недеља који је истоветан данашњем. Од недеље митара и фарисеја, закључно са богослужењем Велике суботе, на богослужењима се користи једна посебна, и слободно можемо рећи омиљена богослужбена књига Посни триод. Назив триод потиче од најкарактеристичније химнографске врсте у Великом посту – трипеснеца, тј. канона од три песме (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама због бденија, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У многим свештеним обитељима постоји лепа пракса да еклисијарх пред почетак вечерњег богослужења уочи недеље о митару и фарисеју, поставља сточић пред Спаситељевом иконом, а на њега полаже Посни триод. Након прочитане катизме канонарх одлази до сточића и учинивши земни поклон целива икону Спаситеља, затим чини још један земни поклон и узима Триод који односи за десну певницу. Како нас подсећа протопрезвитер Александар Шмеман: Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању.

Четири припремне недеље су:
  1. Митара и фарисеја (смирење)
  2. О блудном сину (покајње)[1]
  3. Недеља о Страшном суду – месопусна (љубав)
  4. Недеља праштања – сиропусна (опраштање)
[1] Ову недељу углавном сви погрешно називају недељом о блудном сину. Главна тема и поука ове евнађелске перикопе и богослужбене химнографије није блудни син, већ очева љубав. Стога можемо закључити да је правилније ову недељу назвати недеља о милостивом оцу, или недеља о љубави очевој.
 
 
катихета Бранислав Илић

Pin It on Pinterest

Share This