Подгорица – Уставом наше цркве прописане су надлежности свих црквених органа, док је сходно члану 5 Устава СПЦ прописано да су епархије правна лица. Међутим, овако важне уговоре без икакве сумње треба да потпише патријарх, један или сви надлежни епископи, по овлашћењу Светога синода, како би уговор био пуноважан. Апсолутно није уставно да поједини епископи, било које епископије, где год да се налази наша црква у свету, без овлашћења и без одлуке Светога синода потписују било какве уговоре с државама, који би уговори на дугорочан начин определили будућност наше Цркве и њено јединство и дугорочну стабилност, рекао је у разговору за „Политику” адвокат Далибор Каварић, члан Правног савета Митрополије црногорско-приморске, одговарајући на питање ко је надлежан да потпише евентуални уговор у име Српске православне цркве и државе Црне Горе, ако би дошло до повлачења спорнога Закон о слободи вероисповести.
„Ми у Црној Гори”, наставио је Каварић, „немамо дилеме да је патријарх српски, на трону светих српских патријараха, наследник Светога Саве, оснивача и првог архиепископа Жичке архиепископије од 1219. године, па до данас, који је (Свети Сава) уједно и оснивач епископије наше цркве у Црној Гори која је најпре преко Зетске епископије, као једне од девет наших светих епископија, касније као Зетска митрополија, затим Митрополија цетињска и садашња Митрополија црногорско-приморска, једна од епархија наше цркве која делује у Црној Гори.
Због тога нема сумње да патријарх српски у Црној Гори није гост, већ домаћин и пастир стада словеснога, као први међу једнакима, којега поштујемо као главу наше свете цркве у Црној Гори, у које име и ми, као и наши преци, и као и сви наши свети црногорски митрополити; целивамо његову свету десницу и молимо његов архипастирски благослов, остајући верни нашој мајци Цркви, све до смрти.”
Поједини провладини правници и њени експерти из региона тврде да Митрополија црногорско-приморска није регистрована, да нема легитимацију и да су поједине цркве, као у Рогамима, уписане на митрополита, а не на МЦП.
Нетачне су тврдње да Митрополија црногорско-приморска није регистрована у Црној Гори, као што је нетачно и то да нема процесно-правну легитимацију. У прилог нетачности таквих навода, иако је реч о јавној евиденцији, ми смо морали више пута тим „експертима” достављати изводе из централне државне статистике Црне Горе. Посебно је фрапантно да се правни субјективитет Митрополије доводи у питање упркос чињеници да је Митрополија црногорско-приморска сада евидентирана као власник храмова и других некретнина, да је била и да још увек јесте странка у десетинама поступака, спорова, нотарских уговора и других правних ситуација, а што свакако не би било могуће када Црногорско-приморска митрополија не би била правно лице и када не би имала страначку „легитимацију”.
Још један пример обмањивања јасности од појединих апологета тзв. Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница срећемо у конкретним случајевима. На пример, црква у месту Рогамима у близини Подгорице је уписана у листу непокретности бр. 171 КО Рогами. Тачно је да је у „Б” листу, очигледном омашком, уписан као власник „Православни Митрополит Црногорско Приморски” а не Митрополија црногорско-приморска као правно лице. Ова чињеница се у јавности приказује на манипулативан и обмањујући начин, јер у истом листу непокретности („Б” листу), иако је уписан ПИБ Митрополије црногорско-приморске (02246414) а не ЈМБГ митрополита Амфилохија као физичког лица, жели се приказати као да је „митрополит цркву укњижио на себе”.
Наиме, критеријум идентификације власника непокретности је ПИБ број за правна лица а ЈМБГ број за физичка, док се сви остали подаци апсолутно уподобљавају том броју. У прилог овоме иде и чињеница да је орган управе у поступку као странку препознао Митрополију црногорско-приморску, да сви позиви, као и решења у поступку гласе на име Митрополије.
Премијер Црне Горе Душко Марковић је јавно саопштио да је „манастир Острог у власништву Српске патријаршије и то тако више не може бити”. Да ли је то заиста тако?
То је апсолутна неистина. Више пута сам јавно демантовао такву ноторну нетачност. Невероватно је да лице на тако одговорној позицији, каква је премијер једне владе, може да изнесе такве неистине и да краткорочно обмане јавност. У прилог томе колико је истинит тај навод једино што могу јесте да покажем извод из статистике у коме је евидентиран манастир Острог. За оне који нису правници да појасним да је државна статистика збирка свих регистара и евиденција у којој су евидентирана сва постојећа правна и физичка лица у једној држави. Дакле, манастир Острог је домаће правно лице регистровано пред државним органима Црне Горе с посебним атрибутима правнога лица које прописује Закон за правна лица и има седиште у Црној Гори.
Недавно се у јавности појавила информација да је уназад неколико година Епархија будимљанско-никшићка изгубила спор о имовини у Стразбуру. О чему је реч?
Никад краја лажима спин мајстора, у сврху дискредитације Српске православне цркве у Црној Гори и њених епархија како би се њено деловање у Црној Гори у потпуности сузбило и минимализовало. Једна од тих злонамерно и извитоперено представљених је и чињеница да је Црква (на чијој се страни умешала и држава Србија) изгубила спор у Стразбуру и да је питање имовине завршено. Наиме, тачна информација је да су једна од епархија СПЦ у Црног Гори и поједини манастири водили спор у Стразбуру, који је окончан тако што је представка проглашена недопуштеном (процесна категорија) и неспорно негативно окончан за ту епархију, али се манипулативно представља као да је цело питање црквене имовине „решено”.
Тачно је да је одбијен захтев да држава Црна Гора врати имовину одузету од Цркве и да донесе закон о реституцији имовине Цркви, с обзиром на то да је постојећим Законом о реституцији имовине другим физичким и правним лицима наведено да ће се у односу на Цркву донети посебан закон. Овом приликом Суд у Стразбуру је одбио тужбу епархије јер је сматрао да Суд није надлежан да обавеже државу када ће временски то урадити, али истовремено не спорећи да је имовина Цркви одузета и да је треба вратити. Подсећам да Закон о реституцији одузете имовине Цркви влада никада није предложила, али је зато Скупштина донела Закон о слободи вероисповести којим планира да отме Цркви и оно што је остало неотето, укључујући и саме храмове, цркве и манастире.
Зашто су за МЦП и правну струку најспорнији чланови 62, 63 и 64 закона који су „смештени” у одељку о прелазним и завршним одредбама и да ли се тиме хтела сакрити намера и омаловажити једна од најважнијих правних области – својина и својинско-правни односи?
То је зато што би, према члановима 62, 63 и 64 спорног закона, верски објекти и земљиште које користи СПЦ на територији Црне Горе, а за које се сматра или утврди да су изграђени или прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као и верски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године и за које не постоје докази о праву својине верских заједница, као културна баштина Црне Горе, постали државна својина. Прописано је да се у погледу постојања доказа о наведеним чињеницама примењују доказна средства и правила доказивања у складу са Законом о управном поступку и супсидијарно Законом о парничном поступку.
При овоме је орган управе, надлежан за послове имовине, дужан да, у року од годину дана од дана ступања на снагу закона, попише верске објекте и земљиште који су у смислу члана 62 закона државна својина и поднесе захтев за упис права државне својине на тим непокретностима у катастар. Након тога орган управе надлежан за послове катастра дужан је да упис изврши у року од 15 дана од дана подношења захтева. Потом, када решење постане правоснажно, а то је након одлуке Управног суда, извршио би се упис права државне својине на црквама, манастирима, конацима, земљишту…
Законом држава је прописала да је на Цркви терет доказивања власништва над имовином стеченом пре 1918. године?
Наведеним члановима (62, 63 и 64) прописује се да се „имовински спор државе с верском заједницом (читајте са Српском православном црквом јер сви други верски субјекти су решили свој статус) не решава применом истих правних правила и процедура који важе за све друге имовинске спорове у Црној Гори” иако су та правила и процедуре већ кодификоване у домаћим и међународним прописима. Значи, смешно али истинито: тим члановима је прописано да се имовински спор који је у искључивој надлежности суда води у управном поступку по правилима парничног поступка.
По томе, СПЦ и Митрополија црногорско-приморска као уписани власник долазе у процесно инфериоран положај, односно наша Црква, иако уписани власник права својине са свим гаранцијама тога права, дошла би у ситуацију да доказује ноторне, утврђене и апсолутне чињенице уписане у важећу евиденцију. Наведено је противно императивном принципу о терету доказивања да странка која оспорава постојање неког права сноси терет. На овај начин се крше системска и уставна одређења, потцењује уписани власник и угрожава његова правна сигурност.
Подношење жалбе Уставном суду за оцену уставности не одлаже примену закона који МЦП у целости или деловима оспорава. Како сачувати божје куће и где је онда решење?
Израда иницијативе за оцену уставности је у току. Искрено, не очекујем ништа добро од Уставног суда јер је под контролом извршне власти, зато што је пројекат овога закона усмерен против Српске православне цркве као једине канонске и тај пројекат подразумева да су све друштвене и правосудне полуге упрегнуте у том правцу обрачуна с Црквом, њеног разбаштињења и уништења.
Црква поручује да неће преговарати с Владом Црне Горе док не повуче закон.
Наша Црква није сугерисала форму повлачења спорног закона из правног система Црне Горе, а то је свакако могуће учинити у форми закона о изменама и допунама закона или закона о стављању ван снаге закона, у ком случају би био донесен нови закон који би на уставан и друштвено прихватљив начин регулисао спорну материју. Нервоза Владе Црне Горе и да се прича о потписивању уговора Цркве с државом је срачуната на нову превару Цркве, како би Црква из позиције страха за већ стечена права, довођењем у подређен и неравноправан положај, морала прихватити сва нецрквена и неуставна решења која јој се покушавају наметнути. Нећемо пристати на то, по цену да нас више не буде, јер пристанак на то је уједно раван духовном и моралном нестанку.
Новица Ђурић
Извор: Политика
