Select Page

Светосавском недељом започела је још једна видовданска година српског народа на Косову и Метохији. Три средње школе избегле из Приштине, Медицинска, Грађевинско- саобраћајна и Музичка школа, смешене су у Основној школи „Краљ Милутин“ у Грачаници. Три смене наставе, мале учионице претворене у наставничке зборнице, од ламперије импровизован простор за администрацију.

Свуда пуно, а нигде није тесно. Све функционише беспрекорно.

У време када се слави дан школе, „Краљ Милутин“ и у дане пред почетак зимског распуста у сусрет празнику Свети Сава, фискултурна сала се преображава у малу домаћу позорницу.

Декор је заједнички – пано који представља природу са иконом Светог Саве. Елементе за свој програм поставила је у петак прво Грађевинско-саобраћајна школа. Ређају се рецитали, песме, сви су једноставно и упечатљиво одевени, црне панталоне и беле мајице са ликом светитеља. Краљ Милутин са круном и Симонида са још раскошнијом круном и плаштом. А песме о Симониди, не могу се избројати – казују их као ток мирне реке. Онда фолклор. Пошто је ово претежно мушка школа, а сва деца углавном играју у фолклорним друштвима у својим селима, уживање је право гледати како се једна девојка надиграва са три младића. Обавезна је и подела светосавских признања најбољим професорима и ђацима.

Остављају микрофоне и скидају свој декор по завршетку, а пред вратима већ чекају ученици, професори и публика Средње медицинске школе. На једном крају сено, срп и грабуља, столице на другом и још неки детаљи… После химне, почињу молитвом три девојке у белом. Друге две у народној ношњи певају косовске песме које никада нисмо чули и оне Светом Сави. Прекрасан глас одјекује као најлепша звона. А онда приказ из живота Светог Саве о описмењавању младежи. У овој школи су углавном девојке, тако да комшију Косту глуми девојка са чакширама, јелеком и шајкачом. Прича о Светом Сави је најдужа прича коју прича српски народ, каже се на једном месту. Моју запитаност зашто су приредбе овако рано, разрешава брз и логичан одговор: У понедељак, на дан празника иду у цркву, секу славски колач, а приредбу касније има матична основна школа.

Са приредбе у школи хитамо у Дом културе на Светосавску академију. Након беседе професор доктор Данице Андрејевић, награду Ђорђе Лекић, музичкој школи у Станишору и професору доделила је Културно просветна заједница Косова и Метохије.

Онда поново рецитали, песма и слава. Музичка школа је ту. Заправо две музичке школе на тако малом простору. Наступају хор и појединци, малени хармоникаши и гитаристи. Из Грачанице „Стеван Мокрањац“ школа са вишедеценијском традицијом и чувена млада музичке школе у селу Станишор “Стеван Христић“. Настала у најтежим годинама после бомбардовања. Нема струје, они певају. Када слави славу манастир Драганац, они певају. Увек су ту да увесвеле, свечаност да учине свечанијом и да усклину са љубављу своме оцу и својој мајчици земљи косовској. Песму „Ајде Јано“ хор је отпевао на крају. Аранжман су млади професори тако осмислили да није било особе која није осетила горку кнедлу у грлу: “ Да продамо, али не продамо… ако продамо како ће играмо…“

Песма држи, радост је живот. И незаборав је оно што се мора неговати. Претходне вечери организована је промоција књиге академика, доктора Стојана Секулића „Грачанички срез, 20.и 21.век“. У овом истраживању на преко осамсто педесет страна уз обиље фотографија и докумената приказан је живот и опстанак. Записана су имена свих који су погинули у ратовима и оних који су касније оставили дела да говоре о њима. Мука и трајање како цркве тако породица у двадесетак села грачаничког среза.

Дом културе је као кошница. Пре него што смо ушли у велику салу из ње је излепршало мноштво малених балерина и претрчало у другу мању салу. Оне имају последње припреме и пробе пред суботњу премијеру балетске представе „Фабрика лутака“.

Рађање је још једна нота у светосавској песми. Преко седамдесет малих балерина, можда до десет година. Око сто двадесет распеваних грла у Музичкој школи основној и средњој.

Од девет сати увече велика сала Дома културе постаје филмска сала. Приказује се руски филм „Слуга“. Млади воле Милоша Биковића. Долазе тинејџери, млади брачни парови, журе групице младића и девојака. Цена карте је симболична, тек да се сачува достојанство.

А њега има у свакој ноти, у сваком стиху и у сваком кораку светосавског пута младих на Косову и Метохији.

Поменућу опет и опет да ће вам у школском дворишту, испред Дома, на улици, деца увек рећи „Добар дан“. Тога вероватно само још овде има.

Извор: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This