Select Page

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила назив Нови Сад и статус слободног краљевског града.

Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини. Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе – „српска Атина“ – како су га назвали – и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама реке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац, док име Нови Сад датира из 1748. године. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године.Сматра се да је насеље на левој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано после изгона Турака из ових крајева 1694. године — а вероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на левој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Немца) одлазе у Беч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. издаје едикт који каже:

Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче […] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога […] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”

У првој половини 19. века, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а следе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This