Izaberite stranicu

На данашњи дан Наша Црква слави дан свог утемељивача Св. Саву.

 

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

на капији затворенoj светогорског манастира?

„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,

седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –

ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата

и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

 

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

 

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

векови су прохујали и многи ће јоште проћи.

Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,

јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This